Presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Gž 2543/22 od 10.11.2022. godine, stavom prvim izreke, žalba tužene je delimično usvojena, a delimično odbijena, pa je prvostepena presuda preinačena tako što je odbijen tužbeni zahtev tužioca za isplatu na ime izgubljene zarade-plate za obavljeni neplaćeni rad tokom izdržavanja kazne za period 24.03.1951. godine do 10.11.1953. godine, sa uvećanjem za prekovremeni rad u okviru perioda izdržavanja kazne, u iznosu od 2.303.735,84 dinara, i na ime obavljenog rada subotom, nedeljom i državnim praznicima tokom izdržavanja kazne za period od 24.03.1951. godine do 10.11.1953. godine, sa uvećanjem za prekovremeni rad u okviru perioda izdržavanja kazne, u iznosu od 1.834.879,95 dinara, sve sa zakonskom zateznom kamatom od 14.07.2022. godine do isplate, dok su troškovi parničnog postupka sniženi na iznos od 415.991,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom od dana izvršnosti do isplate, a u preostalom usvajajućem, a nepreinačenom delu prvostepena presuda je potvrđena. Stavom drugim izreke, obavezan je tužilac da tuženoj nadoknadi troškove drugostepenog postupka u iznosu od 45.000,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom od izvršnosti do isplate.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu tužilac je blagovremeno izjavio reviziju zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava, pobijajući je u preinačujućem delu i u pogledu odluke o troškovima parničnog postupka.

U sprovedenom postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti. Revizijske navode kojima se ukazuje na bitnu povredu odredaba parničnog postupka iz člana 374. 2. tačka 12. ZPP, Vrhovni sud nije razmatrao jer, prema članu 407. ZPP, ne može biti razlog za izjavljivanje revizije.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je rođen u ... dana ...1929. godine. Lišen je slobode dana 24.03.1951. godine, u vreme kada je bio student ... faktulteta u Beogradu. Rešenjem Sreskog javnog tužilaštva u Vršcu broj 9/51 od 27.03.1951. godine, otvorena je istraga protiv tužioca i određen mu je istražni zatvor zbog osnovane sumnje da je počinio krivično delo iz člana 9. Zakona o krivičnim delima protiv naroda i države i pomaganje u ilegalnom prelazu granice. Rešenjem Komisije za prekršaje Narodnog odbora II Reona Grada Beograda br. 801/1951 od 05.11.1951. godine, tužilac je osuđen na kaznu lišenja slobode (popravnog rada) u trajanju od mesec dana, te je u cilju prevaspitavanja upućen na društveno – koristan rad u trajanju od dve godine. Tužilac je bio slabog zdravlja, usled čega se zalagao na radu u skladu sa svojim mogućnostima, osam meseci je radio u radnom stroju, nakon toga na lakšim poslovima (u hlebari, a posle kao travar). Za period od osam meseci koji je proveo u radnom stroju, tužilac je radio prekovremeno, a sve vreme je radio subotom, nedeljom i državnim praznicima. Pušten je na slobodu 10.11.1953. godine.

Rešenjem Višeg suda u Novom Sadu Reh 103/12 od 08.07.2013. godine (pravnosnažno 12.09.2013. godine), usvojen je zahtev predlagača, ovde tužioca, pa je utvrđeno da je rešenjem Komisije za prekršaje Narodnog odbora II Reona Grada Beograda br. 801/51 od 05.11.1951. godine ništavo od trenutka donošenja i da su ništave sve pravne posledice, te se rehabilitaciono lice smatra neosuđivanim. Dana 27.07.2021. godine, tužilac se obratio Ministarstvu pravde Republike Srbije – Komisiji za rehabilitaciono obeštećenje zahtevom za rehabilitaciono obeštećenje. Odlukom Ministarstva pravde Republike Srbije - komisija za rehabilitaciono obeštećenje br. 703-00638/21 – 28 od 01.11.2021. godine, odbijen je zahtev tužioca za rehabilitaciono obeštećenje (podnet 27.07.2021. godine). Rešenjem Pokrajinskog fonda za penzijsko i invalidsko osiguranje – Filijala Novi Sad br. 148867 181.38/15 od 16.04.2015. godine, stavom prvim izreke tužiocu, kao rehabilitovanom licu, priznat je poseban penzijski staž u trajanju od 5 godina, 3 meseca i 4 dana, dok je stavom drugim rešenje odbijen zahtev tužioca u delu kojim se traži priznavanje prava na mesečnu novčanu naknadu (poseban dodatak). Ekonomsko – finansijskim veštačenjem utvrđeno je da nastala šteta tužioca u periodu izdržavanja kazne od 24.03.1951. godine do 10.11.1953. godine na ime izgubljene zarade – plate za obavljeni neplaćeni rad, sa uvećanjem za prekovremeni rad, iznosi 2.303.735,84 dinara, a za obavljeni rad subotom, nedeljom i državnim praznicima od 8 meseci (bez obračuna prekovremenog rada) iznosi 1.834.879,95 dinara, sve ukupno 4.138.615,79 dinara.

Kod ovako utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je našao da tužiocu pripada pravo na rehabilitaciono obeštećenje za materijalnu štete tokom izdržavanja kazne za period od 24.03.1951. godine do 10.11.1953. godine za izgubljene zaradu - platu tokom redovnog rada, sa uvećanjem za prekovremeni rad u okviru perioda izdržavanja kazne, u iznosu od 2.303.735,84 dinara, kao i rada subotom, nedeljom i državnim praznicima, sa uvećanjem za prekovremeni rad u okviru perioda izdržavanja kazne, u iznosu od 1.834.879,95 dinara, sve sa zakonskom zateznom kamatom od 14.07.2022. godine do isplate, nastalu usled neosnovanog lišenja slobode iz političkih i ideoloških razloga, s pozivom na članove 1. stav 1., 20. stav 1. i 26. stav 1. Zakona o rehabilitaciji i članove 155., 172. stav 1. i 189. Zakona o obligacionim odnosima. O visini tužbenog zahteva za naknadu ova dva vida štete prvostepeni sud je odlučio na osnovu nalaza i mišljenja veštaka ekonomsko finansijske struke. Imao je u vidu da tužilac pre lišenja slobode bio student i da tokom postupka nije dokazao da je u tom periodu bio i zaposlen, na kojim poslovima je radio i koliku bi zaradu ostvario. Zbog toga ne može osnovano da potražuje novčanu vrednost rada i prinudnog rada, uključujući rad za vreme državnih praznika, subotom i nedeljom tokom perioda nezakonitog lišenja slobode, već samo štetu u vidu onoga što bi zaradio na radnom mestu na kom je bio zaposlen, da lišenja slobode nije bilo.

Drugostepeni sud je, odlučujući o žalbi tužene, preinačio prvostepenu presudu u pogledu ova dva vida naknade štete i odbio tužbeni zahtev tužioca, s pozivom na to da pre lišenja slobode tužilac nije bio zaposlen, a da predmet materijalne reparacije može biti samo stvarna šteta u vidu zarade koju je zaista i izgubio, a ne onu za koju se pretpostavlja da bi je gubio, sa uporištem u pravilu o teretu dokazivanja i pravilima iz člana 189. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima.

Po oceni Vrhovnog suda, drugostepena presuda je u delu koji se pobija revizijom zasnovana je na pravilnoj primeni materijalnog prava.

Zakon o rehabilitaciji („Službeni glasnik RS“ br. 92/11) u članu 3. stav 2, članu 20. i članu 26. uređuje pravo rehabilitovanih lica na materijalnu i nematerijalnu štetu (rehabiliticiono obeštećenje). To obeštećenje se ostvaruje u skladu sa zakonom kojim se uređuju obligacioni odnosi.

Po članu 155. Zakona o obligacionim odnosima-ZOO, šteta se ogleda u umanjenju nečije imovine i sprečavanju njenog povećanja, kao i nanošenju drugog psihičkog i fizičkog bola i straha, za koju štetu u ovom slučaju odgovora tužena država jer je prouzrokovana nepravilnim radom njenih organa, odnosno organa i njenog pravnog prethodnika, u smislu člana 172. stav 1. istog zakona. Prema članu 189. istog zakona, oštećeni ima pravo kako na naknadu obične štete, tako i na naknadu izmakle koristi, pri čemu se pri oceni izmakle koristi uzima u obzir dobitak koji se mogao osnovano očekivati prema redovnom toku stvari ili prema posebnim okolnostima, a čije ostvarenje sprečeno štetnikovom radnjom ili propuštanjem.

U konkretnom slučaju činjenično je utvrđeno da je, pre lišenja slobode tužilac bio u statusu studenta, a da je za vreme nezakonitog lišenja slobode od 24.03.1951. godine do 10.11.1953. godine prvih osam meseci obavljao rad u radnom stroju, a nakon toga na lakšim poslovima (u hlebari, a posle kao travar), što je obuhvatalo kako redovan rad, tako i prekovremeni rad, kao i rad u dane državnih praznika, subotom i nedeljom iako je bio slabog zdravstvenog stanja. Tužilac je osuđen iz ideoloških i političkih razloga zbog navodno počinjenog krivičnog dela iz člana 9. Zakona o krivičnim delima protiv naroda i države (pomaganja u ilegalnom prelazu granice), a kasnije je rehabilitovan. Opštepoznata činjenica je da su lica osuđena iz političkih i ideoloških razloga u zatvorima obavljala najteže fizičke poslove, bez obzira na svoje zdravstveno stanje, u dnevnom trajanju mnogo dužem od osmočasovnog radnog vremena, pa tako i tužilac (posebno u prvih osam meseci).

Međutim, u situaciji kada se ne dovodi u pitanje odgovornost tužene (i po Zakonu o rehabilitaciji – kao posebnom propisu, kao i po opštem propisu - član 172. ZOO), kada je u pitanju naknada štete u vidu izgubljene zarade-plate za redovan rad po stavu Vrhovnog suda tužiocu ne pripada tražena pravna zaštita. Tužilac tokom postupka nije dokazao (pravilo o teretu dokazivanja iz člana 231. ZPP) da je pre lišenja slobode bio zaposlen, na kojim poslovima je radio i koliku je zaradu ostvario. Naprotiv, utvrđeno je da je bio student. Zbog toga, tužilac kao rehabilitovano lice ne može osnovano da potražuje novčanu vrednost svog rada tokom perioda lišenja slobode jer nije dokazao da bi po redovnom toku stvari radio i ostvarivao zaradu da do nezakonitog lišenja slobode nije došlo (članovi 155. i 189. ZOO).

Kada je reč o naknadi štete zbog izgubljene zarade za vreme prekovremenog rada, kao i rada državnim praznicima, subotom i nedeljom, neophodno je najpre okvalifikovati pravnu prirodu potraživanja tog vida štete, tj da li se radi o materijalnoj ili nematerijalnoj šteti. Ovo iz razloga što Zakon o državnim službenicima („Službeni list FNRJ“ br. 62/46), koji zakon je važio za vreme na koje se poziva tužilac, nije predviđao mogućnost prekovremenog rada (prema članu 53. citiranog zakona radno vreme je bilo određeno na osam časova dnevno). Prekovremeni rad i rad za praznike nisu posebno vrednovani. Tužilac je bio prinuđen da radi prekovremeno pod teškim uslovima (rad u radnom stroju), s obzirom da je bio slabog zdravstvenog stanja, koji se može okarakterisati kao prinudni rad i tortura, što je po međunarodnim konvencijama i pravilima humanitarnog prava bilo zabranjeno. Konvencija UN protiv torture i drugih surovih, neljudskih ili ponižavajućih kazni ili postupaka (koju je ratifikovala i naša zemlja) zabranjuje (prinudni neljudski rad (član 14.). Stoga bi tužilac imao pravo na naknadu nematerijalne štete zbog povrede prava ličnosti, usled akata torture u smislu člana 26. stav 1. Zakona o rehabilitaciji u vezi sa članom 200. ZOO i članom 14. citirane Konvedncije UN.

Shodno napred izloženom, na osnovu člana 414. stav 1. ZPP odlučeno je kao u izreci.

Predsednik veća - sudija

Mirjana Andrijašević, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković