Odlučujući o dozvoljenosti izjavljene revizije na osnovu člana 404. stav 2. Zakona o parničnom postupku – ZPP („Službeni glasnik RS“, br. 72/11 ... 10/23), po oceni Vrhovnog suda, u ovom slučaju nisu ispunjeni zakonom propisani uslovi za odlučivanje o reviziji tužilaca, kao o izuzetno dozvoljenoj, jer nije potrebno da se razmotre pravna pitanja od opšteg interesa ili pravna pitanja u interesu ravnopravnosti građana, niti je potrebno ujednačavanje sudske prakse i novo tumačenje prava.

Predmet tražene pravne zaštite je zahtev za naknadu štete za koju tužioci tvrde da su pretrpeli nezakonitim i nepravilnim radom organa tužene - sudije Višeg suda u Novom Sadu u predmetu K 32/14. Pravnosnažnom presudom, odbijen je tužbeni zahtev jer tužioci nisu dokazali osnov odgovornosti tužene prema članu 172. Zakona o obligacionim odnosima. Naime, sama činjenica da je Vrhovni sud preinačio presudu Višeg suda u Novom Sadu K 32/14 od 24.11.2020. godine, nije dovoljna da dokaže da je postupanje sudije bilo nezakonito ili nepravilno, niti se postupanje prvostepenog suda koje je suprotno pravnom shvatanju višeg suda može smatrati nezakonitim nepravilnim radom. U konkretnom slučaju ukoliko organ postupa u okviru zakonskih ovlašćenja ne može biti odgovoran za pogrešno pravno tumačenje propisa. Ovo i kod činjenice da tužioci nisu dokazali da su pretrpeli štetu u visini potraživanih iznosa.

Vrhovni sud je ocenio da su nižestepene presude u skladu sa praksom revizijskog suda i pravnim stavovima izraženim u odlukama Vrhovnog suda, u kojima je odlučivano o istovetnim zahtevima stranaka, sa istim ili sličnim činjeničnim stanjem i pravnim osnovom, jer pravilna primena materijalnog prava u sporovima sa tužbenim zahtevom kao u konkretnom slučaju zavisi od utvrđenog činjeničnog stanja i okolnosti svakog slučaja. Razlozi revizije se delom odnose na bitne povrede odredaba parničnog postupka zbog čega se posebna revizija ne može izjaviti. Odluka Vrhovnog suda Rev 2173/19 na koju se tužioci u reviziji pozivaju ne ukazuje na drugačiji pravni stav. Imajući u vidu navedeno ne postoji potreba za razmatranjem pravnih pitanja od opšteg interesa ili u interesu ravnopravnosti građana, kao ni potreba ujednačavanja sudske prakse ili novog tumačenja prava, pa ovaj sud nalazi da nisu ispunjeni uslovi iz člana 404. stav 1. ZPP, za odlučivanje o posebnoj reviziji tužilaca, i iz tih razloga, doneta je odluka kao u stavu prvom izreke, primenom odredbe člana 404. stav 2. ZPP.

Ispitujući dozvoljenost izjavljene revizije na osnovu člana 410. stav 2. tačka 5. ZPP, Vrhovni sud je našao da revizija nije dozvoljena.

Po članu 403. stav 3. ZPP revizija nije dozvoljena u imovinskopravnim sporovima u kojima vrednost predmeta spora pobijenog dela ne prelazi dinarsku protivvrednost 40.000 evra, po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan podnošenja tužbe.

Tužba radi naknade štete podneta je 14.12.2023. godine. Vrednost pobijanog dela pravnosnažne presude ceni se u odnosu na svakog tužioca pojedinačno, s obzirom na to da oni nisu jedinstveni i nužni suparničari, u smislu člana 210. ZPP. Pobijana vrednost spora u odnosu na tužioca AA iznosi 4.195.897,00 dinara, tužilju BB iznosi 420.931,00 dinara i tužioca VV iznosi 211.723,00 dinara. Ovi pojedinačni iznosi, prema srednjem kursu NBS na dan podnošenja tužbe, predstavljaju dinarsku protivvrednost ispod 40.000 evra.

Imajući u vidu da se u konkretnom slučaju radi o imovinskopravnom sporu u kome se tužbeni zahtev odnosi na novčano potraživanje, u kome vrednost predmeta spora ne prelazi dinarsku protivvrednost 40.000 evra na dan podnošenja tužbe, to je Vrhovni sud, primenom člana 403. stav 3. ZPP, našao da revizija tužilaca nije dozvoljena.

Na osnovu člana 413. ZPP, Vrhovni sud je odlučio kao u stavu drugom izreke.

Predsednik veća – sudija

Branka Dražić,s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković