Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž1 1703/25 od 19.06.2025. godine, stavom prvim izreke, odbijena je kao neosnovana žalba tuženog i potvrđena presuda Drugog osnovnog suda u Beogradu P1 220/18 od 28.01.2025. godine u stavu prvom, drugom, četvrtom, petom, šestom i sedmom izreke. Stavom drugim izreke, odbijen je kao neosnovan zahtev tuženog za naknadu troškova drugostepenog postupka.

Protiv pravnosnažne drugostepene presude reviziju je blagovremeno izjavio tuženi, zbog pogrešne primene materijalnog prava i zbog bitnih povreda odredaba parničnog postupka.

Vrhovni sud je ispitao pobijanu presudu primenom odredbe člana 408. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 72/11... 10/23) i utvrdio da je revizija neosnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku, niti je pak učinjena neka druga bitna povrede odredaba parničnog postupka.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilja je bila zaposlena kod tuženog po ugovoru o radu broj ... od 17.10.2007. godine kao referent – ... u Odeljenju ... sa punim radnom vremenom na neodređeno vreme. Aneksom od 01.06.2013. godine tužilja je raspoređena na novo radno mesto, da obavlja posao ... . Aneksom 2 od 01.04.2018. godine izmenjen je član 7. osnovnog ugovora i utvrđen je koeficijent zaposlene u visini od 1,88. Tuženi je dana 22.05.2018. godine doneo upozorenje tužilji o postojanju razloga za otkaz ugovora o radu tužilji. U upozorenju je naznačeno da je tužilja svojom krivicom izvršila povredu radne obaveze i to: nesavesno i nemarno izvršavanje radnih obaveza, nezakonito raspolaganje sredstvima poslodavca, neprijavljivanje povrede radne obaveze prouzrokovanjem poslodavcu veće materijalne štete ili teže štetne posledice nemarnim i nesavesnim radom, što je predviđeno članom 93. stav 1. tačka 1, 5, 8. i 9. Pravilnika o radu tuženog. Tužilja se izjasnila na upozorenje dana 31.05.2018. godine ističući da ne postoji njena odgovornost zato što joj je na tekući račun neosnovano uplaćen veći iznos vezano za uvećanu zaradu i naknadu troškova za odlazak i odlazak na rad. Obračun je vršila BB, a prema isplatnom listiću koji je dobijala svaki mesec, uplaćen iznos se poklapa sa obračunom koji je naznačen na istom. Tuženi je nakon toga doneo rešenje dana 01.06.2018. godine kojim je tužilji otkazao ugovor o radu, a sa pozivom na odredbu člana 179. stav 2. tačka 1. Zakona o radu i citiranog člana 93. Pravilnika o radu. Zaključuje da postoji propust tužilje zbog neprijavljivanja isplata uvećanih zarada i naknada troškova za dolazak i odlazak sa rada.

Pri ovako utvrđenom činjeničnom stanju, prvostepeni sud je zaključio da na strani tužilje ne postoji krivica. Ista nije vršila obračun plate i obračun putnih troškova, nije bila dužna da proverava rad lica koja rade na tim poslovima, niti da proverava i kontroliše ispravnost uplata, posebno kada su te uplate izvršene u skladu sa obračunskim listićima. Zaključuje da nisu ispunjeni uslovi da se tužilji otkaže ugovor o radu, pa je u pogledu poništaja rešenja o otkazu, usvojio tužbeni zahtev i obavezao tuženog da tužilju vrati na posao. Kako je u toku postupka obavljeno veštačenje od strane veštaka ekonomske struke i utvrđeno da bi tužilja za period od 01.06.2018. godine do 30.04.2021. godine ostvarila ukupnu zaradu od 1.780.194,93 dinara, to je usvojio deo tužbenog zahteva i u pogledu isplate traženih novčanih iznosa na ime izgubljene zarade i zahtev vezano za uplatu doprinosa po tom osnovu.

Drugostepeni sud je u svemu prihvatio pravnu argumentaciju prvostepenog suda.

Po oceni Vrhovnog suda, pravilno su nižestepeni sudovi na utvrđeno činjenično stanje pravilno primenili materijalno pravo.

Odredbom člana 93. stav 1. tačka 1, 5, 8. i 9. Pravilnika o radu predviđeno je koje su povrede radne obaveze zaposlenih. Prema članu 172. stav 2. tačka 1. i 5. Zakona o radu propisano je da poslodavac može da otkaže ugovor o radu zaposlenog koji je svojom krivicom učinio povredu radne obaveze utvrđenu opštim aktom, odnosno ugovorom o radu, tj. ako nesavesno ili nemarno izvršava radne obaveze. Međutim, imajući u vidu sadržinu iz člana 193. Pravilnika o radu tuženog, kao i naznačenu odredbu Zakona o radu, mora se imati u vidu da u pogledu odgovornosti radnika za učinjene povrede mora da postoji. Bez utvrđene krivice ne može se otkazati ugovor o radu. U konkretnoj situaciji od strane nižestepenih sudova utvrđeno da na strani tužilje ne postoji krivica zato što joj je na tekući račun uplaćivan veći iznos plate i veći iznos troškova za dolazak i odlazak sa posla. Tužilja nije radila u računovodstvu, obračun je vršilo drugo lice, pa tužilja nije mogla da ima predstavu da su joj iznosi uplaćivani u većem iznosu više nego što je trebalo, tim pre što se obračun platnih listića poklapao sa visinom uplata na tekući račun. Tužilja nije bila u obavezi da kontroliše rad drugih zaposlenih, niti je imala to ovlašćenje. Stoga su pravilno nižestepeni sudovi zaključili da na strani tužilje ne postoje radnje koje se mogu okarakterisati kao povrede radne obaveze, shodno odredbama citiranog Pravilnika i odredbe člana 179. stav 2. tačka 1. i tačka 5. Zakona o radu.

Neosnovani su navodi iz revizije tuženog da je zbog ovakve situacije tužilja mogla neosnovano da prisvaja novčana sredstva koja su joj uplaćena na tekući račun po osnovu neosnovano uvećane zarade i uračunatih troškova prevoza. Ovo iz razloga što su se ti iznosi poklapali sa obračunom iskazanim u isplatnim listićima, pa shodno tome, kako tuženi nije dokazao da na strani tužilje postoji krivica u smislu da je bila dužna da kontroliše rad obračunske službe (jer na to nije imala pravo), i da ona kontroliše pravilnost izvršenog obračuna i uplate, što sve ukazuje na činjenicu da tuženi nije dokazao krivicu tužilje u pogledu povrede radnih obaveza. Tuženi je doneo odluku i naložio tužilji da vrati naznačeni novčani iznos koji je neosnovano uplaćen, ali ista zbog dobijanja otkaza to nije stigla da učini. Međutim, nevraćanje naznačenog iznosa u takvoj situaciji nije od značaja za odlučivanje o prestanku radnog odnosa, niti može biti osnov za donošenje drugačije odluke jer su tu radi o posebnom obligaciono-pravnom odnosu koji nema značaja za rešenje ovako postavljene pravne stvari po tužbi tužilje.

Pravilna je i odluka o troškovima postupka.

Na osnovu člana 414. stav 1. Zakona o parničnom postupku, Vrhovni sud je odlučio kao u izreci.

Predsednik veća - sudija

Gordana Komnenić, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković