Vrhovni sud, u veću sastavljenom od sudija: Tatjane Matković Stefanović, predsednika veća, Tatjane Đurica i Jasminke Obućina, članova veća, u parnici tužilje AA iz ..., čiji je punomoćnik Goran Avramović, advokat iz ..., protiv tužene Republika Srbija-Ministarstvo pravde, Viši sud u Čačku, koju zastupa Državno pravobranilaštvo, Odeljenje u Kraljevu, radi naknade štete, odlučujući o reviziji tužilje izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Kragujevcu Gž 3012/24 od 10.07.2025. godine, u sednici održanoj 12.02.2026. godine, doneo je

R E Š E NJ E

UKIDAJU SE presuda Apelacionog suda u Kragujevcu Gž 3012/24 od 10.07.2025. godine i presuda Višeg suda u Čačku P 39/22 od 19.09.2024. godine i predmet vraća prvostepenom sudu na ponovno suđenje.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Apelacionog suda u Kragujevcu Gž 3012/24 od 10.07.2025. godine, potvrđena je presuda Višeg suda u Čačku P 39/22 od 19.09.2024. godine kojom je odbijen tužbeni zahtev tužilje za naknadu materijalne štete po osnovu izmakle koristi za iznos od 47.071.310,10 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od presuđenja do isplate, kao i zahtev za isplatu troškova parničnog postupka u iznosu od 45.000,00 dinara.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu tužilja je izjavila blagovremeno reviziju, zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava.

Ispitujući pobijanu presudu u smislu člana 408. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 72/11... 10/23), Vrhovni sud je našao da je revizija tužilje osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, protiv tužilje je 23.05.2006. godine podignuta optužnica Kt 110/05 za izvršenje tri krivična dela i to: krivično delo pronevere iz člana 364. stav 3. u vezi stava 1. KZ, krivično delo falsifikovanje isprave iz člana 355. stav 1. KZ i krivično delo zloupotrebe poverenja iz člana 216. stav 4. u vezi stava 1. KZ. Rešenjem Ki 96/05 od 09.12.2005. godine prema tužilji je određen pritvor, koji je ukinut rešenjem istražnog sudije Okružnog suda u Čačku Ki 96/05 od 08.05.2006. godine. Pravnosnažnom presudom K 47/11 od 13.11.2011. godine tužilja je oslobođena krivične odgovornosti za dva krivična dela i to za proneveru i zloupotrebu poverenja, a za krivično delo falsifikovanje isprave optužba je odbijena. Tužilja je bila advokat i upisana je u imenik advokatske komore Čačak dana 26.04.2011. godine. Rešenjem Upravnog odbora AK Čačak br. 1214/05 od 28.12.2005. godine po odluci Upravnog odbora tužilji je privremeno zabranjeno bavljenje advokaturom počev od 27.12.2005. godine do okončanja krivičnog postupka. Rešenjem Upravnog odbora AK Čačak od 12.05.2006. godine tužilji je ukinuta privremena mera zabrana bavljenja advokaturom. Protiv tužilje Upravni odbor AK Čačak podneo je disciplinsku prijavu br. 667/06 od 27.06.2006. godine po kojoj nije pokrenut niti je vođen disciplinski postupak. Tužilja je na svoj zahtev brisana iz imenika advokata AK Čačak dana 20.04.2007. godine. Tužilja je prema izveštaju Ministarstva finansija, Poreske uprave od 29.11.2004. godine kao advokat evidentirana za sistem PDV-a sa danom 01.01.2005. godine. Nakon određivanja pritvora i donošenja odluke o privremenoj zabrani obavljanja delatnosti za preuzimatelja kancelarije određen je advokat BB iz ... . Iz izveštaja Privrednog suda u Čačku Psl 11/17 od 18.09.2017. godine, Osnovnog suda u Gornjem Milanovcu Su VIII 289/2017 od 24.08.2017. godine, Osnovnog suda u Ivanjici Su VIII 306/17 od 15.09.2017. godine i uvidom u upisnik Opštinskog suda u Čačku, utvrđeno je da je tužilja u svojstvu advokata pred označenim sudovima imala zakazana ročišta po danima i oznakama broja predmeta uvidom u advokatski rokovnik tužilje za 2005. i 2006. godinu.

Tužilja se pre pokretanja sudskog postupka obratila tuženoj sa zahtevom za naknadu materijalne štete u vidu izgubljene zarade nastale usled neosnovanog lišenja slobode, ali u vansudskom postupku nije isplaćena naknada. Pri ovako utvrđenom činjeničnom stanju nižestepni sudovi su zaključili da je tužbeni zahtev tužilje delimično osnovan pa je presudom Višeg suda u Čačku P 103/19 od 10.09.2020. godine delimično usvojen tužbeni zahtev tužilje u ime naknade štete po osnovu izmakle dobiti za iznos od 2.740.680,35 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od 10.09.2020. godine, a odbijen je tužbeni zahtev za iznos od 6.786.857,65 dinara sa pripadajućom zakonskom zateznom kamatom. Presudom Apelacionog suda u Kragujevcu Gž 29/21 od 07.04.2021. godine potvrđena je prvostepena odluka. Rešenjem Vrhovnog kasacionog suda od 16.06.2022. godine ukinute su nižestepene presude za odbijajući deo tužbenog zahteva i predmet u tom delu vraćen na ponovni postupak, u kom postupku je doneta odluka koja se pobija ovom revizijom tužilje.

Vrhovni kasacioni sud je rešenjem Rev 3921/21 od 16.06.2022. godine konstatovao da se naknada štete koja se ogleda u izgubljenoj dobiti tužilje ne može vezivati za ostvarenu dobit za 2005. godinu, odnosno za ulaganje u investicione nekretnine. Nalazi da metodološki pristup obračuna visina naknade štete nije pravilan. Smatra da se pravilan način obračuna štete koji je pretrpela tužilja s obzirom na delatnost koju obavlja, ogleda u utvrđivanju koliko je tužilja imala predmeta u radu u momentu lišenja slobode, koliko je radnji preduzeto po tim predmetima od strane preuzimatelja kancelarije do izlaska tužilje iz pritvora, odnosno do ukidanja privremene zabrane obavljanja advokatske delatnosti rešenjem AK Čačak 12.05.2006. godine, a prema AT važećoj na dan presuđenja u ovom predmetu, uz umanjenje na ime poreza i zarada pripravnika.

U ponovnom postupku veštačenjem obračunat je iznos materijalne štete u periodu privremene zabrane bavljenja advokaturom primenom AT koja je stupila na snagu 03.06.2023. godine za period od 28.12.2005. godine do 12.05.2006. godine za održana ročišta od 50.348.577,75 dinara koji iznos je umanjen za revalorizovani iznos bruto zarada pripravnika od 536.587,00 dinara i već dosuđen iznos od 2.740.680,35 dinara, što iznosi 47.071.310,40 dinara, kako je tužilja i opredelila svoj konačni tužbeni zahtev.

Nižestepeni sudovi odbijaju tužbeni zahtev za naknadu materijalne štete u vidu izmakle dobiti primenom člana 189. stav 3. Zakona o obligacionim odnosima, nalazeći da tužilji ne pripada viši iznos štete od one koja je već dosuđena.

Međutim, Vrhovni sud nalazi da je zbog pogrešne primene materijalnog prava činjenično stanje nepotpuno utvrđeno, zbog čega su nižestepene presude ukinute i vraćene na ponovno suđenje.

Prema članu 189. stav 1. ZOO oštećenik ima pravo kako na naknadu obične štete, tako i na naknadu izmakle koristi. Prema stavu 3. ove odredbe pri oceni visine izmakle koristi uzima se u obzir dobitak koji se mogao osnovano očekivati po redovnom toku stvari ili prema posebnim okolnostima, a čije ostvarenje je sprečeno štetnikovom radnjom ili propuštanjem. To znači da se radi o dobitku koji bi oštećeno lice osnovano ostvarilo prema uobičajenom načinu života i rada. Specifičnost delatanosti tužilje prilikom utvrđivanja visine naknade izmakle koristi, svakako jeste broj predmeta u kojima je advokat već imao punomoćja za zastupanje u označenom periodu, broj preduzetih radnji od strane preuzimatelja kancelarije advokata BB, uz umanjenje bruto zarade pripravnika, ali i poreza što je jasno definisano rešenjem Vrhovnog kasacionog suda Rev 3921/21 od 16.06.2022. godine. Međutim, porezi prilikom veštačenja nisu uzeti u obzir. Ukoliko je tužilja prema svojim navodima, obveznik PDV-a, to podrazumeva i porez na dodatu vrednost kao i doprinose za penzijsko i invalidsko osiguranje, zdravstveno osiguranje, nezaposlenost, porez na prihod od samostalne delatnosti i dr. Izmakla korist prema citiranoj odredbi ne predstavlja nadu ili očekivanja nekog lica koji bi eventualno mogao da bude ostvaren. Izmakla korist je očekivano uvećanje imovine do koga bi se došlo i jedino što je merodavno u tom slučaju jeste objektivna mogućnost sticanja dobiti prema redovnom toku stvari ili prema posebnim okolnostima. Stoga od bruto iznosa koje bi tužilja izvesno naplatila da je radila, što podrazumeva pristup na održana i neodržana ročišta kao i naknadu za podneske koji su po oceni suda potrebni za vođenje parnice, moraju se oduzeti pored poreza i doprinosa, troškovi koji neminovno prate poslovanje kancelarije, zavisno od toga da li je u pitanju zakup ili svojina poslovnog prostora, trošak kancelarijskog materijala, knjigovodstvenih usluga, kao i ostali prateći troškovi advokatske kancelarije koji su i ranije evidentirani po svom osnovu kao trošak ostvarene dobiti. Pod „redovnim tokom stvari“ podrazumeva se da je tužilja kao advokat nastavila da radi istim intenzitetom kao ranije što podrazumeva i prosečnu neto zaradu tužilje u periodu koji je prethodio dve do tri godine periodu u odnosu za koji se utvrđuje naknada štete u vidu izmakle koristi. Izmakla korist se ne može zasnivati na pretpostavci o mogućoj zaradi, već dobit mora biti izvesna i dokazana.

Nižestepeni sudovi nisu postupili po nalogu rešenja iz Vrhovnog kasacionog suda, činjenično stanje nije potpuno utvrđeno ni u smislu primedbi iz ovog rešenja, zbog čega se pravilnost primene materijalnog prava nije mogla ispitati, pa je revizija tužilje usvojena.

U ponovnom postupku prvostepeni sud će postupi po primedbama iz ovog rešenja, nakon čega će ponovo odlučiti o tužbenom zahtevu u pogledu visine izmakle koristi koju je tužilja pretrpela.

Imajući u vidu napred navedeno, na osnovu člana 416. stav 1. ZPP odlučeno je kao u izreci.

Predsednik veća – sudija

Tatjana Matković Stefanović,s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković