O b r a z l o ž e nj e

Presudom Privrednog suda u Beogradu P 2034/24 od 12.07.2024. godine, odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca da se utvrdi potraživanje prema tuženom u iznosu od 12.615.332.189,06 dinara i to na ime glavnog duga 6.407.153.846,49 dinara sa zateznom kamatom od 18.03.2016. godine do isplate i obračunate zatezne kamate u iznosu od 6.208.178.342,57 dinara. Obavezan je tužilac da tuženom naknadi troškove postupka u iznosu od 1.272.000.000,00 dinara sa zateznom kamatom od dana izvršnosti, pa do isplate.

Presudom Privrednog apelacionog suda Pž 5114/24 od 03.04.2025. godine preinačena je presuda Privrednog suda u Beogradu P 2034/24 od 12.07.2024. godine i presuđeno tako što je utvrđeno potraživanje tužioca prema tuženom u iznosu od 12.615.332.189,06 dinara i to na ime glavnog duga 6.407.153.846,49 dinara sa zateznom kamatom od 18.03.2016. godine pa do isplate a na ime obračunate zatezne kamate iznos od 6.208.178.342,57 dinara. Obavezana je tužena da tužiocu naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 3.273.000,00 dinara, kao i da mu plati troškove drugostepenog postupka u iznosu od 965.400,00 dinara.

Protiv pravnosnažne presude tuženi je blagovremeno, preko punomoćnika advokata, uložio reviziju zbog bitnih povreda parničnog postupk iz člana 374. stav 1. Zakona o parničnom postupku koja je učinjena pred drugostepenim sudom, zbog pogrešne primene materijalnog prava i pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja. U reviziji ističe da je drugostepeni sud pogrešno primenio odredbu člana 452. Zakona o obligacionim odnosima ali i odredbu člana 53. Zakona o preduzećima koja definiše obim imovine, kao predmet namirenja, iz koje poverioci mogu da namire svoje potraživanje. Dalje ukazuje da je drugostepeni sud pogrešno utvrdio činjenično stanje, visinu potraživanja, budući da je ona obračunata prema kursu koji je važio u vreme otvaranja stečaja nad Kompanijom „Generaleksport“ 04.11.2015. godine, a ne po kursu na dan otvaranja postupka stečaja nad tuženom, na koji način je potraživanje utvrđeno u višem iznosu za 59.457.279,93 dinara na ime glavnog duga i posledično, pogrešno je obračunata kamata. Predlaže da se odluka preinači.

Odgovor na reviziju nije dat.

Ispitujući pravilnost pobijane presude u granicama određenim odredbom člana 408. Zakona o parničnom postupku, Vrhovni sud nalazi da je revizija tuženog delimično osnovana.

U postupku donošenja pobijane presude nije učinjena apsolutno bitna povreda iz odredbe člana 374. stav 2. Zakona o parničnom postupku na koju Vrhovni sud pazi po službenoj dužnosti.

Navod revizije da je drugostepena presuda zahvaćena bitnom povredom iz odredbe člana 374. stav 1. Zakona o parničnom postupku je paušalan i neobrazložen. Revident ističe i da je odluka zahvaćena povredom iz odredbe člana 374. stav 2. tačka 12. Zakona o parničnom postupku. Međutim, navedena povreda ne predstavlja dozvoljen revizijski razlog. Razlozi za izjavljivanje revizije su restriktivni i propisani odredbom člana 407. Zakona o parničnom postupku. Otuda, Vrhovni sud nije ovlašćen da ceni, pa nije ni cenio, navod kojim se ukazuje na apsolutno bitnu povredu iz odredbe člana 374. stav 2. tačka 12. Zakona o parničnom postupku.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je u postupku stečaja nad tuženim, otvorenom rešenjem prvostepenog suda St 72/15 od 18.03.2016. godine, prijavio novčano potraživanje prema tuženom u iznosu od 19.601.043.246,38 dinara od čega na ime glavnog duga 6.624.578.594,49 dinara, a preostali iznos na ime kamate obračunate do dana otvaranja postupka stečaja 18.03.2016. godine. Osnovanost potraživanja zasnovao je na tvrdnji o solidarnoj odgovornosti tuženog u smislu odredbe člana 452. Zakona o obligacionim odnosima, kao lica na koje je preneta imovinska celina osnovnog dužnika, Kompanije Generalehport. Istovetno potraživanje prijavio je u postupka stečaja nad Kompanijom „Generaleksport“, koji je otvoren ranije, rešenjem prvostepenog suda St 68/15 od 04.11.2015. godine. U postupku stečaja nad Kompanijom „Generaleksport“, nakon delimičnog priznanja od strane stečajnog upravnika i delimičnog utvrđenja osporenog potraživanja u vođenoj parnici, tužiocu je konačno utvrđeno potraživanje u iznosu od 12.318.959.957,02 dinara, od čega na ime glavnog duga 6.407.153.846,49 dinara sa zateznom kamatom od 04.11.2015. godine, i 5.911.806.110,53 dinara zatezne kamate obračunate na dana otvaranja stečaja 04.11.2015. godine. Kompanija „Generaleksport prenela je tuženom, dana 04.11.1999. godine, svoj osnivački ulog u vrednosti od 4.064.965.229,72 dinara bez naknade, nakon čega je donela odluku o umanjenju sopstvenog kapitala koja je objavljena u „Službenom listu SRJ“ 24 od 09.06.2000. godine. U momentu prenosa udela Kompanija „Generaleksport“ je bila dužnik novčane obaveze prema tužiocu u iznosu od ukupno 1.143.848.698,53 dinara, što znači da je vrednost udela bila veća od visine duga prema tužiocu. Kako je na tuženog preneta imovinska celina Kompanije „Generaleksport“ tužilac je tražio da se u postupku stečaja nad tuženim, kao solidarnim dužnikom, utvrdi potraživanje u visini utvrđenog glavnog duga Kompanije „Generalehport“ od 6.407.153.846,49 dinara sa zateznom kamatom obračunatom na taj iznos glavnog duga ali do dana otvaranja postupka stečaja nad tuženim 18.03.2016. godine, odnosno u iznosu od 6.208.178.342,57 dinara, sve ukupno 12.615.332.189,06 dinara.

Prvostepeni sud je odbio tužbeni zahev nalazeći da tužilac nije dokazao aktivnu legitimaciju. Obrazložio je da tužilac svoju aktivnu legitimaciju zasniva na presudama prvostepenog suda P br. 1048/15, P br. 4929/13 i P br. 5131/16 u kojima je Agencija ... bila davalac kredita različitim korisnicima ali da tužilac nije dokazao vezu sa navodnim davaocem kredita, niti da su korisnici povezane firme Kompanije, niti da je Agencija ispunila obaveze iz ugovora tako što je kredite i avanse pustila u tečaj, niti je dokazao da korisnici ''nisu primljene iznose kredita vratili agenciji ili tužiocu''.

Drugostepeni sud ne prihvata materijalnopravni zaključak prvostepenog, nalazeći da je zasnovan na pogrešnoj primeni materijalnog prava i to odredbe člana 452. Zakona o obligacionim odnosima i člana 53. Zakona o preduzećima. Ukazuje, prvo, da tužilac jeste aktivno legitimisan jer mu je u postupku stečaja nad Kompanijom Generalehport priznato potraživanje upravo po osnovu ugovora na koje se u ovom postupku pozvao. Kada je u pistanju pasivna legitimacija tuženog ona je, kako drugostepeni sud navodi, zasnovana na činjenici da mu je preneta imovinska celina osnovnog dužnika. Kako je odredbom člana 53. Zakona o preduzećima, koji je važio u vreme osnivanja tuženog, bilo propisano da preduzeće odgovara za svoju obaveze celokupnom svojom imovinom, to je celokupnom svojom imovinom odgovaralo i za obaveze prema tužiocu koje su postojale u momentu prenosa. Te obaveze utvrđene su u postupku stečaja nad Kompanijom „Generaleksport“ u ukupnom iznosu od 12.318.959.957,02 dinara. Stoga, kako dalje obrazlaže drugostepeni sud, prenos dela imovine tuženog bez naknade ima za posledicu pristupanje tuženog dugovima prenosioca do vrednosti aktive preuzete imovine. Rezimira da je konačno raspravljeno da je vrednost udela, koji je tuženom prenet bez naknade, bila veća od ukupnog potraživanja tužioca prema Kompaniji „Generaleksport“ na dan prenosa, što znači da se iz vrednosti tog udela mogla izmiriti celokupna obavez prema tužiocu, da ipak nije izmirena, da je imovinom raspolagano bez naknade, te je stoga za celokupno potraživanje obračunato sa stanjem duga na dan otvaranja postupka stečaja tuženi solidarno odgovoran. Stoga, prvostepenu presudu preinačava i tužbeni zahtev usvaja.

Vrhovni sud nalazi da je odluka drugostepenog suda delom zasnovana na nepravilnoj primeni materijalnog prava.

Prema odredbi člana 452. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima, koja nosi naziv „Pristupanje dugu u slučaju primanja neke imovinske celine“, lice na koje pređe na osnovu ugovora naka imovinska celina fizičkog ili pravnog lica ili jedan deo te celine, odgovara za dugove koji se odnose na tu celinu, odnosno na njen deo, pored dotadašnjeg imaoca i solidarno sa njim, ali samo do vrednosti njene aktive.

Prema odredbi člana 414. stav 1. istog propisa, svaki dužnik solidarne obaveze odgovara poveriocu za celu obavezu i poverilac može zahtevati njeno ispunjenje od koga hoće, sve dok ne bude potpuno ispunjena, ali kada jedan dužnik ispuni obavezu ona prestaje i svi dužnici se oslobađaju, dok prema odredbi iz stava 2. od više solidarnih dužnika svaki može dugovati sa drugim rokom ispunjenja, pod drugim uslovima i uopšte sa različitim ustupanjima.

U slučaju koji reguliše odredba člana 452. Zakona o obligacionim odnosima, solidarna odgovornost nastupa po samom zakonu, ako nastupe uslovi koje zakonodavac propisuje. Do solidarne odgovornosti, prema navedenoj odredbi, dolazi ako nakon nastanka obaveze dužnik prenese imovinu na koju se odnose te obaveze, trećem licu, odnosno sticaocu. Ova odgovornost uspostavlja se po samom zakonu, ali do vrednosti prenete aktive. Sa druge strane, kako je u vreme izvršenog prenosa (1999. godine) bio na snazi Zakon o preduzećima („Službeni list SRJ“ br. 29/96, 33/96, 29/97, 59/98, 74/99), koji je u odredbi člana 53. stav 1. propisivao da preduzeće odgovara za svoje obaveze celokupnom svojom imovinom, proizilazi da je Kompanija „Generalehport“ prenetom imovinskom celinom odgovarala za sve do tada nastale obaveze što dalje znači da, primenom odredbe člana 452. Zakona o obligacionim odnosima, za obaveze koje se odnose na tu celinu odnosno sve obaveze preduzeća prenosioca, odgovara i tuženi, ali samo do vrednosti njene aktive. Dakle, suprotno zaključku prvostepenog i u skladu sa obrazloženjem drugostepenog suda, postoji solidarna odgovornost tuženog za obaveze tužioca što parnične stranke čini legitimisanim, tužioca aktivno jer je poverilac potraživanja a tuženog pasivno, budući da je na njega preneta imovinska celina. Pritom, kako takođe pravilno konstatuje drugostepeni sud, radi se o potraživanju koje je konačno utvrđeno u postupku stečaja nad Kompanijom ''Generalehport'' kao osnovnim dužnikom, te je na tuženom, u smislu odredbe čl. 231 st. 3 Zakona o parničnom postupku, bio teret dokazivanja da je to potraživanje izmireno ili prestalo na drugi način.

Međutim, suprotno zaključku drugostepenog suda, odgovornost tuženog je ograničena vrednošću ustupljene aktive, odnosno iznosom od 4.064.965.229,72 dinara. Otuda je za navedeni iznos, u smislu napred citiranih odredbi 452. i 414. Zakona o obligacionim odnosima te člana 53. Zakona o preduzećima, odluka drugostepenog suda pravno valjana.

Na pravilnost odluke u tom delu ne utiču navodi tuženog da je u nekom drugom postupku utvrđeno potraživanje druge banke po istom osnovu i da je je limit iscrpljen. Tužilac ima pravo da mu se utvrdi osnovanim potraživanje prema tuženom kao solidarnom dužniku a ono će se realizovati u skladu sa odredbama Zakona o stečaju. Tuženikovi poverioci namiriće se kolektivno i srazmerno, svakako uz primenu pravila iz odredbe čl. 414 st. 1 Zakona o obligacionim odnosima prema kojem ako jedan dužnik ispuni obavezu ona prestaje.

Bez uticaja je navod revidenta da je u drugostepenom postupku potraživanje tužioca utvrđeno u višem iznosu i da dinarska protivvrednost priznatog potraživanja prema Kompaniji Generalehport na dan otvaranja stečaja nad tuženim iznosi 6.347.696.566,56 dinara. Ovo iz razloga što je osnovano samo potraživanje do visine aktive, što je znatno manje i od iznosa na koji ukazuje revident.

Stoga je Vrhovni sud primenom odredbe člana 414. Zakona o parničnom postupku odlučio kao u prvom stavu.

Za iznos preko dosuđenog materijalno pravo nije pravilno primenjeno budući da nije primenjeno ograničenje koje propisuje odredba člana 452. Zakona o obligacionim odnosima. Tužba je u ovoj pravnoj stvari zasnovana na solidarnoj odgovornosti, uspostavljenoj zakonom u smislu odredbe člana 452. Zakona o obligacionim odnosima koja limitira granice odgovornosti što znači da je za iznos potraživanja preko vrednosti prenete aktive pa do traženog iznos od 12.615.332.189,06 dinara tužbeni zahtev neosnovan. Kao takav morao je biti odbijen. To je bio osnov za primenu odredbe člana 416. stav 1. Zakona o parničnom postupku i odluku kao u stavu drugom ove presude.

Odluka o troškovima postupka doneta je primenom odredbi člana 165. i člana 153. stav 2, 154. stav 1. i 163. stav 1. i 2. Zakona o parničnom postupku.

Tužilac je imao troškove na ime sastava 7 obrazloženih podnesaka po 88.200,00 dinara, za sastav dve žalbe po 176.400,00 dinara, zastupanja na 4 održana ročišta po 88.200,00 dinara, za sastav dve revizije po 176.400,00 dinara, sve po AT. Takođe pripadaju mu troškovi na ime sudskih taksi na tužbu, prvostepenu presudu, žalbu, drugostepenu odluku, reviziju i odluku po reviziju po 390.000,00 dinara. Ukupno je imao troškova u iznosu od 4.015.800,00 dinara. Uspeo je u sporu sa 32% te mu toliko pripada i troškova odnosno pripada mu iznos od 1.285.056 dinara.

Tuženi je imao troškova za pristup na 4 održana ročišta po 88.200,00 dinara, za sastav odgovora na tužbu i tri podnesaka po 88.200,00 dinara, za sastav žalbe i revizije po 176.400,00 dinara, na ime taksi na odgovor na tužbu, za žalbu i za reviziju po 390.000,00 dinara. Imao je troškova u iznosu od 2.228.400,00 dinara. Uspeo je u sporu sa 68% te mu toliko pripada i troškova odnosno pripada mu 1.515.312,00 dinara.

Prebijajući navedena dva iznosa dobijen je iznos koji je tužilac, s obzirom na uspeh, u obavezi da plati tuženom.

Predsednik veća – sudija

Tatjana Đurica s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković