Članom 404. stav 1. Zakona o parničnom postupku propisano je da je revizija izuzetno dozvoljena zbog pogrešne primene materijalnog prava i protiv drugostepene presude koja ne bi mogla da se pobija revizijom, ako je po oceni Vrhovnog suda potrebno da se razmotre pravna pitanja od opšteg interesa ili pravna pitanja u interesu ravnopravnosti građana, radi ujednačavanja sudske prakse, kao i ako je potrebno novo tumačenje prava (posebna revizija).

Imajući u vidu vrstu spora i sadržinu tražene sudske zaštite, način presuđenja i razloge na kojima su nižestepeni sudovi zasnovali odluke, Vrhovni sud nalazi da u konkretnom slučaju nisu ispunjeni uslovi za primenu instituta posebne revizije iz člana 404. ZPP. Pravnosnažnom presudom odlučeno je o tužbenom zahtevu za naknadu materijalne štete tužioca koja je posledica saobraćajne nezgode, u činjeničnoj situaciji da je osiguranik tuženog isključivo odgovoran za saobraćajnu nezgodu, zbog čega je u skladu sa odredbama članova 940, 941. i 190. ZOO tuženi u obavezi da tužiocu isplati naknadu u iznosu potrebnom da se tužiočeva materijalna situacija dovede u ono stanje koje bi postojalo da nije bilo štetne radnje, a koji iznos je utvrđen veštačenjem prema tržišnoj vrednosti dobara i usluga u koju je uračunat PDV.

Imajući u vidu da je odlučeno uz adekvatnu primenu odredaba materijalnog prava, kao i da odluka u sporovima sa ovom vrstom tražene pravne zaštite zavisi od okolnosti konkretnog slučaja i metodologije obračuna visine štete, Vrhovni sud nalazi da ne postoji potreba ujednačavanja sudske prakse ili novog tumačenja prava, kao ni potreba za razmatranjem pravnih pitanja od opšteg interesa ili u interesu ravnopravnosti građana u vezi pitanja da li se u uslugu popravke automobila uračunava porez na dodatu vrednost. Presuda Vrhovnog kasacionog suda Rev 4746/2020 od 11.02.2021. godine, na koju je ukazano revizijom, doneta je povodom drugačije činjeničnopravne situacije. Navodi revizije koji se odnose na ocenu dokaza i utvrđeno činjenično stanje ne mogu se uzeti u razmatranje kod ispitivanja uslova za izuzetnu dozvoljenost revizije, jer to nisu razlozi ni za redovnu reviziju prema članu 407. stav 2. ZPP, a ni za posebnu reviziju čija je dozvoljenost uslovljena ispunjenjem uslova propisanih u članu 404. stav 1. ZPP.

Iz navedenih razloga, odluka u stavu prvom izreke donete ja na osnovu člana 404. stav 2. ZPP.

Ispitujući dozvoljenost revizije, u smislu člana 410. stav 2. tačka 5. u vezi člana 479. stav 6. Zakona o parničnom postupku, Vrhovni sud je našao da revizija nije dozvoljena.

Odredbom člana 468. stav 1. i 4. ZPP, propisano je da se sporovima male vrednosti smatraju sporovi u kojima se tužbeni zahtev odnosi na potraživanje u novcu koje ne prelazi dinarsku protivvrednost 3.000 evra po srednjem kursu NBS na dan podnošenja tužbe, kao i sporovi u kojima predmet tužbenog zahteva nije novčani iznos, a vrednost predmeta spora koju je tužilac u tužbi naveo ne prelazi iznos iz stava 1. ovog člana (član 33. stav 2). Odredbom članu 479. stav 6. ZPP propisano je da protiv odluke drugostepenog suda kojom je odlučeno u sporu male vrednosti revizija nije dozvoljena.

Tužba radi naknade štete podneta je 09.05.2019. godine. Vrednost predmeta spora je 281.141,00 dinara i postupak je vođen po pravilima o sporu male vrednosti.

Kako je pobijanom drugostepenom presudom odlučeno u sporu male vrednosti, u kome je prema članu 479. stav 6. ZPP isključeno pravo na izjavljivanje revizije, revizija tuženog nije dozvoljena.

Na osnovu člana 413. ZPP, odlučeno je kao u stavu drugom izreke.

Predsednik veća – sudija

Vesna Subić, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković