Ispitujući pobijanu pravnosnažnu presudu na osnovu člana 408. Zakona o parničnom postupku – ZPP („Službeni glasnik RS“, br. 72/11, 55/14, 87/18, 18/20 i 10/23), Vrhovni sud je našao da je revizija dozvoljena na osnovu člana 208. Porodičnog zakona („Službeni glasnik RS“ broj 18/05, 72/11 i 6/15), ali da nije osnovana.

U postupku donošenja pobijane presude nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju Vrhovni sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, brak tužilje BB i tuženog VV je razveden presudom Osnovnog suda u Vršcu P2 215/24 od 05.09.2024. godine, a njihovo zajedničko dete, maloletni tužilac AA koji je rođen ...2013. godine, poveren je majci na samostalno vršenje roditeljskog prava. Ovom presudom utvrđeno je da će prebivalište deteta biti na adresi ... broj ... u ... ili na bilo kojoj drugoj adresi majke, te je obavezan otac da doprinosi njegovom izdržavanju i uređen je način održavanja njihovih ličnih odnosa. Nakon razvoda braka, bivši supružnici su zajedno sa maloletnim detetom nastavili da žive u porodičnoj kući koja se nalazi u ulici ... broj ... u ... . Ova nepokretnost je po tvrdnji tužilje BB stečena u toku trajanja braka, ali je upisana kao isključiva svojina tuženog. Na ovoj nepokretnosti upisana je izvršna vansudska hipoteka prvog reda radi obezbeđenja potraživanja hipotekarnog poverioca „... banka“ AD Beograd. Tuženi je korisnik tri kredita i ima dugove prema javnim komunalnim preduzećima za isporuku gasa i struje. Nakon razvoda braka, tuženi je oglasio prodaju porodične kuće, a 22.04.2023. godine je napustio ovu kuću i do kraja oktobra 2023. godine je živeo u iznajmljenom stanu u ..., nakon čega se ponovo vratio. Porodična kuća u kojoj žive parnične stranke ima dve etaže: prizemlje, koje se sastoji od dnevnog boravka, kuhinje, toaleta, špajza i kupatila i sprata, na kome se nalaze četiri sobe sa kupatilom. Tuženi ima ključ od ulaznih vrata i koristi jednu sobu na spratu površine 16 m2, kao i zajedničke prostorije u prizemlju. Zbog dugova, kući je delimično uskraćen dovod vode, tako da se voda koristi samo za punjenje kotlića i za piće, a tužioci odlaze kod tužiljine majke u ... radi tuširanja i pranja veša. Tužilja BB je po osnovu ugovora o poklonu od 04.12.2014. godine postala suvlasnik u 6/27 idealna dela na nepokretnosti upisanoj u list nepokretnosti broj ... KO ... na katastarskoj parceli broj ... . Radi se o kući u kojoj živi njena majka sa suprugom i sestrom i gde koriste jednu sobu, predsoblje, kupatilo i kuhinju, sve površine oko 20 m2, dok ostali stambeni prostor koriste drugi suvlasnici. Na ovoj nepokretnosti prilikom zaključenja ugovora o poklonu konstituisano je pravo doživotnog plodouživanja u korist tužiljine majke. Osim opisane nepokretnosti koja nije useljiva, majka maloletnog deteta nema drugu nepokretnu imovinu, dok otac osim nepokretnosti koja je predmet spora i u kojoj sve stranke žive, ima i 3 ha poljoprivrednog zemljišta koje je nasledio, a koje povremeno obrađuje ili izdaje u zakup. Iz izveštaja Centra za socijalni rad grada ... od 05.05.2025. godine, utvrđeno je da je porodični stambeni objekat koji je predmet spora prostorno velik, ali da je u lošem stanju, da su isključeni gas i voda zbog neplaćenih računa, da je unutrašnjost kuće hladna i zapuštena, te da životni uslovi nisu primereni za dete. Maloletni tužilac AA je jasno iskazao želju da želi da živi sam sa majkom, sa kojom ima čvrst i stabilan emotivan odnos i dobru komunikaciju, dok sa ocem ima poremećen odnos i boravak u istom prostoru sa ocem je za njega uznemiravajuće i predstavlja emotivno nestabilno okruženje.

Polazeći od utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je, primenjujući odredbe člana 6. i 194. Porodičnog zakona, člana 3, 4. i 27. Konvencije UN o pravima deteta i člana 18. stav 2. i 58. Ustava Republike Srbije, zaključio da je u najboljem interesu maloletnog deteta konstituisanje prava stanovanja na nepokretnosti koja se vodi kao vlasništvo tuženog, imajući u vidu da majka kojoj je maloletno dete povereno na samostalno vršenje roditeljskog prava, osim suvlasničkog udela na nepokretnosti koja je neuseljiva (jer je opterećena pravom plodouživanja u korist njene majke i neadekvatne je površine za stanovanje) ne poseduje druge nepokretnosti. Ovaj sud je ocenio i da usvajanje tužbenog zahteva ne bi predstavljalo očiglednu nepravdu za tuženog, a da je neophodno radi obezbeđenja zaštite i brige za dobrobit maloletnog deteta.

Drugostepeni sud je potvrdio prvostepenu presudu, prihvatajući pravno stanovište i datu argumentaciju prvostepenog suda.

Vrhovni sud je ocenio da je pobijana pravnosnažna presuda, suprotno navodima revizije, zasnovana na pravilnoj primeni materijlanog prava.

Pravo stanovanja je pravo iz korpusa dečijeg prava i u interesu roditelja koji vrši roditeljsko pravo. Za ostvarivanje ovog prava predviđeni su određeni uslovi u članu 194. Porodičnog zakona i to: da je drugi roditelj vlasnik stana na kome dete i roditelj koji vrši roditeljsko pravo stiču pravo stanovanja; da dete i roditelj koji vrši roditeljsko pravo nemaju pravo svojine na useljivom stanu (stav 1); da pravo stanovanja traje određeno vreme - do punoletstva deteta (stav 2) i da prihvatanje njihovog zahteva za pravo stanovanja ne predstavljalo očiglednu nepravdu za drugog roditelja (stav 3). Navedeni uslovi moraju biti kumulativno ispunjeni u svakom konkretnom slučaju.

Dakle, navedenim odredbama je predviđena mogućnost konstituisanja lične službenosti radi zaštite interesa maloletnog deteta da ima obezbeđen smeštaj do punoletstva, a time i uslove za svoj pravilan i potpun razvoj. Među najbitnijim pitanjima za detetov život je pitanje bezbednog i neuznemiravanog stanovanja, pa je osnovni cilj ovog spora zaštita jednog od osnovnih prava deteta, a zbog toga i pravna priroda ovog spora nije primarno imovinsko-pravna. Stoga se na postupak za konstituisanje prava stanovanja pre svega primenjuju pravila postupka za zaštitu prava deteta, a ne opšta pravila parničnog postupka.

Konvencijom o pravima deteta („Službeni list SFRJ“ – Međunarodni ugovori, broj 15/90, 4/96 i 2/97), pored ostalog, utvrđeno je: da u svim aktivnostima koje se tiču dece, bez obzira na to da li ih sprovode javne ili privatne institucije za socijalnu zaštitu, sudovi, administrativni organi ili zakonodavna tela, najbolji interesi deteta biće od primarnog značaja, a države članice se obavezuju da detetu obezbede takvu zaštitu i brigu koja je neophodna za njegovu dobrobit, uzimajući u obzir prava i obaveze njegovih roditelja, zakonskih staratelja ili drugih pojedinaca koji su pravno odgovorni za dete i preduzimaju u tom cilju sve potrebne zakonodavne i administrativne mere (član 3. stav 1. i 2.); da države članice preduzimaju sve odgovarajuće zakonodavne, administrativne i ostale mere za ostvarivanje prava priznatih u ovoj Konvenciji (član 4.); da države članice priznaju pravo svakog deteta na životni standard primeren fizičkom, mentalnom, duhovnom, moralnom i društvenom razvoju deteta, a da roditelji ili druga lica odgovorna za dete imaju prvenstveno odgovornost da, u okviru svojih sposobnosti i finansijskih mogućnosti, obezbede životne uslove potrebne za razvoj deteta (član 27. st.1. i 2.).

Odredbe člana 6. stav 1. i 3. Porodičnog zakona, propisuju da je svako dužan da se rukovodi najboljim interesom deteta u svim aktivnostima koje se tiču deteta, a da država ima obavezu da poštuje, štiti i unapređuje prava deteta.

Pravo stanovanja (habitatio), ustanovljeno članom 194. Porodičnog zakona, predstavlja zakonodavnu meru za ostvarivanje prava deteta na dom, kako bi se obezbedili životni uslovi potrebni za razvoj deteta zajemčeni članom 27. stav 2. Konvencije o pravima deteta. Odgovornost za obezbeđivanje takvih uslova, kojima će detetu biti pružen životni standard primeren fizičkom, mentalnom, duhovnom, moralnom i društvenom razvoju deteta, prvenstveno snose roditelji deteta.

Pravo maloletnog tužioca na dom, kao i pravo tuženog na mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona, koje je proklamovano članom 58. stav 1. Ustava, predstavljaju osnovne vrednosti demokratskog uređenja proklamovanog Ustavom, tako da nijedno od njih ne može imati načelni primat. Ukoliko su ova prava suprotstavljena (konkurentna), onda se uzimanjem u obzir tipičnih osobina i posebnih okolnosti pojedinačnog slučaja, primenom načela pravedne ravnoteže, mora odlučiti kome od prava treba dati prednost. Odredbom člana 58. stava 3. Ustava, utvrđeno je da se zakonom može ograničiti način korišćenja imovine. Upravo je odredbama člana 194. Porodičnog zakona predviđeno ograničenje načina korišćenja stana od strane vlasnika konstituisanjem prava stanovanja u korist drugih lica. Naime, pravo stanovanja je lična službenost i sastoji se u ovlašćenju da se u svrhu stanovanja koristi tuđa stambena zgrada ili stan kao posebni deo zgrade. Pravo stanovanja je kao lična službenost nedeljivo, što znači da tereti celo poslužno dobro, odnosno celu stvar, osim ukoliko je ustanovljeno na delu stvari koja je realno podeljena na više delova.

Polazeći od navedenog, konstituisanje prava stanovanja u korist maloletnog tužioca i roditelja kojem je poveren nesumnjivo predstavlja mešanje u pravo svojine tuženog kao upisanog vlasnika. Međutim, tuženi time nije lišen svog prava vlasništva na spornoj stambenoj zgradi, već je samo vremenski ograničeno njegovo pravo korišćenja ove nepokretnosti jer je ustanovljeno do punoletstva maloletog tužioca. Suprotno revizijskim navodima, ovakva odluka ne predstavlja očiglednu nepravdu za tuženog jer je on, kako je to utvrđeno u postupku, već živeo u iznajmljenom stanu određeni period. Čak i da ostvaruje male prihode ili da je nezaposlen, tuženi je vlasnik 3 hektara obradivog poljoprovredog zemljšita koje izdaje u zakup, na koji način može ostvariti prihode neophodne za iznajmljivanje adekvatnog stambenog prostora za sebe dok traje pravo stanovanja konstituisano u korist malolenog tužioca i njegove majke kao roditelja kojem je poveren. Interes tuženog kao vlasnika da prodajom predmetne nepokretnosti ostvari imovinsku korist (pri čemu osporava pravo tužilji na učešće u zajednički stečenoj imovini) mora biti podređen najboljem interesu maloletnog deteta za ostvarivanja prava na stanovanje. Takođe, po oceni Vrhovnog suda, ne predstavlja očiglednu nepravdu za tuženog ni konstituisanje prava stanovanja na spornoj stambenoj zgradi u celosti jer je utvrđeno da ista, iako je prostorno velika, nije fizički i realno podeljena. Iz tog razloga su nižestepeni sudovi pravilno usvojili i zahtev tužbe da se tuženi iseli iz predmetnog stambenog objekta, a posebno u situaciji kada je utvrđeno da se zajednički život tuženog sa tužiocima u istoj porodičnoj kući negativno reflektuje na maloletno dete i da predstavlja visok rizik za njegov dalji adekvatan rast i razvoj, što je dodatni razlog da interes tuženog bude podređen najboljem interesu deteta. Pored toga, ova lična službenost ne predstavlja ni prekomeran teret za tuženog, jer je pobijanom presudom postojeća faktička situacija gde maloletni tužilac sa majkom već živi u predmetnoj nepokretnosti samo pravno osnažena primenom odgovarajuće odredbe zakona. Nižestepeni sudovi su imali u vidu da, prema mišljenju nadležnog organa starateljsta, životni uslovi u predmetnoj kući nisu trenutno primereni za dete zbog isključene vode i gasa usled neplaćenih računa, ali su u donošenju odluke da se na ovoj nepokretnosti ustanovi pravo stanovanja u korist maloletnog tužioca i njegove majke pošli od toga da je tuženi kao roditelj svojim neodgovornim ponašanjem skrivio ovakve životne uslove. Procenjujući ovo kao trenutnu situaciju, a polazeći od obaveze roditelja da u okviru svojih sposobnosti i finansijskih mogućnosti obezbede životni standard i uslove života potrebne za pravilna razvoj deteta i iskazane spremnosti i namere majke da izmiri zaostala dugovanja i stambeni objekat dovede u stanje podobno za stanovanje, pravilno su nižestepeni sudovi postupili kada su okolnost trenutno loših stambenih uslova cenili kao privremenu otežavajuću okolnost za korišćenje prava stanovanja, ali ne i kao razlog za nekonstituisanje ovog prava.

Neosnovani su i navodi revizije kojima se osporava aktivna legitimacija tužilje BB. Naime, roditelj koji vrši roditeljsko pravo može i treba da bude tužilac u parnici za utvrđenje prava stanovanja, ali u specifičnoj procesnoj ulozi jer je istovremeno i zakonski zastupnik maloletnog deteta kao tužioca. Kako je to prethodno navedeno, prema odredbi člana 194. stav 1. Porodičnog zakona, dete i roditelj koji vrši roditeljsko pravo imaju pravo staniovanja na stanu čiji je vlasnik drugi roditelj, pod određenim uslovima. Dakle, pravo roditenja je izvedeno iz prava deteta koje mu je povereno, ali je to i njegovo lično pravo koje on vrši u svoje ima i za svoj račun dokle god to pravo traje za dete.

Iz iznetih razloga, revizijskim navodima nije dovedena u sumnju pravilnost i zakonitost pobijane presude, zbog čega je Vrhovni sud je, na osnovu člana 414. stav 1. ZPP, odlučio kao u izreci.

Predsednik veća - sudija

Ivana Rađenović, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković