Presudom Prvog osnovnog suda u Beogradu P1 159/18 od 28.09.2022. godine, stavom prvim izreke, nije dozvoljeno objektivno preinačenje tužbe kao u podnesku od 27.11.2018. godine. Stavom drugim izreke, delimično je usvojen tužbeni zahtev, pa je poništeno rešenje prvotuženog broj 1/2017-1962 od 17.11.2017. godine kojim je tužilji otkazan ugovor o radu U-117/2003-336 od 07.02.2003. godine, kao nezakonito. Stavom trećim izreke, obavezan je prvotuženi da tužilji naknadi štetu na ime izgubljene zarade za period od 26.12.2017. godine do 08.04.2021. godine, u ukupnom iznosu od 1.475.893,05 dinara sa zakonskom zateznom kamatom na svaki pojedinačni mesečni iznos od dospelosti do isplate, kako je to označeno u tom stavu izreke. Stavom četvrtim izreke, odbijen je tužbeni zahtev kojim je tražila da se obaveže prvotuženi da tužilju vrati na rad za period od 26.12.2017. godine do 08.04.2021. godine, kao neosnovan. Stavom petim izreke, odbijen je tužbeni zahtev kojim je tužilja tražila da se obaveže drugotuženi da solidarno sa prvotuženom naknadi tužilji štetu na ime izgubljene zarade za period od 26.12.2017. godine do 08.04.2021. godine u ukupnom iznosu od 1.475.893,05 dinara u pojedinačnim mesečnim iznosima sa zakonskom zateznom kamatom kako je to bliže označeno u tom stavu izreke. Stavom šestim izreke, obavezan je prvotuženi da tužilji na iznose iz stava trećeg izreke za period od 26.12.2017. godine do 08.04.2021. godine obračuna i uplati doprinose za penzijsko i invalidsko osiguranje RF PIO, doprinose za zdravstveno osiguranje RFZO i doprinose za osiguranje za slučaj nezaposlenosti Nacionalnoj službi za zapošljavanje. Stavom sedmim izreke, obavezan je prvotuženi da tužilji naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 116.250,00 dinara, a stavom osmim izreke, da tužilja drugotuženom naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 354.250,00 dinara. Stavom devetim izreke, odbijen je zahtev tužilje da se obaveže drugotuženi da joj solidarno sa prvotuženim naknadi troškove parničnog postupka.

Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž1 855/23 od 24.03.2023. godine odbijene su kao neosnovane žalbe tužilje i prvotuženog i potvrđena presuda Prvog osnovnog suda u Beogradu P1 159/18 od 28.09.2022. godine.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužilja i prvotuženi su blagovremeno izjavili revizije, tužilja pozivajući se na odredbu člana 404. ZPP, zbog pogrešne primene materijalnog prava, a prvotuženi zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava.

Odgovor na reviziju prvotuženog podnela je tužilja, a drugotuženi je podneo odgovor na reviziju tužilje.

O reviziji tužilje godine u delu kojim je potvrđena presuda Prvog osnovnog suda u Beogradu P1 159/18 od 28.09.2022. godine u stavu četvrtom izreke nije bilo potrebe da se odlučuje kao izuzetno dozvoljenoj u smislu člana 404. ZPP, jer tužilja revizijom pobija presudu kojom je odlučeno o tužbenom zahtevu za vraćanje tužilje na rad u kom slučaju je revizija uvek dozvoljena, jer se radi o sporu iz radnog odnosa u smislu odredbe člana 441. ZPP.

Odlučujući o izjavljenim revizijama u skladu sa članom 408. ZPP, Vrhovni sud je našao da su revizije prvotuženog i tužilje neosnovane.

U sprovedenom postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju Vrhovni sud pazi po službenoj dužnosti. Pošto je u parnici odlučeno o zakonitosti rešenja prvotuženog o otkazu ugovora o radu tužilji, dakle u radnom sporu u smislu odredbe člana 441. ZPP, to nisu osnovani navodi u reviziji prvotuženog da je sud odlučivao o zahtevu koji ne spada u sudsku nadležnost.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilja je bila u radnom odnosu kod prvotuženog na mestu direktora Sektora za ... kada joj je 31.08.2017. godine dostavljeno obaveštenje o ponudi za zaključenje aneksa ugovora o radu od 31.08.2017. godine kojim je tužilji ponuđen aneks ugovora o radu od 07.02.2003. godine, iz razloga što je protiv tužilje pokrenut krivični postupak zbog krivičnog dela zloupotreba položaja, kao i postupak zbog uznemiravanja u smislu člana 21. Zakona o radu, jer je navodno tužilja vređala dostojanstvo zaposlenih, izazivala strah i neprijateljstvo. Tužilji je aneksom ponuđen premeštaj na poslove ... u Sektoru za ... za koje se zahteva ista vrsta i stepen stručne spreme koji je utvrđen ugovorom o radu. Tužilja se nije izjasnila na navedenu ponudu, pa je prvotuženi pozivajući se na odredbu člana 179. stav 5. tačka 2. Zakona o radu doneo rešenje o otkazu ugovora o radu kojim je tužilji otkazan ugovor o radu sa pripadajućim aneksima iz razloga što je odbila da zaključi aneks ugovora o radu u smislu člana 171. stav 1. Zakona o radu. U tom periodu drugotuženi je bio direktor prvotuženog koji je u skladu sa svojim ovlašćenjima doneo rešenje o otkazu ugovora o radu.

Prvostepeni sud je stao na stanovište da je bilo nužno, ne samo da zaposleni odbije ponudu kojom mu je ponuđeno zaključenje aneksa ugovora o radu, već da to učini iz razumno neopravdanog razloga. Tužilja je odbila ponudu za zaključenje aneksa iz opravdanog razloga, jer je bila raspoređena na radno mesto koje nije predviđeno sistematizacijom koja je trebalo da stupi na snagu neposredno nakon zaključenja aneksa ugovora o radu. Zbog toga je prvotuženi u obavezi da tužilji naknadi štetu za period kada nije bila u radnom odnosu od 26.12.2017. godine do 08.04.2021. godine, po nalazu i mišljenju sudskog veštaka ekonomsko – finansijske struke. Obaveza je prvotuženog da tužilji na utužene iznose na ime naknade u visini izgubljene zarade uplati doprinose za obavezno socijalno osiguranje, doprinose za penzijsko osiguranje i osiguranje za slučaj nezaposlenosti. Tužbeni zahtev kojim je tužilja tražila da se obaveže prvotuženi da tužilju vrati na rad za period od 26.12.2017. godine 08.04.2021. godine prvostepeni sud je odbio, zbog toga što se zahtev usled nezakonitog prestanka radnog odnosa može odnositi samo na period nakon utvrđenja nezakonitosti odluke na osnovu koje je zaposlenom prestao radni odnos, a ne i za period za koji je postojao osnov za prestanak radnog odnosa zaposlenog. Pri tome, zaposleni u skladu sa odredbom člana 191. stav 1. Zakona o radu ima pravo na isplatu neisplaćene zarade i uplatu doprinosa za period kada nije bio u radnom odnosu, ako se u sudskom postupku utvrdi da je zaposlenom nezakonito prestao radni odnos. Drugotuženi nije pasivno legitimisan u ovoj parnici, s obzirom da nije poslodavac tužilje, već fizičko lice- direktor poslodavca.

Drugostepeni sud je prihvatio pravno stanovište prvostepenog suda i pobijanu presudu u tom delu potvrdio.

Po nalaženju Vrhovnog suda pravilno su nižestepeni sudovi primenili materijalno pravo.

Članom 179. stav 2. Zakona o radu, propisano je da zaposlenom može da prestane radni odnos ako za to postoji opravdani razlog koji se odnosi na potrebe poslodavca i ako odbije zaključenje aneksa ugovora o radu u smislu odredbe člana 179. stav 1. -5. ovog zakona.

U konkretnom slučaju tužilji je ponuđen premeštaj na radno mesto ... koje je sistematizovano u Pravilniku organizaciji i sistematizaciji poslova prvotuženog do 17.09.2016. godine, a koji je zajedno sa odlukom Odbora direktora od 16.09.2016. godine stupio na snagu 31.12.2016. godine.

Pravilnikom o organizaciji i sistematizaciji poslova prvotuženog od 23.08.2017. godine, u okviru Sektora za ... sistematizovana su radna mesta direktora, glavnog koordinatora za zastupanje, glavnog koordinatora za radne odnose, glavnog organizatora za pravne i opšte poslove, organizator za bezbednost i zdravlje na radu, saradnik za kadrovsku evidenciju i saradnik za sektorsku dokumentaciju i administrativne poslove, s tim da danom donošenja ovog Pravilnika prestaje da važi Pravilnik o organizaciji i sistematizaciji poslova kod prvotuženog („Službeni glasnik „Železnice Srbije““, br. 46/16... 40/17). Pravilnik je stupio na snagu 20.11.2017. godine. Tužilji je ponuđen premeštaj na radno mesto za koje je u trenutku dostavljanja ponude bilo očigledno da neće biti predviđeno novim Pravilnikom o organizaciji i sistematizaciji poslova kod prvotužene, zbog čega tužilja opravdano nije htela da potpiše navedeni aneks ugovora o radu. U momentu kada je tužilji dostavljena ponuda za zaključenje aneksa, Odbor direktora tuženog je već usvojio navedeni pravilnik kojim radno mesto koje je ponuđeno tužilji nije sistematizivano. Kako tužilji nije ponuđen aneks ugovora o radu pod izmenjenim uslovima, odnosno nije učinjena zakonita ponuda u smislu odredbe člana 171. Zakona o radu, pravilno su nižestepeni sudovi zaključili da se nisu stekli zakonski uslovi da nepotpisivanjem aneksa tuženi donese rešenje o otkazu ugovora o radu tužilji, na osnovu odredbe člana 179. stav 2. tačka 5. Zakona o radu, zbog čega je osporeno rešenje o otkazu nezakonito, pa su suprotni navodi u reviziji prvotuženog neosnovani.

Takođe, nisu osnovani navodi u reviziji provotuženog da je prvotužena mogla da ponudi jedino i isključivo zaključenje aneksa ugovora o radu na radnom mestu koje postoji u trenutku slanja ponude, odnosno prema važećem Pravilniku o sistematizaciji, a ne prema Pravilniku za koji nije bilo izvesno da će stupiti na snagu i proizvoditi pravno dejstvo, s obzirom da je prvotuženi ponudio izmenu ugovorenih uslova za premeštanje na druge poslove za koje je znao da će neposredno posle potpisivanja aneksa ugovora biti ukinuti.

Odlučujući o zahtevu za naknadu štete zbog nezakonitog otkaza i zahtevu za vraćanje na rad pravilno su nižestepeni sudovi primenili materijalno pravo.

Odredbom člana 164. Zakona o radu, propisano je da ako zaposleni pretrpi povredu ili štetu na radu ili u vezi sa radom, poslodavac je dužan da mu naknadi štetu, u skladu sa zakonom i opštim aktom.

Odredbom člana 191. stav 1. Zakona o radu propisano je da ako sud u toku postupka utvrdi da je zaposlenom prestao radni odnos bez pravnog osnova, na zahtev zaposlenog, odlučiće da se zaposleni vrati na rad, da mu se isplati naknada štete i uplate pripadajući doprinosi za obavezno socijalno osiguranje za period u kome zaposleni nije radio.

Kako je tužilja pretrpela štetu na ime izgubljene zarade prvotuženi je u obavezi da tužilji naknadi štetu za period kada nije bila u radnom odnosu od 26.12.2017. godine do 08.04.2021. godine, po nalazu i mišljenju sudskog veštaka ekonomsko – finansijske struke. Obaveza prvotuženog je i da tužilji na utužene iznose na ime naknade u visini izgubljene zarade uplati doprinose za obavezno socijalno osiguranje, doprinose za penzijsko osiguranje i osiguranje za slučaj nezaposlenosti.

Zahtev tužilje za vraćanje na rad, kao posledica poništaja rešenja o prestanku radnog odnosa isključivo se odnosi na period nakon utvrđivanja nezakonitosti sudske odluke, a ne i na period dok je postojao osnov za prestanak radnog odnosa zaposlenog. Pravosnažna odluka kojom je poništeno rešenje o otkazu deluje unazad (ex tunc), pa se tužilja po takvoj odluci nalazi u radnom odnosu kod tuženog prema (prvobitno) zaključenom ugovoru o radu na neodređeno vreme. U izvršenju pravosnažne sudske odluke poslodavac donosi odluku kojom zaposlenog vraća na rad, na radne zadatke koje je obavljao pre otkaza ugovora o radu ili na odgovarajuće radno mesto u kom slučaju zaključuje aneks ugovora o radu, a ne novi ugovor o radu.

Pravilna je i odluka o troškovima parničnog postupka kojom je obavezan prvotuženi da tužilji naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 116.250,00 dinara, jer je doneta na osnovu člana 153. i 154. ZPP.

Sa iznetih razloga odbijene su kao neosnovane revizije tužilje i prvotuženog izjavljene protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž1 855/23 od 24.03.2023. godine kojom je potvrđena presuda Prvog osnovnog suda u Beogradu P1 159/18 od 28.09.2022. godine u stavu drugom, trećem, četvrtom, šestom i sedmom izreke, i odlučeno kao u stavu prvom i drugom izreke na osnovu člana 414. stav1. ZPP.

Odlučujući o posebnoj reviziji tužilje izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž1 855/23 od 24.03.2023. godine u delu kojom je potvrđena presuda Prvog osnovnog suda u Beogradu P1 159/18 od 28.09.2022. godine u stavu petom, osmom i devetom izreke, Vrhovni sud je našao da ne postoje razlozi iz člana 404. ZPP, da bi se dozvolilo odlučivanje o posebnoj reviziji, jer razlozi revizije ne ukazuju na potrebu da razmotre pravna pitanja od opšteg interesa ili pravna pitanja u interesu ravnopravnosti građana, niti u cilju ujednačavanja sudske prakse ili radi novog tumačenja prava, pa je na osnovu odredbe člana 404. stav 2. ZPP, odlučeno kao u stavu trećem izreke. O zahtevu tužilje za obaveže drugotuženi da solidarno sa prvotuženom naknadi tužilji štetu na ime izgubljene zarade za period od 26.12.2017. godine do 08.04.2021. godine u ukupnom iznosu od 1.475.893,05 dinara odlučeno je uz primenu materijalnog prava koja ne odstupa od prakse izražene u odlukama Vrhovnog suda u kojima je odlučeno o zahtevima sa činjeničnim stanjem kao u ovoj pravnoj stvari, s obzirom na nedostatak pasivne legitimacije na strani ovog tuženog, kao direktora pravnog lica- prvotuženog. Ispitujući dozvoljenost revizije na osnovu odredbe člana 410. stav 2. tačka 5. ZPP, Vrhovni sud je našao da revizija tužilje nije dozvoljena. Članom 403. stav 3. ZPP propisano je da revizija nije dozvoljena u imovinsko pravnim sprovima ako vrednost predmeta spora pobijanog dela ne prelazi dinarsku protivvrednost od 40.000 evra po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan podnošenja tužbe. Na osnovu odredbe člana 28. stav 1. Zakona o parničnom postupku, kada je za utvrđivanje stvarne nadležnosti, prava na izjavljivanje revizije, i u drugim slučajevima predviđenim u ovom zakonu merodavna vrednost predmeta spora, kao vrednost predmeta spora uzima se samo vrednost glavnog zahteva dok, su u smislu stava 2. te odredbe Zakona, kamata, ugovorna kazna i ostala sporedna traženja, kao i parnični troškovi, ne uzimaju u obzir ako ne čine glavni zahtev. Imajući u vidu da zahtev za naknadu štete imovinskopravni spor u kom vrednost predmeta spora pobijanog dela ne prelazi dinarsku protivvrednost od 40.000 evra po srednjem kursu NBS na dan podnošenja tužbe, sledi da revizija prvotuženog nije dozvoljena na osnovu odredbe člana 403. stav 3. ZPP. Tužba radi naknade štete podneta je 17.01.2018 godine a vrednost pobijanog dela zahteva za naknadu na ime izgubljene zarade je 1.475.893,05 dinara, koji iznos ne prelazi dinarsku protivvrednost 40.000 evra na dan podnošenja tužbe, to je shodno članu 410. stav 2. tačka 5. u vezi sa članom 413. ZPP Vrhovni sud ocenio da revizija nije dozvoljena, saglasno čemu je doneta odluka sadržana u trećem stavu izreke. Tužilja je reviziju izjavila i protiv dela odluke drugostepenog suda kojim je odlučeno o troškovima parničnog postupka, dakle protiv rešenja kojim je odlučeno o sporednom traženju tužioca koje ne čini njegov glavni zahtev, pa je revizija nedozvoljena. O zahtevu tužilje i drugotuženog za naknadu troškova revizijskog postupka i to na ime naknade za odgovor na reviziju, ovaj sud nalazi da nisu bili nužni u smislu odredbe člana 153. ZPP, zbog čega je odlučio kao u stavu četvrtom izreke.

Predsednik veća- sudija

Branka Dražić,s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković