Vrhovni sud, u veću sastavljenom od sudija: Tatjane Miljuš, predsednika veća, Tatjane Đurica i Jasminke Obućina, članova veća, u parnici po tužbi tužioca Koncern fabrika vagona Kraljevo AD u stečaju, Kraljevo, matični broj ..., čiji je punomoćnik Veselin Kićović, advokat u ..., protiv tuženog Omnimark DOO Rosavci, Vrnjačka Banja, matični broj ..., čiji je punomoćnik Borko Zimonjić, advokat u ..., radi sticanja bez osnova, odlučujući o reviziji tuženog, izjavljenoj protiv presude Privrednog apelacionog suda 8Pž 4203/22 od 14.12.2022. godine, u sednici veća održanoj 12.02.2026. godine, doneo je

R E Š E NJ E

USVAJA SE revizija, UKIDA se presuda Privrednog apelacionog suda 8Pž 4203/22 od 14.12.2022. godine i predmet vraća drugostepenom sudu na ponovno suđenje.

O b r a z l o ž e nj e

Privredni sud u Kraljevu je doneo presudu 5P 77/2021 dana 28.02.2022. godine, kojom je u I stavu izreke odbio osnovni tužbeni zahtev tužioca kojim je tražio da sud obaveže tuženog da tužiocu na ime sticanja bez osnova isplati iznos od 4.760.466,20 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom od 20.04.2018. godine kao dana podnošenja tužbe do konačne isplate, kao neosnovan; u II stavu izreke odbio eventualni tužbeni zahtev tužioca da sud obaveže tuženog da tužiocu preda u posed pokretne stvari navedene u tom stavu izreke u alinejama A, B, C, D, E, F i G; u III stavu izreke obavezao tužioca da tuženom na ime troškova parničnog postupka plati iznos od 509.410,00 dinara.

Privredni apelacioni sud je presudom 8Pž 4203/22 od 14.12.2022. godine u I stavu izreke odbio žalbu tužioca kao neosnovanu i potvrdio presudu Privrednog suda u Kraljevu P 77/21 od 28.02.2022. godine u I stavu izreke; u II stavu izreke preinačio prvostepenu presudu u stavu u II i III izreke tako što je usvojio eventualni tužbeni zahtev tužioca i obavezao tuženog da tužiocu preda u posed pokretne stvari navedene u tom stavu izreke u alinejama A, B, C, D, E i F, nakon što mu tuženi plati iznos od 3.448.203,00 dinara na ime neuplaćenog avansa, i rešio da svaka strana snosi svoje troškove prvostepenog i drugostepenog parničnog postupka.

Protiv navedene pravnosnažne presude donete u drugom stepenu tuženi je izjavio dozvoljenu i blagovremenu reviziju kojom presudu pobija u stavu II izreke, zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka, zbog pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja i zbog pogrešne primene materijalnog prava, te u delu odluke o troškovima postupka.

Vrhovni sud je ispitao pobijanu presudu po odredbama člana 408. Zakona o parničnom postupku i zaključio da je revizija tuženog osnovana.

Drugostepena presuda jeste zahvaćena bitnom povredom odredaba parničnog postupka u smislu da je izrekom presude u II stavu tuženom naložena i isplata iznosa od 3.448.203,00 dinara, na ime neuplaćenog avansa (u kom delu drugostepana presuda nije ispravljena do odlučivanja o reviziji, ni po predlogu revidenta). Osnovano se u reviziji navodi da je na taj način odlučeno mimo zahteva tužioca, u smislu odredbe člana 393. stav 1. Zakona o parničnom postupku.

Prema razlozima drugostepene presude, parnične stranke su 18.08.2011. godine zaključile ugovor čiji predmet je projektovanje, izrada, isporuka i puštanje u rad elektrohidrauličke instalacije za vagon za prevoz teških tereta. Tuženi se obavezao da ugovorenu instalaciju isporuči, ugradi i pusti u rad, u svemu prema ponudi koju je dostavio tužiocu, za ugovorenu konačnu cenu od 217.418,00 evra u dinarskoj protivvrednosti sa PDV-om. Tužilac je trebalo da za instalaciju plati avansno 60% po potpisivanju aneksa ugovora od 03.05.2012. godine, na osnovu izdatih predračuna, a 40% posle svake sukcesivne isporuke. Tuženi je trebalo da ugovorene stvari isporuči tužiocu u roku od 120 dana od uplate avansa. Tužilac je uplatio tri iznosa na ime avansa do 05.12.2012. godine, ukupno 13.779.705,00 dinara što je deo od ukupne obaveze na ime avansa od 17.227.908,00 dinara, tako da je preostao neplaćen iznos avansa od 3.448.203,00 dinara. Tuženi je delimično izvršio svoju ugovornu obavezu i za to je tužiocu ispostavio tri računa na ukupan iznos od 10.569.420,00 dinara sa PDV-om. Prema odredbama ugovora, u računima je evidentiran uplaćeni avans od 60% od svakog iznosa, dok je preostalih 40% trebalo da bude plaćeno nakon isporuke. Nakon decembra 2012. godine, stranke nisu više ispunjavale svoje ugovorne obaveze zbog ekonomskih problema u koje je zapao tužilac, nad kojim je kasnije otvoren stečajni postupak 29.12.2015. godine. Stečajni upravnik tužioca je po izlučnom zahtevu AD Srbijaput iz Beograda predao kola za prenos teških tereta kao i sklopove, delove i uređaje za izgradnju tih kola, vagona, koja su prema izjašenju stečajnog upravnika završena 85%. U preostalom delu je odbijen zahtev za izlučenje jer se stvari nisu nalazile kod stečajnog dužnika, s tim da se deo opreme i delova nalazi u magacinu nedovršene proizvodnje i čeka na montažu i ugradnju, a deo se nalazi kod proizvođača opreme, ovde tuženog. Utvrđeno je da je tuženi delimično ispunio svoju obavezu i predao tužiocu deo ugovorenih pokretnih stvari u iznosu 10.569.420,00 dinara. Prvostepeni sud je utvrdio da je tuženi svoju ugovornu obavezu ispunio u celosti izradom robe koja u potpunosti pravda primljeni avans iz kog razloga ne može stajati obaveza vraćanja takvog iznosa. Obaveza tužioca na plaćanje po 40% cene tri izdata računa od strane tuženog bi bila 4.227.768,00 dinara. Obaveze tuženog prema tužiocu na dan 31.12.2013. godine, iznosile su 1.805.320,00 dinara, pa je preostalo dugovanje tužioca prema tuženom od 2.677.587,60 dinara. Ako se uzme u obzir iznos uplaćenog avansa od strane tužioca, tuženi kroz isporuku stvari nije opravdao iznos od 7.438.053,80 dinara, a ako se ovaj iznos umanji za neplaćenu cenu od 40% po izdata računa od strane tuženog, od 2.677.587,60 dinara, preostao bi neopravdani avans kao obaveza tuženog u iznosu od 4.760.466,20 dinara. Odbijen je primarni tužbeni zahtev za povraćaj iznosa od 4.760.466,20 dinara, kao neopravdanog avansa. Eventualnim tužbenim zahtevom tužilac traži da se obaveže tuženi da ispuni obavezu po ugovoru u preostalom delu, odnosno da mu isporuči preostale ugovorene stvari. Prema nalazu veštaka mašinske struke u prostorijama tuženog se nalazi spremljena roba za ispuruku i ugradnju po ugovoru, koja je detaljno navedena u nalazu veštaka, a čija vrednost bi sa PDV-om iznosila 13.024.020,00 dinara.

Primarni tužbeni zahtev je odbijen na osnovu zaključka nižestepenih sudova da ugovor među parničnim stranakama nije raskinut, odnosno da to nije učinio stečajni upravnik nakon pokretanja stečaja nad tužiocem, i da tužilac nema pravo da potražuje povraćaj neopravdanog avansa, već bi imao pravo da zahteva ispunjenje ugovora od tuženog, u celosti. Ali, kako tužilac nije ispunio svoju ugovornu obavezu, odnosno nije isplatio celokupan ugovoreni avans, prvostepeni sud smatra da tužilac nema ni pravo da traži predaju stvari od tuženog, pozivom na odredbu člana 122. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima prema kome nijedna strana nije dužna ispuniti svoju obavezu ako druga strana ne ispuni ili nije spremna da istovremeno ispuni svoju obavezu.

Iako navodi da je pre podnošenja tužbe tužilac uputio tuženom opomenu pred tužbu u kojoj navodi da poslovna saradnja po zaključenom ugovoru ne postoji duži niz godina i da su ugovori raskinuti, te da je tuženi stoga u obavezi da vrati uplaćeni avans, drugostepeni sud smatra da je to samo konstatacija punomoćnika tužioca, ali da o raskidu ugovora ne postoji nikakav dokaz. Naprotiv, drugostepeni sud nalazi dokaze o volji stečajnog upravnika da se obaveza prema izlučnom poveriocu ispuni, a deo stvari se još uvek nalazi kod tuženog kao proizvođača opreme, te je postavio eventualni zahtev, za slučaj da sud nađe da nema uslova da mu se vrati avans, kojim traži predaju stvari izrađenih na osnovu zaključenog ugovora, koja se još uvek nalaze kod tuženog. Drugostepeni sud nalazi da je obaveza tužioca da isplati preostali ugovoreni avans u iznosu od 3.448.203,00 dinara, pa je pozivom na odredbu člana 122. stav 2. Zakona o obligacionim odnosima preinačio prvostepenu presudu tako što je usvojio eventualni tužbeni zahtev s tim da je tuženi dužan ispuniti obavezu po tom zahtevu na predaju stvari, nakon što mu tužilac uplati preostali iznos avansa (što je protivno sadržini izreke drugostepene presude u stavu II).

Revizija je osnovana, jer je drugostepena presuda zasnovana na nepotpuno utvrđenom činjeničnom stanju i na pogrešnoj primeni materijalnog prava.

Činjenično-pravni zaključak drugostepenog suda da je ugovor, zaključen među parničnim stranakama 18.08.2011. godine sa aneksom od 03.05.2012. godine, još uvek na snazi, za sada se ne može prihvatiti za pravilan. Tome se suprotstavlja utvrđenje da se tužilac pre podnošenja tužbe u ovoj parnici obratio tuženom sa zahtevom za vraćanje uplaćenog avansa upravo jer je predmetni ugovor raskinut. I navodi tužbe da stečajni upravnik nakon otvaranja stečajnog postupka nad tužiocem nije ostao pri ugovorima već je od tuženog potraživao povraćaj uplaćenih avansnih sredstava, i sadržina primarnog tužbenog zahteva za isplatu novčanog iznosa na ime povraćaja neopravdanog avansa po ugovoru, upravo upućuju da i tužilac smatra ugovor raskinutim.

Nadalje, odredbom člana 94. Zakona o stečaju, posledica otvaranja stečajnog postupka na pravne poslove je i pravo na izbor u slučaju dvostrano teretnog ugovora, kao što je ugovor parničnih stranaka. Prema tim odredbama, ako stečajni dužnik, što je tužilac, i njegov saugovarač, što je ovde tuženi, do otvaranja stečajnog postupka nisu u celosti ili delimično izvršili dvostrano teretni ugovor koji su zaključili, kao što je konkretno slučaj, stečajni upravnik može umesto stečajnog dužnika ispuniti ugovor i tražiti ispunjenje od druge strane. Prema utvrđenim činjenicama do pokretanja ove parnice, ne proizilazi da je stečajni upravnik tražio ispunjenje ugovorne obaveze od strane tuženog, niti je sam pristupao daljem ispunjenju ugovora umesto stečajnog dužnika. Iz utvrđene činjenice da se tužilac obratio tuženom opomenom pred tužbu sa navodom da je predmetni ugovor raskinut, proizilazi zaključak da stečajni upravnik tužioca nije ostao kod ispunjenja ugovora, niti ima dokaza da je stečajni upravnik tužioca obavestio da namerava da ispuni ugovor. Sve ovo ukazuje da ugovor među parničnim stranakama ne proizvodi pravno dejstvo. Stoga za sada proizilazi da je suprotan činjenično-pravni zaključak nižestepenih sudova da ugovor i dalje proizvodi pravno dejstvo po obe ugovorne strane – pogrešan. Okolnost da se tužilac u stečaju obraćao trećem licu, izlučnom poveriocu sa navodom da se deo stvari na koje pravo polaže izlučni poverilac još uvek nalazi kod tuženog kao proizvođača opreme, ovde tuženog, ne može se smatratiti izjavom stečajnog dužnika u smislu odredaba člana 94. Zakona o stečaju o pravu na izbor u slučaju dvostrano teretnog ugovora sa tuženim, jer ta izjava nije data tuženom, već trećem licu.

Dakle, za sada se ne može prihvatiti za pravilnu odluka drugostepenog suda da je ugovorna obaveza tuženog na snazi, u smislu da je dužan i dalje da tužiocu isporučuje ugovorenu opremu po ugovoru, uz uslov da tužilac tuženom isplati preostali iznos avansa.

Svakako, ostala je neraspravljena činjenica da se kod tuženog nalazi spremljena roba za isporuku i ugradnju po ugovoru, kako se to u razlozima drugostepene presude navodi. Nadalje, utvrđeno je da je preostalo dugovanje tužioca prema tuženom po izdata tri računa u iznosu od 2.677.587,60 dinara. Ovo utvrđenje značajno je s obzirom na to da je prema utvrđenim odredbama ugovora tužilac trebalo da plaća preostalih 40% iznosa po računima izdatim od strane tuženog, nakon isporuke, a utvrđeno je da je tuženi delimično izvršio svoju ugovornu obavezu i isporučio tužiocu predviđenu opremu u visini od 10.569.420,00 dinara.

Činjenično stanje nije potpuno raspravljeno za pravilne odluke o primarnom i eventualnom tužbenom zahtevu. Da je to tako, proizilazi i iz činjenice navedene u drugostepenoj presudi da je vrednost spremljene robe za isporuku i ugradnju po ugovoru 13.024.020,00 dinara, dok je drugostepeni sud usvajajući eventualni tužbeni zahtev pozivom na odredbu člana 122. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima uslovio isporuku spremljene robe uplatom sa strane tužioca samo iznosa od 3.448.203,00 dinara, što se odnosi na neuplaćeni iznos avansa, bez utvrđene vrednosti neplaćenog iznosa od 40% po ispostavljenim računima tuženog za već isporučenu robu. Drugostepeni sud je propustio da utvrdi sadržinu evidencije međusobnih potraživanja i dugovanja između stranaka sačinjene nakon otvaranja stečaja nad tužiocem koju pominje u razlozima presude, i da utvrdi vrstu, odnosno obeležja opreme koja se nalazi spremljena za isporuku i ugradnju po ugovoru kod tuženog.

Zbog ovakvih nedostataka utvrđenog činjeničnog stanja od strane nižestepenih sudova, pored kojih je drugostepeni sud preinačio prvostepenu presudu i usvojio eventualni tužbeni zahtev, drugostepena presuda je ukinuta u celosti, i u odnosu na eventualni tužbeni zahtev u kom delu je prvostepena presuda preinačena, i u odnosu na primarni tužbeni zahtev u odnosu na koji postoji prezumpcija da je podneta revizija, kako bi se o primarnom i eventualnom tužbenom zahtevu odlučilo jednovremeno.

Odluka je doneta po odredbi člana 416. stav 2. i 165. stav 3. Zakona o parničnom postupku.

U ponovljenom postupku drugostepeni sud će voditi računa i o okolnosti da je obustavljen postupak stečaja nad tužiocem, stečajnim dužnikom Koncern fabrika vagona Kraljevo AD Kraljevo - u stečaju, usled prodaje stečajnog dužnika kao pravnog lica, a da je nastavljen postupak stečaja nad Stečajnom masom Koncern fabrika vagona Kraljevo AD Kraljevo u stečaju, prema podacima Agencije za privredne registre, te da stečajnu masu čine i svi parnični postupci sa aktivnom i pasivnom legitimacijom stečajnog dužnika osim parnice P 756/19.

Predsednik veća – sudija

Tatjana Miljuš, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković