Protiv pravosnažne presude donete u drugom stepenu, u preinačenom delu, tužilja je blagovremeno izjavila reviziju, zbog pogrešne primene materijalnog prava, sa predlogom da se o reviziji odluči kao izuzetno dozvoljenoj, primenom člana 404. Zakona o parničnom postupku.

Odlučujući o dozvoljenosti revizije u smislu člana 404. Zakona o parničnom postupkku („Službeni glasnik RS“ br. 72/11 ...10/23, u daljem tekstu: ZPP), Vrhovni sud je ocenio da su ispunjeni uslovi za odlučivanje o posebnoj reviziji, radi ujednačavanja sudske prakse, zbog čega je odlučeno kao u stavu prvom izreke.

Ispitujući pobijanu presudu, u smislu člana 408. ZPP, Vrhovni sud je ocenio da je revizija tužilje osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilji je rešenjem tuženog - stručna služba u Đakovici od 10.02.1992. godine određeno pravo na starosnu umanjenu prevremenu penziju počev od 23.05.1991. godine, koju je tuženi tužilji isplaćivao sve do marta 1999. godine, kada je obustavio isplatu, iako nikada nije doneo rešenje o obustavi penzije. Prema potvrdi Departmana za penzije Kosovo od 14.02.2019. godine, tužilja je korisnik osnovne penzije od 2003. godine. Prema nalazu i mišljenju sudskog veštaka ekonomsko-finansijske struke razlika između iznosa penzije koje je tuženi u spornom periodu trebalo da isplati tužilji i iznosa izvršenih isplata na Kosovu iznosi 4.518.64 dinara.

Na ovako utvrđeno činjenično stanje, prvostepeni sud je primenio materijalno pravo iz odredbi članova 155. i 172. Zakona o obligacionim odnosima, u vezi sa članom 35. stav 2. Ustava Republike Srbije i nakon ocene nesosnovanosti prigovora zastarelosti potraživanja usvojio tužbeni zahtev.

Drugostepeni sud je preinačio prvostepenu presudu i tužbeni zahtev odbio kao neosnovan. Prema datim razlozima, samo konačno i pravnosnažno rešenje nadležnog organa o priznavanju prava na starosnu penziju predstavlja osnov za isplatu penzije, a tužilja, na kojoj je bio teret dokazivanja činjenica na kojima zasniva tužbeni zahtev, nije priložila rešenje kojim joj je priznato pravo na starosnu umanjenu prevremenu penziju snabdeveno potvrdama pravnosnažnosti i konačnosti.

Osnovano se navdima revizije ukazuje da je drugostepeni sud pogrešno primenio materijalno pravo.

Primenom odredbe člana 172. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima, kojom je propisano da pravno lice odgovara za štetu koju njegov organ prouzrokuje trećem licu u vršenju ili u vezi sa vršenjem svojih funkcija, po oceni Vrhovnog suda tuženi u obavezi da tužilji naknadi štetu zbog neisplaćenih penzija u spornom periodu, jer joj je rešenjem tuženog priznato pravo na penziju koja joj je isplaćivana do marta 1999. godine, kada je došlo do obustave isplate penzije bez opravdanog razloga i bez donošenja rešenja o obustavi od strane tuženog. Takvim postupanjem je tužilji pričinjena šteta koju je tuženi u obavezi da joj naknadi u iznosu umanjenom za iznose koje je tužilja u spornom periodu primala na Kosovu i Metohiji, sa zakonskom zateznom kamatom od dospelosti svakog pojedinačnog mesečnog iznosa do isplate, u smislu članova 186. i 277. Zakona o obligacionim odnosima, jer joj je na taj način povredio pravo na mirno uživanje imovine proklamovano članom 1. Protokola 1. uz Evropsku konvenciju za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda.

Suprotno stanovištu drugostepenog suda, na pravo tužilje na naknadu štete je bez uticaja što rešenje tuženog od 23.05.1991. godine kojim je tužilji priznato pravo na penziju nije snabdeveno potvrdama pravnosnažnosti i konačnosti. Tuženi je po tom rešenju tužilji isplaćivao penziju sve do marta 1999. godine. Prema pravilu o teretu dokazivanja iz člana 231. stav 3. ZPP, suprotno stanovištu drugostepenog suda, na tuženom, koji osporava tužilji pravo na isplatu penzije, je bio teret dokazivanja postojanja činjenice koja je sprečila ostvarivanje prava ili usled koje je pravo tužilje na isplatu penzije prestalo da postoji. Tuženi nije dostavio dokaz da je tužilji pravo na isplatu penzije prestalo, da je rešenje kojim joj je priznato pravo na isplatu penzije poništeno ili da je pokrenut upravni postupak ili spor radi poništaja tog rešenja. Kako to rešenje i dalje proizvodi pravno dejstvo, a po kom je tuženi nezakonitim radom obustavio isplatu, tuženi je u obavezi da tužilji naknadi štetu koju je pretpela usled neisplaćivanja penzije u spornom periodu, umanjenu za iznose koje je tužilja primala na Kosovu i Metohiji, kako je to pravilno zaključio prvostepeni sud.

Pravilna je i odluka prvostepenog suda o zahtevu za naknadu troškova parničnog postupka, jer je doneta pravilnom primenom odredbe članova 153, 154. i 163. ZPP.

Iz navedenih razloga, Vrhovni sud je doneo odluku kao u stavu drugom izreke primenom odredbe člana 416. stav 1. ZPP.

Tužilji prema uspehu u revizijskom postupku, saglasno odredbama čl. 153, 154. i 163. ZPP pripada pravo na naknadu troškova revizijskog postupka u granicama postavljenog i opredeljenog zahteva i to za sastav revizije 18.000,00 dinara, što uvećano za iznos poreza na dodatu vrednost od 20% iznosi 21.600,00 dinara, prema Tarifi i nagradama i naknadama troškova za rad advokata važećoj u vreme preduzimanja ove parnične radnje, zbog čega je primenom člana 165. ZPP odlučeno kao u stavu trećem izreke.

Predsednik veća – sudija

Branka Dražić, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković