.jpg "Sudska praksa")
Republika Srbija
VRHOVNI SUD
Rev 11999/2025
12.03.2026. godina
Beograd
Vrhovni sud, u veću sastavljenom od sudija: Mirjane Andrijašević, predsednika veća, Ivane Rađenović, Vladislave Milićević, Marine Milanović i Vesne Mastilović, članova veća, u parnici tužioca „Sava neživotno osiguranje“ a.d.o. Beograd, koga zastupa punomoćnik Milica Raičević, advokat iz ..., protiv tuženih AA iz ... i „BEOMM“ d.o.o. Beograd, koga zastupa punomoćnik Milorad Pavlović, advokat iz ..., radi regresa, odlučujući o reviziji tuženog „BEOMM“ d.o.o. Beograd izjavljenoj protiv presude Višeg suda u Beogradu Gž 6390/19 od 26.12.2024. godine, u sednici održanoj 12.03.2026. godine, doneo je
R E Š E NJ E
NE PRIHVATA SE odlučivanje o reviziji tuženog „BEOMM“ d.o.o. Beograd izjavljenoj protiv presude Višeg suda u Beogradu Gž 6390/19 od 26.12.2024. godine, kao izuzetno dozvoljenoj.
ODBACUJE SE kao nedozvoljena revizija tuženog „BEOMM“ d.o.o. Beograd izjavljena protiv presude Višeg suda u Beogradu Gž 6390/19 od 26.12.2024. godine.
O b r a z l o ž e nj e
Presudom Prvog osnovnog suda u Beogradu P 15255/16 od 24.01.2019. godine, stavom prvim izreke, odbijen je prigovor mesne nenadležnosti istaknut od strane drugotuženog. Stavom drugim izreke, usvojen je tužbeni zahtev i obavezani su tuženi da tužiocu solidarno isplate iznos od 146.417,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od 06.04.2011. godine do isplate i iznos od 120.000,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od 08.06.2011. godine do isplate. Stavom trećim izreke, obavezani su tuženi da tužiocu solidarno naknade troškove parničnog postupka u iznosu od 30.036,00 dinara.
Presudom Višeg suda u Beogradu Gž 6390/19 od 26.12.2024. godine, stavom prvim izreke, odbijena je kao neosnovana žalba tuženog „BEOMM“ d.o.o. Beograd i potvrđena prvostepena presuda u stavu drugom i trećem izreke. Stavom drugim izreke, odbijen je zahtev ovog tuženog za naknadu troškova drugostepenog postupka.
Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tuženi „BEOMM“ d.o.o. Beograd je blagovremeno izjavio reviziju zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava, sa predlogom da se o reviziji odluči kao o izuzetno dozvoljenoj primenom člana 404. Zakona o parničnom postupku.
Odlučujući o dozvoljenosti izjavljene revizije na osnovu člana 404. stav 2. Zakona o parničnom postupku - ZPP („Službeni glasnik RS“, broj 72/11, 55/14, 87/18, 18/20 i 10/23), Vrhovni sud je našao da nisu ispunjeni uslovi iz stava 1. istog člana da se dozvoli odlučivanje o posebnoj reviziji.
Pobijanom pravosnažnom presudom, nakon ocene neosnovanosti prigovora mesne nenadležnosti suda, primenom materijalnog prava iz člana 29. stava 1. tačka 4. i stava 3. Zakona o obaveznom osiguranju u saobraćaju i članova 158. i 174. Zakona o obligacionim odnosima, odlučeno je o tužbenom zahtevu tužioca za isplatu po osnovu regresa tako što su solidarno obavezani prvotuženi, kao štetnik koji je pod uticajem alkohola upravljao iznajmljenim osiguranim motornim vozilom, i drugotuženi, kao vlasnik motornog vozila i osiguranik, da tužiocu kao osiguravaču isplate prethodno isplaćene iznose obeštećenja trećim oštećenim licima, sa zateznom kamatom od dana isplate ovih iznosa.
Imajući u vidu sadržinu tražene pravne zaštite, činjenice utvrđene u postupku i način presuđenja, Vrhovni sud je ocenio da u konkretnom slučaju nema uslova za odlučivanje o reviziji kao izuzetno dozvoljenoj, jer nema potrebe za razmatranjem pravnog pitanja opšteg interesa ili u interesu ravnopravnosti građana, niti za novim tumačenjem primenjenog materijalnog prava. Takođe, ne postoje razlozi za ujednačavanje sudske prakse u pogledu primene odredbe člana 176. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima na koju se ukazuje u reviziji, jer tuženi uz reviziju nije dostavio, niti se pozvao na pravnosnažne presude ili odluke Vrhovnog suda iz kojih bi proizilazio zaključak o različitom odlučivanju sudova u istoj činjenično-pravnoj situaciji, pri čemu pravilna primena prava u sporovima za regres osiguravača od osiguranika i štetnika zavisi od utvrđenih relevantnih činjenica u svakom konkretnom slučaju. Pored navedenog, revizija je izjavljena iz razloga bitne povrede odredaba parničnog postupka, što nije razlog da se dozvoli odlučivanje o posebnoj reviziji jer je primena ovog instituta predviđena isključivo za pitanja materijalnog prava.
Iz navedenih razloga, Vrhovni sud je primenom člana 404. stav 2. ZPP odlučio kao u stavu prvom izreke.
Ispitujući dozvoljenost revizije na osnovu člana 410. stav 2. tačka 5. u vezi člana 479. stav 6. ZPP, Vrhovni sud je našao da revizija nije dozvoljena.
Odredbom člana 468. stav 1. ZPP, propisano je da se sporovima male vrednosti smatraju sporovi u kojima se tužbeni zahtev odnosi na potraživanje u novcu koje ne prelazi dinarsku protivvrednost 3.000 evra po srednjem kursu NBS na dan podnošenja tužbe. Odredbom člana 479. stav 6. ZPP, propisano je da protiv odluke drugostepenog suda kojom je odlučeno u sporu male vrednosti revizija nije dozvoljena.
Tužba radi isplate (regresa) podneta je 24.01.2014. godine. Vrednost predmeta spora je 266.417,00 dinara i postupak je vođen po pravilima parnice o sporu male vrednosti.
Kako je pobijanom drugostepenom presudom odlučeno u sporu male vrednosti u kome je prema članu 479. stav 6. ZPP isključeno pravo na izjavljivanje revizije, to revizija drugotuženog nije dozvoljena.
Iz navedenih razloga, Vrhovni sud je na osnovu člana 413. ZPP odlučio kao u stavu drugom izreke.
Predsednik veća – sudija
Mirjana Andrijašević, s.r.
Za tačnost otpravka
Zamenik upravitelja pisarnice
Milanka Ranković
