Rešenjem Vrhovnog kasacionog suda Rev2 302/20 od 30.09.2020. godine usvojena je revizija tužilaca i ukinuta presuda Apelacionog suda u Beogradu Gž1 1638/19 od 19.09.2019. godine i predmet vraćen drugostepenom sudu na ponovno suđenje.

Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž1 1701/21 od 23.03.2022. godine, stavom prvim izreke, preinačena je prvostepena presuda u stavu prvom i drugom izreke i odbijeni, kao neosnovani tužbeni zahtevi tužilaca da se obaveže tužena da im isplati neisplaćene zarade na ime naknade materijalne štete na ime neosnovane obustave isplate zarade za period od jula 2013. godine do septembra 2017. godine i na ime naknade materijalne štete na ime neisplaćenih „bonusa“ za period od juna 2013. godine do septembra 2014. godine u pojedinačnim novčanim iznosima sa zakonskom zateznom kamatom od dospelosti do isplate, kao u sadržini tog stava. Stavom drugim izreke, preinačeno je rešenje o parničnim troškovima sadržano u stavu četvrtom izreke prvostepene presude pa je odbijen, kao neosnovan zahtev tužilaca da se obaveže tužena da tužiocima isplati troškove parničnog postupka u iznosu od 1.758.750,00 dinara i obavezani su tužioci da tuženoj na ime naknade parničnih troškova isplate iznos od 12.000,00 dinara. Stavom trećim izreke, odbijen je zahtev tužilaca za naknadu troškova drugostepenog postupka. Stavom četvrtim izreke, obavezani su tužioci da tuženoj na ime naknade troškova drugostepenog postupka isplate iznos od 22.500,00 dinara.

Rešenjem Vrhovnog suda Rev2 3024/23 od 17.07.2024. godine usvojena je revizija tužilaca i ukinuta presuda Apelacionog suda u Beogradu Gž1 1701/21 od 23.03.2022. godine i predmet vraćen drugostepenom sudu na ponovno suđenje.

Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž1 823/25 od 26.06.2025. godine, donetom na osnovu održane rasprave, stavom prvim izreke, preinačena je prvostepena presuda u stavu prvom i drugom izreke i odbijeni, kao neosnovani tužbeni zahtevi tužilaca da se obaveže tužena da im isplati neisplaćene zarade na ime naknade materijalne štete na ime neosnovane obustave isplate zarade za period od jula 2013. godine do septembra 2017. godine i na ime naknade materijalne štete na ime neisplaćenih „bonusa“ za period od juna 2013. godine do septembra 2014. godine u pojedinačnim novčanim iznosima sa zakonskom zateznom kamatom od dospelosti do isplate, kao u sadržini tog stava. Stavom drugim izreke, preinačeno je rešenje o parničnim troškovima sadržano u stavu četvrtom izreke prvostepene presude pa je odbijen, kao neosnovan zahtev tužilaca da se obaveže tužena da tužiocima isplati troškove parničnog postupka u iznosu od 1.758.750,00 dinara i obavezani su tužioci da tuženoj na ime naknade parničnih troškova isplate iznos od 12.000,00 dinara. Stavom trećim izreke, odbijen je zahtev tužilaca za naknadu troškova drugostepenog postupka. Stavom četvrtim izreke, obavezani su tužioci da tuženoj na ime naknade troškova drugostepenog postupka isplate iznos od 22.500,00 dinara.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, reviziju su blagovremeno izjavili tužioci zbog pogrešne primene materijalnog prava, sa predlogom da se o reviziji odluči kao izuzetno dozvoljenoj, primenom člana 404. Zakona o parničnom postupku.

Revizija je dozvoljena po članu 403. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ 72/11...10/23) – ZPP, pa je Vrhovni sud ispitao pobijanu presudu u smislu člana 408. tog zakona i utvrdio da revizija nije osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju Vrhovni sud pazi po službenoj dužnosti

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužioci su pre zasnivanja radnog odnosa kod tužene, obavljali poslove u Kosovskoj policijskoj službi (KPS), a nakon samoproglašenja nezavisnosti Kosova 2008. godine, po preporuci Vlade Republike Srbije napustili su KPS. Nakon određenog vremena i sprovedenih priprema i dostavljanja dokumentacije, psihofizičkih testiranja i bezbednosnih provera, tužioci su potpisali rešenja o zasnivanju radnog odnosa kod tužene, a koja im nisu uručena iz bezbednosnih razloga. U periodu od zasnivanja radnog odnosa do kraja 2013. godine tužioci su faktički radili za tuženu, a tužena im je nakon isplate prvog dela zarade za jun 2013. godine obustavila isplatu zarade i svih drugih novčanih primanja. Po zasnivanju radnog odnosa sa organom tužene, tužioci su ponovo zasnovali radni odnos u kosovskoj policijskoj službi i za rad kod tog poslodavca ostvarivali su zaradu.

Ovako utvrđeno činjenično stanje rezultat je ocene dokaza izvedenih od strane drugostepenog suda koji je, po održanoj raspravi, preinačio prvostepenu presudu i odbio tužbene zahteve s obzirom da tužioci, u spornom periodu nisu radili kod tužene, kao poslodavca, u svojstvu zasposlenih, puno radno vreme, već su bili u radnom odnosu kod drugog poslodavca - Kosovskoj policijskoj službi, sa punim radnim vremenom i ostvarivali pravo na isplatu plate. Osim toga, tužioci nisu dokazali da su u utuženom periodu obavljali faktički rad, za koji bi imali pravo na isplatu plate, kao i bonusa. Stoga tužioci neosnovano potražuju naknadu štete na ime neisplaćenih plata i „bonusa“.

Po nalaženju Vrhovnog suda, drugostepeni sud je pravilno primenio materijalno pravo kada je odbio kao neosnovane tužbene zahteve tužilaca na ime neisplaćenih zarade i bonusa za utuženi period.

Radni odnos može se zasnovati samo sa jednim poslodavcem. Dvojni radni odnos - radni odnos kod dva poslodavca moguć je samo u slučaju iz člana 41. Zakona o radu. Saglasno toj odredbi, priliku da zasnuje radni odnos sa još jednim poslodavcem ima samo zaposleni koji radi sa nepunim radnim vremenom (član 40. Zakona o radu). Zaposleni koji radi sa punim radnim vremenom, odnosno skraćenim radnim vremenom koje se izjednačava sa punim radnim vremenom, ne može zasnovati drugi radni odnos.

U konkretnom slučaju, tužioci su radni odnos zasnovali kod dva poslodavca - Ministarstva unutrašnjih poslova tužene i Kosovske policijske službe, suprotno zakonu, pošto ni kod jednog od tih poslodavaca nisu radili sa nepunim radnim vremenom, da bi se moglo govoriti o izuzetku od pravila da se radni odnos može zasnovati samo sa jednim poslodavcem, predviđenim članom 41. Zakona o radu. Tužioci su i nakon 01.06.2013. godine, kada je tužena prestala da im isplaćuje platu i druga primanja, nastavili da rade u Kosovskoj policijskoj službi, gde su ostvarivali pravo na platu i plata im je isplaćivana, pa zato nisu mogli u spornom periodu istovremeno biti i u radnom odnosu kod organa tužene. Osim toga, tužioci nisu dokazali da su u utuženom periodu obavljali faktički rad, odnosno da su radili kod tužene, za koji rad bi imali pravo na isplatu plate kao i bonusa, koje potražuju.

Iz iznetih razloga, na osnovu člana 414. stav 1. ZPP, Vrhovni sud je odlučio kao u izreci.

Predsednik veća – sudija

Vesna Subić, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković