Vrhovni sud je ispitao pobijanu presudu u smislu člana 408. u vezi člana 403. stav 2. tačka 2. ZPP („Službeni glasnik RS“, br. 72/11.. 10/23) i utvrdio da je revizija osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku, na koju Vrhovni sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je držalac kat.parc.br. .. u površini od 5 ari, u merama i granicama bliže opisanim u stavu prvom izreke prvostepene presude. Naznačenu parcelu je kupio putem ugovora o kupoprodaji 02.09.1988. godine. Ugovor je zaključen između tužioca i tužene BB kao prodavca, a tužena BB je naznačeni ugovor potpisala umesto svog pokojnog oca VV koji je bio nepismen. Ugovorena je cena od 650.000,00 dinara po aru, koju cenu je tužilac kao kupac isplatio u celosti. Ušao je u državinu parcele nakon kupoprodaje i na parceli izgradio kuću i objekte. Pri gradnji ga niko nije sprečavao. Na parcelu je doneo struju i vodu. Cela naznačena parcela broj 451/2 ima ukupnu površinu 47,60 ari. U Službi za katastar nepokretnosti parcela se vodi kao državna svojina vlasnika Republike Srbije, sa pravom korišćenja JP „Ljubičevo“ Požarevac.

Pri ovako utvrđenom činjeničnom stanju, prvostepeni sud je shodno članu 28. Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa usvojio tužbeni zahtev. Zaključio je da je tužilac putem održaja stekao svojinu na predmetnoj parceli, a u smislu člana 28. stav 4. ZOSPO. Naznačenu parcelu je kupio 1988. godine kada je zaključio ugovor o kupoprodaji sa ocem trećetužene, ali koji ugovor je potpisala trećetužena jer je njen otac bio nepismen. Zaključeno je da je tužilac savestan, jer nije znao, niti je mogao znati da stvar koju drži nije njegova. Verovao je da kupuje nepokretnost od vlasnika, od trećetužene BB i njenog pokojnog oca. Tužilac je isplatio kupoprodajnu cenu, ušao u posed parcele, sagradio objekte na istoj i u korišćenju naznačene parcele niko ga nije ometao. Redovno je plaćao komunalije za utrošenu električnu energiju i utrošenu vodu. Tuženi nisu pružili nijedan dokaz kojim bi ukazali na tužiočevu nesavesnost. Zakonom o izmenama i dopunama Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa, članom 16. brisan je tadašnji član 29, pa kako je od 26.06.1996. godine prošlo više od 20 godina, to su ispunjeni uslovi da se tužiocu u smislu člana 28. stav 4. ZOSP-a prizna pravo svojine na naznačenoj nepokretnosti.

Drugostepeni sud nije prihvatio ovakvu pravnu argumentaciju prvostepenog suda. Zaključio je da tužilac svoj tužbeni zahtev zasniva na navodima da je predmetnu parcelu u realnom delu stekao pisanim ugovorom od lica koje nije imalo dokaz o vlasništvu, već je tvrdilo da je vlasnik po osnovu navodne kupovine i prethodne razmene parcela. Tužilac parcelu pribavlja od nevlasnika, što ukazuje da je na strani tužioca postojala gruba nepažnja. Savesnost je potrebna za sve vreme održaja. Ako u toku postupka stranka sazna da je stvar nabavio od nevlasnika, isti postaje nesavestan, pa i sama gradnja objekta kuće bez pribavljene dozole za gradnju ne može kvalifikovati savesnost korišćenja predmetne parcele. Preinačio je prvostepenu presudu i odbio tužbeni zahtev, jer tužilac nije dokazao pravni osnov za sticanje svojine na predmetnoj nepokretnosti.

Po oceni Vrhovnog suda, drugostepeni sud je na utvrđeno činjenično stanje pogrešno primenio materijalno pravo.

Prema članu 28. stav 4. ZOSPO propisano je da se svojina na nepokretnostima (vanredni održaj) stiče protekom roka od 20 godina uz postojanje savesnosti držaoca. Savesnost se pretpostavlja. U konkretnom slučaju tuženi nisu dokazali da na strani tužioca postoji nesavesnost, pa se može zaključiti da je tužilac savestan u smislu člana 72. stav 2. ZOSPO. Tužilac je nakon zaključenja ugovora ušao u državinu spornog dela parcele, na istoj sagradio objekte, i neometano koristi naznačeni deo parcele više od 20 godina. Izmenama Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa, članom 16. brisan je dotadašnji član 29. Zakona. Brisanje naznačene odredbe dejstvuje od 04.06.1996. godine. Tužilac je u državini spornog dela parcele od momenta zaključenja ugovora 02.09.1988. godine, kupoprodajnu cenu je isplatio u celosti, tuženi nije dokazao da na strani tužioca postoji nesavesnost u pogledu državine spornog dela nepokretnosti, pa je prvostepeni sud osnovano zaključio da je tužilac svojinu na spornom delu nepokretnosti (u merama i granicama koje su opisane u presudi) stekao putem održaja. Naznačeni održaj uz savesnost tužioca može dovesti do sticanja svojine na nepokretnosti u smislu člana 28. stav 4. ZOSPO.

Imajući u vidu napred izneto, na osnovu člana 416. stav 1. Zakona o parničnom postupku, odlučeno je kao u izreci.

Predsednik veća - sudija

Gordana Komnenić, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković