.jpg "Sudska praksa")
Republika Srbija
VRHOVNI SUD
Rev 4128/2023
16.10.2024. godina
Beograd
U IME NARODA
Vrhovni sud, u veću sastavljenom od sudija: Dragane Marinković, predsednika veća, Zorice Bulajić i Irene Vuković, članova veća, u parnici tužioca AA iz …, čiji je punomoćnik Biserka Krpić, advokat iz …, protiv tuženog BB iz …, čiji je punomoćnik Mirko Marić, advokat iz …, radi isplate, odlučujući o reviziji tužioca izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž 2523/22 od 20.10.2022. godine, u sednici održanoj 16.10.2024. godine, doneo je
P R E S U D U
ODBIJA SE kao neosnovana revizija tužioca izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž 2523/22 od 20.10.2022. godine.
O b r a z l o ž e nj e
Presudom Višeg suda u Novom Sadu P 72/2019 od 20.06.2022. godine, stavom prvim izreke, odbijen je tužbeni zahtev da se obaveže tuženi da tužiocu po osnovu pozajmice isplati 100.000 evra sa kamatom po visini referentne kamatne stope Evropske centralne banke za glavne operacije za refinansiranje uvećane za osam procentnih poena od podnošenja tužbe do isplate. Stavom drugim izreke, obavezan je tužilac da tuženom na ime troškova parničnog postupka isplati 267.750,00 dinara.
Presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Gž 2523/22 od 20.10.2022. godine, odbijena je žalba tužioca i prvostepena presuda potvrđena.
Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu tužilac je blagovremeno izjavio reviziju zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava.
Vrhovni sud je ispitao pobijanu presudu na osnovu člana 408. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, broj 72/11, 55/14, 87/18, 18/20 i 10/23 – drugi zakon) i utvrdio da revizija tužioca nije osnovana.
U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti. Ukazivanje tužioca na bitne povrede odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 1. ZPP je neosnovano, jer u postupku pred drugostepenim sudom nije došlo do propusta u primeni ili do pogrešne primene koje od odredaba ovog zakona, pa ni bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 1. u vezi člana 396. ZPP, jer je drugostepeni sud ocenio sve bitne žalbene navode i naveo razloge koje je uzeo u obzir po službenoj dužnosti, naročito analizirajući ocenu izvedenih dokaza i formirano uverenje prvostepenog suda o dokazanim, odnosno nedokazanim bitnim činjenicama.
Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac se sa svojom braćom bavio ... poslom, najpre zajedničkim radom, a zatim su braća odlučila da samostalno nastave sa razvijanjem posla, tako da je tužilac nastavio sa radom u ..., gde je kupio lokal od novca stečenog zajedničkim radom. Tuženi je sin tužiočevog brata i od tužioca je više puta pozajmljivao novac u situacijama kada nije mogao da isplati ratu za kredit za kupovinu nepokretnosti, ali je novac uvek vraćao, a povodom tih pozajmica nisu sačinjavali priznanice. Tužilac je zahtev za vraćanje zajma zasnovao na činjenicama da je dana 01.03.2010. godine tuženom pozajmio iznos od 70.000,00 evra, a zatim iznos od 30.000,00 evra dana 01.03.2011. godine, oba iznosa u prostorijama SZR „…“ u … kako bi tuženi kupio nekretnine, otvorio pekaru i nastavio da obavlja pekarsku delatnost, dok tačan rok vraćanja zajma nije utvrđen.
Ocenom izvedednih dokaza zasebno i kao celine, nižestepeni sudovi su primenom pravila o teretu dokazivanja propisanom u odredbama člana 228. – 231. ZPP zaključili da je tužbeni zahtev neosnovan, jer tužilac nije dokazao da je tuženom dao zajam u iznosu od 100.000,00 evra.
Po oceni Vrhovnog suda neosnovano se revizijom tužioca ukazuje na pogrešnu primenu materijalnog prava.
Odredbom člana 557. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima propisano je da se ugovorom o zajmu obavezuje zajmodavac da preda u svojinu zajmoprimcu određenu količinu novca ili kojih drugih zamenljivih stvari, a zajmoprimac se obavezuje da mu vrati posle izvesnog vremena istu količinu novca, odnosno istu količinu stvari iste vrste i istog kvaliteta, a članom 562. istog zakona da je zajmoprimac dužan da vrati u ugovorenom roku istu količinu stvari iste vrste i kvaliteta. Ugovor je zaključen kada su ugovorne strane postigle saglasnost o bitnim sastojcima ugovora (član 26. ZOO), a kako ugovor o zajmu nije formalni ugovor, to se u nedostatku pisane forme njegovo postojanje može dokazivati i drugim dokaznim sredstvima.
Po oceni Vrhovnog suda, revizijski navodi tužioca kojima ponavlja da su tužilac i tuženi zaključili usmeni ugovor o zajmu i da je to uobičajeno za porodične odnose ne dovode u sumnju zaključak sudova da u konkretnom slučaju tužilac nije dokazao da je između stranaka zaključen ugovor o zajmu. Tužilac shodno pravilu o teretu dokazivanja iz člana 231. ZPP nije dokazao da je tuženom pozajmio iznos od 100.00,00 evra radi obavljanja pekarske delatnosti, a revizijskim navodima tužilac u osnovi pobija pravilnost ocene izvedenih dokaza i vrši analizu izvedenih dokaza, što je prema njegovom mišljenju uticalo na pravilnost utvrđenog činjeničnog stanja i ukazuje da je dokazao tvrdnje u vezi odlučnih činjenica za primenu odredbi 557. stav 1. i člana 562. Zakona o obligacionim odnosima. Međutim, revizija se ne može izjaviti zbog pogrešno ili nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja shodno odredbi člana 407.stav 2. ZPP.
Iz iznetih razloga, Vrhovni sud je primenom člana 414. stav 1. ZPP odlučio kao u izreci ove presude.
Predsednik veća – sudija
Dragana Marinković,s.r.
Za tačnost otpravka
Zamenik upravitelja pisarnice
Milanka Ranković
