U IME NARODA

Vrhovni sud, u veću sastavljenom od sudija: Branislava Bosiljkovića predsednika veća, Dragana Boljević i Jasmine Simović članova veća, u parnici tužioca AA iz ..., čiji je punomoćnik Miodrag Janković advokat iz ..., protiv tužene Republike Srbije – MUP – Direkcija policije, Policijska uprava u Nišu, koju zastupa Državno pravobranilaštvo - Odeljenje u Nišu, radi zaštite od diskriminacije i naknade štete, odlučujući o reviziji tužioca izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Nišu Gž1 2182/2021 od 26.10.2021. godine, na sednici održanoj 20.03.2025. godine, doneo je

P R E S U D U

ODBIJA SE kao neosnovana revizija tužioca izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Nišu Gž1 2182/2021 od 26.10.2021. godine.

ODBIJA SE zahtev tužioca za naknadu troškova revizijskog postupka.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Apelacionog suda u Nišu Gž1 2182/2021 od 26.10.2021. godine odbijena je žalba tužioca i potvrđena presuda Višeg suda u Nišu P1 3/19 od 09.03.2021. godine kojom je odbijen prigovor presuđene stvari (stav prvi izreke); tužbeni zahtev da se utvrdi da je tužilac radno diskriminisan od strane tužene jer nije obavljao poslove i zadatke na osnovu kojih je raspoređen rešenjem, pa stavljen u nepovoljniji položaj u odnosu na ostale policijske službenika PI ... PU Niš, zbog čega nije mogao da napreduje u poslu (stav drugi izreke); da se tuženoj zabrani diskriminatorsko ponašanje kojim onemogućava tužiocu da obavlja poslove i zadatke vođe bezbedosnog sektora u PI ... pri PU Niš na osnovu rešenja o raspoređivanju u skladu sa Pravilnikom u unutrašnjem uređenju i sistematizaciji radnih mesta (stav treći izreke); da joj se naloži da omogući tužiocu obavljanje poslova i zadataka u okviru rada na radnom mestu vođe bezbednosnog sektora u PI ..., na koje je raspoređen rešenjem o raspoređivanju u okviru Pravilnika o unutrašnjem uređenju i sistematizaciji radnih mesta (stav četvrti izreke), i da mu naknadi nematerijalnu štetu na ime duševnih bolova zbog diskriminacije od 300.000,00 dinara (stav peti izreke), a tužilac obavezan da naknadi tuženoj troškove parničnog postupka od 180.000,00 dinara (stav šesti izreke).

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu tužilac je, zbog bitnih povreda odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava, blagovremeno izjavio reviziju koja je dopuštena u postupku zaštite od diskriminacije, saglasno članu 41. stav 4. Zakona o zabrani diskriminacije („Službeni glasnik RS“, br. 22/09 i 52/11).

Ispitujući pobijanu odluku u smislu odredbe člana 408. Zakona o parničnom postupku - ZPP („Službeni glasnik RS“, broj 72/11, 49/13-US, 74/13-US, 55/14, 87/18, 18/20; u daljem tekstu: ZPP), čije se odredbe shodno primenjuju u ovom postupku na osnovu člana 41. stav 2. Zakona o zabrani diskriminacije, Vrhovni sud je utvrdio da je revizija tužioca neosnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP na koju Vrhovni sud pazi po službenoj dužnosti.

U sprovedenom postupku je utvrđeno da je tužilac u radnom odnosu kod tužene u Ministarstvu unutrašnjih poslova (u daljem tekstu: MUP) i da je rešenjem tužene od 01.11.2005. godine raspoređen na radno mesto „vođa sektora 1. kategorije“ u Policijskoj stanici ... -Odeljenje policijske uprave u Nišu. Prilikom redovne procedure ocenjivanja zaposlenih, tužilac je više puta bio ocenjivan sa „ ne zadovoljava“. Više disciplinskih postupaka vođenih protiv tužioca obustavljeno je zbog zastarelosti, pa i onaj pokrenut 17.12.2009. godine zbog teže povrede službene dužnosti - zloupotreba prava na odsustvovanje u slučaju bolesti. Nalazom i ocenom nadležne Komisije za utvrđivanje zdravstvene sposobnosti pri Zavodu za zdravstvenu zaštitu radnika MUP od 11.10.2010. godine, koji je obavezujući za poslodavca, nadležni organ dao je ocenu i mišljenje da je tužilac bez gubitka radne sposobnosti, s tim da je nesposoban za rad u noćnoj smeni, produženi rad i za nošenje oružja i tereta, kao ni za rad u „Sektoru“, ali da može da organizuje i usmerava rad ostalih policijskih radnika koji vrše rad u Sektoru. Postupajući u skladu sa navedenim nalazom komisije, tužilac je 04.07.2011. godine poslat na ispomoć Odeljenju za upravne poslove, a počev od 12.12.2011. godine vraćen je na rad u PI ..., gde je obavljao poslove unošenje podataka o legitimisanim licima. Tužilac je dolazio na posao i primao platu po rešenju o raspoređivanju za poslove „vođa Sektora 1. kategorije“, ali da međutim po iskazu tužioca, nije obavljao nikave poslove. Zavod za zdravstvenu zaštitu radnika dao je 15.10.2018. godine novu ocenu sposobnosti kojom je konstatovao da je tužilac ograničeno sposoban za rad na radnom mestu policajca u statusu UOSL, da postoje patološka stanja koja predstavljaju kontraindikaciju za rad sa oružjem, produženi rad, rad u noćnoj smeni i nošenje tereta. Nakon toga tužilac je obavešten da je radi ponovne ocene radne sposobnosti za rad u skladu sa UOSL sa nošenjem oružja, neophodno da dostavi svu medicinsku dokumentaciju, ali on to nije učinio, zbog čega nije doneta nova procena sposobnosti za rad na radnom mestu policajac u statusu UOSL, te tužilac i danas obavlja poslove bez nošenja oružja. Tužilac tužbom zahteva da se utvrdi da je postupanjem tužene diskriminisan na taj način što mu je onemogućeno da obavlja poslove „vođa sektora“, da učestvuje u programu fizičke obuke koju tužena sprovodi, zbog čega nije mogao ni da napreduje, kao i da je upućivanje tužioca na lekarske preglede vršeno u cilju njegove diskriminacije, zbog čega je i trpeo nematerijalnu štetu.

Polazeći od utvrđenog činjeničnog stanja, nižestepeni sudovi su zaključili da tužilac nije učinio verovatnim da je tužena učinila akt diskriminacije jer u toku postupka nije identifikovao lično svojstvo koje bi bilo uzrok tvrdnje da je postojao različit tretman prema njemu u odnosu na ostale zaposlene, čime nije dokazao postojanje bitnog elementa pojma diskriminacije. Kako je ocenjeno da nije došlo do diskriminacije na radu od strane tužene, odbijen je tužbeni zahtev za naknadu nematerijalne štete, navodno nastale kao posledica diskriminacije koji prati pravnu sudbinu glavnog tužbenog zahteva.

Prema oceni Vrhovnog suda, neosnovani su navodi revizije o pogrešnoj primeni materijalnog prava.

Zabrana diskriminacije u oblasti rada, neposredna ili posredna, po bilo kom osnovu, propisana je Ustavom (član 21. stav 3), Konvencijom za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda (u daljem tekstu: Konvencija) i detaljnije Zakonom o radu i Zakonom o zabrani diskriminacije („Službeni glasnik RS“, broj 22/09).

Prema odredbi člana 2. stav 1. tačka 1. Zakona o zabrani diskriminacije, izrazi „diskriminacija“ i „diskriminatorsko postupanje“ označavaju svako neopravdano pravljenje razlike ili nejednako postupanje, odnosno propuštanje (isključivanje, ograničavanje ili davanje prvenstva), u odnosu na lica, ili grupe kao i na članove njihovih porodica, ili njima bliskih lica, na otvoren ili prikriven način, a koji se zasniva na nekom ličnom svojstvu (na rasi, boji kože, precima, državljanstvu, nacionalnoj pripadnosti ili etničkom poreklu, jeziku, verskim ili političkim ubeđenjima, polu, rodu, rodnom identitetu, seksualnoj orijentaciji, polnim karakteristikama, nivou prihoda, imovnom stanju, rođenju, genetskim osobenostima, zdravstvenom stanju, invaliditetu, bračnom i porodičnom statusu, osuđivanosti, starosnom dobu, izgledu, članstvu u političkim, sindikalnim i drugim organizacijama i drugim stvarnim, odnosno pretpostavljenim ličnim svojstvima).

Istim zakonom je (član 16) zabranjena diskriminacija u oblasti rada, odnosno narušavanje jednakih mogućnosti za zasnivanje radnog odnosa ili uživanje pod jednakim uslovima svih prava u oblasti rada, kao što su pravo na rad, na slobodan izbor zaposlenja, na napredovanje u službi, na stručno usavršavanje i profesionalnu rehabilitaciju, na jednaku naknadu za rad jednake vrednosti, na pravične i zadovoljavajuće uslove rada, na odmor, na obrazovanje i stupanje u sindikat, kao i na zaštitu od nezaposlenosti (stav 1); dok zaštitu od diskriminacije stava 1. ovog člana uživa lice u radnom odnosu, lice koja obavlja povremene poslove ili poslove po ugovoru o delu ili drugom ugovoru, lice na dopunskom radu, lice koje obavlja javnu funkciju, pripadnik vojske, lice koje traži posao, student i učenik na praksi, lice na stručnom osposobljavanju i usavršavanju bez zasnivanja radnog odnosa, volenter i svako drugo lice koje po bilo kom osnovu učestvuje u radu (stav 2).

Zakonom o radu zabranjena je neposredna i posredna diskriminacija lica koje traži zaposlenje kao i zaposlenih, s obzirom na pol, rođenje, jezik, rasu, boju kože, starost, trudnoću, zdravstveno stanje, odnosno invaliditet, nacionalnu pripadnost, veroispovest, bračni status, porodične obaveze, seksualno opredeljivanje, političko ili drugo uverenje, socijalno poreklo, imovinsko stanje, članstvo u političkim organizacijama, sindikatima ili neko drugo lično svojstvo (član 18); dok neposredna diskriminacija (član 19) u smislu ovog zakona jeste svako postupanje uzrokovano nekim od osnova iz člana 18. ovog zakona, kojim se lice koje traži zaposlenje kao i zaposleni stavlja u nepovoljniji položaj u odnosu na drugo lice u istoj ili sličnoj situaciji. Diskriminacija iz člana 18. ovog zakona zabranjena je između ostalog, u odnosu na uslove rada i sva prava iz radnog odnosa, na napredovanje na poslu, kao i na otkaz ugovora o radu (član 20. stav 1. tač. 2, 4. i 5), pri čemu ako je u toku postupka tužilac učinio verovatnim da je izvršena diskriminacija u smislu odredaba čl. 18 – 21. ovog zakona, teret dokazivanja da nije bilo ponašanja koje predstavlja diskriminaciju je na tuženom (član 23), a slična pravila o teretu dokazivanja sadržana su i u odredbama člana 45. Zakona o zabrani diskriminacije.

Polazeći od zakonskih normi, osnovna karakteristika diskriminacije jeste pravljenje razlika između lica koje tvrdi da je diskriminisano i drugih lica u istoj ili sličnoj situaciji, koje pri tom mora biti neopravdano i mora biti vezano za neko lično svojstvo diskriminisanog lica.

U toku postupka tužilac nije identifikovao lično svojstvo na osnovu koga je pretrpeo diskriminaciju, niti je ukazao u odnosu na koje zaposlene, sa kojima se nalazi u uporedivoj ili bitno sličnoj situaciji, je diskriminisan. Stoga, kako nije učinio verovatnim da je tuženi prema njemu zbog nekog njegovog ličnog svojstva nezakonito postupao, odnosno da ga je zbog nekog njegovog ličnog svojstva nejednako tretirao u odnosu na druge zaposlene koji su u istoj ili sličnoj situaciji, niti u odnosu na koje zaposlene je navodno stavljen u neravnopravan položaj, pravilna je ocena sudova da tužena nije izvršila diskriminaciju prema tužiocu.

Ponašanje tužene u postupku vršenja njenih ovlašćenja prilikom odlučivanja o pravima i obavezama tužioca ne predstavlja akt diskriminacije, usled kojeg bi tužiocu u ovom sporu bila pružena sudska zaštita. Naime, tužena je nakon obavljene procene od strane komisije Zavoda za zdravstvenu zaštitu radnika, a u skladu sa kojom ocenom i mišljenjem je bila u obavezi da postupi, kada je tužilac ocenjen- ograničeno sposoban za rad na radnom mestu policajca u statusu UOSL sa nošenjem oružija, premestila tužioca na drugo radno mesto, koje je odgovaralo njegovoj zdravstvenoj sposobnosti. Istovremeno, navedena procena komisije podrazumevala je i ograničen pristup fizičkoj obuci koja se odnosila na obuku i rukovanje vatrenim oružjem. U situaciji kada je tužilac nezadovoljan postupanjem tuženog jer mu nije omogućio obavljanje poslova „vođa sektora 1“ niti mu je dozvoljeno prisustvo fizičkoj obuci i smatra da je takvo ponašanje diskriminatorsko, a da pri tom nije učinio verovatnim da je takvo postupanje tuženog u vezi sa kakvim njegovim konkretnim ličnim svojstvom, ne može se govoriti o diskriminaciji u smislu citiranih zakonskih odredaba.

Sledom izloženog, tužena u postupku vršenja svojih ovlašćenja prilikom odlučivanja o pravu i obavezama tužioca nije vršila diskriminaciju tužioca na radu, ni neposredno ni posredno, niti mu je, zbog nekog ličnog svojstva, neopravdano uskratila neko pravo, zbog čega je pravilno odbijen kako tužbeni zahtev za zaštitu od diskriminacije tako i, posledično, za naknadu nematerijalne štete.

Iz izloženih razloga, Vrhovni sud je odlučio kao u izreci na osnovu člana 414. stav 1. ZPP.

Imajući u vidu da tužilac nije uspeo u postupku po reviziji, to mu nisu dosuđeni troškovi ovog postupka, pa je odlučeno kao u stavu drugom izreke, primenom odredbe člana 165. stav 1. U vezi sa članom 153. stav 1. ZPP.

Predsednik veća – sudija

Branislav Bosiljković, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković