Odlučujući o dozvoljenosti izjavljene revizije na osnovu člana 404. stav 2. Zakona o parničnom postupku – ZPP („Službeni glasnik RS“, br. 72/11 ... 10/23), po oceni Vrhovnog suda, u ovom slučaju nisu ispunjeni zakonom propisani uslovi za odlučivanje o reviziji tužioca, kao o izuzetno dozvoljenoj, jer nije potrebno da se razmotre pravna pitanja od opšteg interesa ili pravna pitanja u interesu ravnopravnosti građana, niti je potrebno ujednačavanje sudske prakse i novo tumačenje prava.

Predmet tražene pravne zaštite je zahtev za utvrđenje da je po osnovu zakonskog nasleđivanja iza pok. VV (babe po majci), tužilac postao suvlasnik sa udelom od ½ na spornim katastarskim parcelama. Predmetne parcele čine zaostastavštinu na kojoj je pravnosnažnim rešenjem, kao jedini naslednik iza pok. VV, oglašen sin ostavilje GG, koji je, kao prodavac, na osnovu zaključenog ugovora o prodaji, sporne parcele prodao tuženom. Pravnosnažnom presudom, odbijen je tužbeni zahtev kao neosnovan, u smislu člana 211. ZPP, usled nedostatka potpune pasivne legitimacije, jer u tužbi za utvrđenje prava suvlasništva na nepokretnosti, na strani tuženih nisu obuhvaćena sva lica koja su nužni i jedinstveni suparničari. Ovo zbog toga što je tuženi stekao pravo svojine na spornim nepokretnostima po osnovu ugovora o prodaji, zaključenim sa sada pok. GG, koji je pak pravo svojine stekao na osnovu pravnosnažnog rešenja o nasleđivanju, čiju sadržinu u ovoj parnici tuženi spori. GG je preminuo pre podnošenja tužbe, i iza njega nije raspravljena zaostavština, a njegovi zakonski naslednici su supruga i ćerka. Reč je o nužnim suparničarima prema kojima se zbog prirode pravnog odnosa spor može rešiti samo na jednak način, jer doneta presuda o utvrđenju stvarnih prava na nepokretnosti ima dejstvo prema svima.

Vrhovni sud je ocenio da su nižestepene presude u skladu sa praksom revizijskog suda i pravnim stavovima izraženim u odlukama Vrhovnog suda, u kojima je odlučivano o istovetnim zahtevima stranaka, sa istim ili sličnim činjeničnim stanjem i pravnim osnovom, jer pravilna primena materijalnog prava u sporovima sa tužbenim zahtevom kao u konkretnom slučaju zavisi od utvrđenog činjeničnog stanja i okolnosti svakog slučaja. Razlozi revizije se delom odnose na bitne povrede odredaba parničnog postupka zbog čega se posebna revizija ne može izjaviti, a revizijom tužioca se osporava ocena dokaza i utvrđeno činjenično stanje što u postupku po reviziji nije dozvoljeno na osnovu člana 407. stav 2. ZPP. Imajući u vidu navedeno ne postoji potreba za razmatranjem pravnih pitanja od opšteg interesa ili u interesu ravnopravnosti građana, kao ni potreba ujednačavanja sudske prakse ili novog tumačenja prava, pa ovaj sud nalazi da nisu ispunjeni uslovi iz člana 404. stav 1. ZPP, za odlučivanje o posebnoj reviziji tužioca, i iz tih razloga, doneta je odluka kao u stavu prvom izreke, primenom odredbe člana 404. stav 2. ZPP.

Ispitujući dozvoljenost izjavljene revizije na osnovu člana 410. stav 2. tačka 5. ZPP, Vrhovni sud je našao da revizija nije dozvoljena.

Po članu 403. stav 3. ZPP revizija nije dozvoljena u imovinskopravnim sporovima u kojima vrednost predmeta spora pobijenog dela ne prelazi dinarsku protivvrednost 40.000 evra, po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan podnošenja tužbe.

Tužba radi utvrđenja prava svojine podneta je 18.08.2023. godine, vrednost pobijanog dela pravnosnažne presude je 350.000,00 dinara. Ovaj iznos, prema srednjem kursu NBS na dan podnošenja tužbe, predstavlja dinarsku protivvrednost ispod 40.000 evra.

Imajući u vidu da se u konkretnom slučaju radi o imovinskopravnom sporu u kome se tužbeni zahtev odnosi na nenovčano potraživanje, u kome vrednost predmeta spora ne prelazi dinarsku protivvrednost 40.000 evra na dan podnošenja tužbe, to je Vrhovni sud, primenom člana 403. stav 3. ZPP, našao da revizija tužilje nije dozvoljena.

Na osnovu člana 413. ZPP, Vrhovni sud je odlučio kao u stavu drugom izreke.

Predsednik veća – sudija

Branka Dražić,s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković