.jpg "Sudska praksa")
Republika Srbija
VRHOVNI SUD
Rev2 507/2026
12.03.2026. godina
Beograd
Vrhovni sud, u veću sastavljenom od sudija: Mirjane Andrijašević, predsednika veća, Ivane Rađenović, Vladislave Milićević, Marine Milanović i Vesne Mastilović, članova veća, u parnici iz radnog odnosa tužioca AA iz ..., čiji je punomoćnik Tanja Simonović, advokat iz ..., protiv tužene Republike Srbije, Ministarstva zdravlja, koju zastupa Državno pravobranilaštvo, Odeljenje u Leskovcu, Kancelarija Vranje, radi isplate, odlučujući o reviziji tužene izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Nišu Gž1 2695/2025 od 17.12.2025. godine, u sednici održanoj 12.03.2026. godine, doneo je
R E Š E NJ E
NE PRIHVATA SE odlučivanje o reviziji tužene izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Nišu Gž1 2695/2025 od 17.12.2025. godine, kao izuzetno dozvoljenoj.
ODBACUJE SE kao nedozvoljena revizija tužene izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Nišu Gž1 2695/2025 od 17.12.2025. godine,
O b r a z l o ž e nj e
Presudom Osnovnog suda u Vranju P1 507/24 od 29.09.2025. godine, stavom prvim izreke, obavezana je tužena da tužiocu na ime duga po rešenju o izvršenju Osnovnog suda u Vranju II 5924/17 od 11.12.2017. godine i zaključku javnog izvršitelja Nataše Mihajlović iz ... II 589/17 od 21.09.2018. godine, plati i to: iznos od 45.786,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od 03.11.2017. godine do isplate i iznos od 7.291,33 dinara na ime troškova izvršenja pred sudom. Stavom drugim izreke, obavezana je tužena da tužiocu naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 63.046,00 dinara.
Presudom Apelacionog suda u Nišu Gž1 2695/2025 od 17.12.2025. godine, odbijena je kao neosnovana žalba tužene i potvrđena prvostepena presuda.
Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužena je blagovremeno izjavila reviziju zbog pogrešne primene materijalnog prava, s tim što je predložila da se o reviziji odluči kao o izuzetno dozvoljenoj primenom člana 404. Zakona o parničnom postpuku.
Odlučujući o dozvoljenosti revizije na osnovu člana 404. stav 2. Zakona o parničnom postupku - ZPP („Službeni glasnik RS“, broj 72/11, 55/14, 87/18, 18/20 i 10/23), Vrhovni sud je našao da nisu ispunjeni uslovi iz stava 1. istog člana za odlučivanje o reviziji kao izuzetno dozvoljenoj jer u konkretnom slučaju ne postoji potreba za ujednačavanjem sudske prakse, niti potreba novog tumačenja prava, kao ni da se razmotre pravna pitanja od opšteg interesa ili u interesu ravnopravnosti građana.
Pobijanom presudom odlučeno je o tužbenom zahtevu kojim je tužilac tražio da se obaveže tužena kao solidarni dužnik - osnivač Zdravstvenog centra Vranje da tužiocu isplati dug po rešenju Osnovnog suda u Vranju II 5924/2017 od 11.12.2014. godine i zaključku javnog izvršitelja Nataše Mihajlović iz ... II 589/17 od 21.09.2018. godine. O ovom pravu tužioca, kao i o istaknutom prigovoru zastarelosti potraživanja, sudovi su odlučili u skladu sa pravnim shvatanjem izraženim kroz odluke Vrhovnog suda u kojima je odlučivano o istovetnim zahtevima tužilaca, sa istim ili bitno sličnim pravnim osnovom. Razlozi na kojima su zasnovane odluke nižestepenih sudova nisu u suprotnosti sa tumačenjem materijalnog prava u pogledu solidarne odgovornosti Republike Srbije, kao osnivača tužiočevog dužnika (Zdravstveni centar Vranje) koji se pretežno finansira iz ustupljenih javnih prihoda, u smislu odredbe člana 14. stav 3. Zakona o stečaju. U pobijanoj drugostepenoj odluci izražen je pravni stav da solidarna odgovornost osnivača za obaveze pravnog lica čiji je on osnivač postoji i u slučaju ispunjenosti materijalno- pravnih uslova za otvaranje stečajnog postupka, a nad pravnim licem se ne može po zakonu sprovesti stečajni postupkak, zbog čega postoji solidarna odgovornost njegovog osnivača za obaveze tog pravnog lica (član 414. Zakona o obligacionim odnosima.
Shodno iznetom, kako u konkretnom slučaju nisu ispunjeni uslovi za odlučivanje o reviziji kao izuzetno dozvoljenoj primenom člana 404. stav 1. ZPP, Vrhovni sud je na osnovu člana 404. stav 2. ZPP odlučio kao u stavu prvom izreke.
Ispitujući dozvoljenost revizije na osnovu člana 410. stav 2. tačka 5. ZPP, Vrhovni sud je našao da revizija nije dozvoljena.
Odredbom člana 410. stav 2. tačka 5. ZPP je propisano da revizija nije dozvoljena ako je izjavljena protiv presude protiv koje po zakonu ne može da se podnese (član 403. stav 1.i 3.).
U sporovima radi novčanog potraživanja iz radnog odnosa revizija je dozvoljena pod istim uslovima kao i u imovinsko-pravnim sporovima koji se odnose na novčano potraživanje.
Prema članu 403. stav 3. ZPP, revizija nije dozvoljena u imovinsko-pravnim sporovima ako vrednost predmeta spora pobijanog dela ne prelazi dinarsku protivvrednost od 40.000 evra po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan podnošenja tužbe.
Tužba radi isplate podneta je 27.06.2024. godine. Vrednost predmeta spora je 53.077,33 dinara, što je očigledno ispod novčanog cenzusa za dozvoljenost revizije prema srednjem kursu NBS na dan podnošenja tužbe.
Imajući u vidu da se u konkretnom slučaju radi o imovinsko-pravnom sporu koji se odnosi na novčano potraživanje u kome vrednost predmeta spora ne prelazi dinarsku protivvrednost 40.000 evra na dan podnošenja tužbe, to je Vrhovni sud našao da je revizija tužene nedozvoljena prema odredbi člana 403. stav 3. ZPP.
Iz navedenih razloga, Vrhovni sud je na osnovu člana 413. u vezi člana 410. stav 2. tačka 5. ZPP, odlučio kao u stavu drugom izreke.
Predsednik veća – sudija
Mirjana Andrijašević, s.r.
Za tačnost otpravka
Zamenik upravitelja pisarnice
Milanka Ranković
