Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, dela kojim je usvojen tužbeni zahtev tuženi-protivtužilac blagovremeno je izjavio reviziju iz svih razloga predviđenih Zakonom o parničnom postupku.

Odlučujući o izjavljenoj reviziji na osnovu člana 403. stav 2. tačka 2. i člana 408. ZPP, Vrhovni sud je ocenio da je revizija tuženog-protivtužioca delimično osnovana.

U sprovedenom postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti. Revizijom se posebno ne ukazuje na druge bitne povrede odredaba parničnog postupka iz stava 2. navedenog člana, koji su članom 407. stav 1. tačka 2. ZPP predviđeni kao razlozi za ovaj vanredni pravni lek, niti se navodi konkretna procesna odredba koju drugostepeni sud nije primenio ili je pogrešno primenio, i tako učinio bitnu povredu odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 1. navedenog Zakona koja je uticala ili je mogla uticati na odluku o žalbi.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, stranke su zaključile dva ugovora o zajmu i to pisani Ugovor o zajmu od 02.01.2006. godine, po kom ugovoru je sada pokojni tužilac BB, kao zajmodavac, predao tuženom, kao zajmoprimcu, iznos od 10.000 evra sa ugovorenim rokom vraćanja do 15.12.2006. godine, sa mesečnom kamatom od 2%. U samom ugovoru je konstatovano da zajmodavac daje zajmoprimcu označeni iznos, što su stranke potvrdile potpisivanjem ugovora, a što je potvrdila i svedok tužilja AA, koja je izbrojala novac i isti predala svom suprugu tužiocu BB koji je novac dao tuženom, čime je tužilac ispunio svoju ugovornu obavezu na predaju pozajmljenog novca. Tuženi nije dokazao da je pozajmljeni iznos novca vratio. Tuženi svoju ugovornu obavezu nije izvršio i nije vratio pozajmljeni novac, zbog čega je na osnovu člana 557. i člana 562. Zakona o obligacionim odnosima kao i člana 124. Zakona o obligacionim odnosima isti obavezan da tužilji isplati dugovani iznos od 10.000 evra u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu NBS na dan isplate. Prema pisanom ugovoru od 02.11.2006. godine tuženi je zajam bio u obavezi da vrati do 15.12.2006. godine. Međutim, kako tuženi nije u ovom roku vratio zajam, sud je prihvatio tvrdnju tužioca da su naknadno zaključeni pisani ugovori od 03.01.2008. godine i 05.09.2009. godine sadržali dogovor stranaka o visini duga i novom roku dospelosti obaveze. Prema poslednjem zaključenom ugovoru od 05.09.2009. godine, navedeni rok dospelosti svih iznosa je 25.12.2012. godine, pa tužilji pripada kamata od navedenog datuma do konačne isplate i to po članu 4. stav 1. Zakona o zateznoj kamati po kome stopa zatezne kamate iz člana 2. ovog Zakona na iznos duga koji glasi na evre utvrđuje se na godišnjem nivou u visini referentne kamatne stope Evropske centralne banke na glavne operacije za refinansiranje uvećane za 8 procentnih poena. Dalje, pravni prethodnik tužilje, sada pokojni BB, usmenim ugovorom je tuženom pozajmio je iznos od 5.000 evra i taj mu je iznos predao u Leskovcu na OMV pumpi. Tuženi pozajmljeni iznos novca nije vratio tužiocu kao zajmodavcu, pa je primenom člana 557. i 562. Zakona o obligacionim odnosima obavezan da tužilji kao pravnom sledbeniku zajmodavca isplati dugovani iznos. Na dosuđeni iznos deviza tužilji je sud priznao pravo na isplatu kamate po Zakonu od 25.12.2012. godine kada je prema dogovoru stranaka u pisanom ugovoru od 05.09.2009. godine tuženi trebao da vrati ukupan dugovani iznos koji sadrži glavni dug po ugovorima o zajmu od 2006. i 2007. godine i obračunate iznose ugovorene kamate na osnovu člana 277. Zakona o obligacionim odnosima. Tužilac BB i tuženi su zaključili pisani Ugovor o zajmu od 03.01.2008. godine u kome je navedeno da tužilac dao na zajam tuženom iznos od 22.320 evra sa rokom vraćanja 27.12.2008. godine. Apelacioni sud je zaključio da se radi o prividnom ugovoru iz člana 66. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima po kome prividan ugovor nema dejstvo među ugovornim stranama, pa samim tim navedeni ugovor o zajmu dejstvo među ugovornim stranama. Na ovakav zaključak upućuje nesporna tvrdnja stranaka da po tom ugovoru tužilac nije predao nikakav iznos novca tuženom na ime pozajmice, što je inače suština tog ugovora, niti su stranke kod potpisivanja tog ugovora uopšte imale nameru da ugovore obavezu tužioca na predaju bilo kog iznosa novca, pa ni iznosa označenog u ugovoru. Stranke su dogovorile novi rok dospelosti obaveza iz Ugovora iz 2006. i 2007. godine i to zajam iz 2006. godine – 10.000 evra, zajam po Ugovoru iz 2007. godine – 5.000 evra i iznos obračunate ugovorene kamate od 10.000 evra u iznosu od 7.320 evra. Sam tuženi se izjašnjavao da ugovori zaključeni 2008. i 2009. godine odnose samo na preračun kamate, a svim potpisom na ugovoru se saglasio sa tim dugovanjem. Drugostepeni sud je usvojio tužbeni zahtev tužilje za isplatu iznosa ugvorene kamate od 7.320 evra u dinarskoj protivvrednosti, a odbijen je zahtev tužilje da se na ovaj iznos isplati kamata po Zakonu, s obzirom da je odredbom člana 279. stav 1. propisano da na dospelu a neisplaćenu ugovornu ili zateznu kamatu, kao i na druga dospela povremena novčana davanja ne teče kamata, izuzev kada je to zakonom određeno. Iznos od 3.500 evra su naknadno obračunate ugovorene kamate i to je sporazum stranaka o visini dugovanja tuženog po ranije zaključenim ugovorima koji proizvodi pravno dejstvo u smislu člana 66. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima.

Drugostepeni sud je nakon održane rasprave odlučio tako što je ukinuo presudu Osnovnog suda u Leskovcu P 2279/2022 od 25.04.2023. godine i obavezao tuženog-protivtužioca da tužilji na ime pozajmice po osnovu Ugovora o zajmu od 02.01.2006. godine i po Ugovoru iz 2007. godine isplati na ime glavnice ukupno 15.000 evra, dok je odbio zahteve tužilje-protivtužene da se obaveže tuženi- protivtužilac da plati zakonsku zateznu kamatu na navedene iznose za period do 24.12.2012. godine. Sud je prihvatio da je između stranaka postojao dogovor o isplati ugovorene kamate, pa je obavezao tuženog-protivtužioca da tužilji plati na ime ugovorene kamate po ugovoru iz 2006. godine – 7.320 evra, a po ugovoru iz 2007. godine – 3.500 evra dok je odbio tužbeni zahtev kojim je tražena zatezna kamata na ovaj iznos. Sud je našao da je ugovor od 05.09.2009. godine prividan pravni posao, pa je stoga utvrdio ništavost tog ugovora. Odlučeno je da svaka stranka snosi svoje troškove. O tužbenim zahteva drugostepeni sud je odlučio primenom materijalnog prava iz odredbe člana 557. i 562. Zakona o obligacionim odnosima i odredbe člana 277. Zakona o obligacionim odnosima.

Po stanovištu Vrhovnog suda drugostepeni sud je odlučujući o glavnom dugu sa pripadajućom kamatom odlučio pravilnom primenom materijalnog prava, dok je o je o obračunatoj ugovorenoj kamati odlučio uz pogrešnu primenu materijalnog prava.

Odredbom člana 557. Zakona o obligacionim odnosima definisan je pojam ugovora o zajmu i normirano da se ugovorom o zajmu obavezuje zajmodavac da preda u svojinu zajmoprimcu određenu količinu novca ili drugih zamenljivih stvari, a zajmoprimac se obavezuje da mu vrati posle izvesnog vremena istu količinu novca odnosno istu količinu stvari iste vrste i istog kvaliteta. Pored ove osnovne obaveze zajmoprimca prema članu 558. stav 1. ZOO zajmoprimac se može obavezati da uz glavnicu duguje i kamatu. Što se tiče roka vraćaja zajma prema članu 562. ZOO zajmoprimac je dužan vratiti u ugovorenom roku istu količinu stvari iste vrste i kvaliteta. Ako ugovorači nisu odredili rok za vraćanje zajma niti se on može odrediti iz okolnosti zajma, zajmoprimac je dužan vratiti zajam po isteku primerenog roka koji ne može biti kraći od 2 meseca računajući od zajmodavčevog traženja da mu se zajam vrati.

Odredbom člana 371. Zakona o obligacionim odnosima propisano je da potraživanja zastarevaju za deset godina, ako zakonom nije određen neki drugi rok zastarelosti.

Na osnovu citiranih odredaba Zakona o obligacionim odnosima i po stanovištu Vrhovnog suda tuženi je dužan vratiti tužilji glavni dug od ukupno 15.000 evra u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu NBS na dan isplate, sa zakonskom zateznom kamatom na godišnjem nivou u visini referentne kamatne stope Evropske centralne banke na glavne operacije za refinansiranje uvećane za 8 procentnih poena u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu na dan isplate počev od 25.12.2012. godine pa do isplate.

Neosnovani su navodi revidenta da je drugostepeni sud pogrešno odlučio o njegovom prigovoru zastarelosti. Pravilan je stav drugostepenog suda da je osnov ugovora tužbenog zahteva vraćanje zajma po ugovorima iz 2006. godine i 2007. godine, a da je tužba podneta 22.12.2015. godine, pa u smislu citirane odredbe člana 371. ZOO, potraživanje tužilje nije zastarelo, jer nije protekao desetogodišnji rok od dospelosti obaveze. U tom delu Vrhovni sud prihvata u celosti razloge drugostepenog suda.

Odredbama člana 299. Zakona o obligacionim odnosima regulisana je ugovorena kamata koja, za razliku od zatezne kamate koja je pretpostavljena šteta zbog docnje dužnika novčane obaveze, predstavlja naknadu poveriocu za korišćenje njegovog novca i zbog takve pravne prirode njena stopa nije propisana zakonom, već može biti predmet ugovaranja. Međutim, i kod ugovoranja stope ugovorene kamate postoje određena, zakonom propisana ograničenja. Tako je odredbama člana 399. stavovi 1. i 2. ZOO propisano da stopa ugovorene kamate između fizičkih lica ne može biti veća od kamatne stope u mestu ispunjenja koja se u mestu ispunjenja plaća na štedne uloge po viđenju, dok se u pogledu najviše ugovorene kamatne stope između pravnih lica primenjuju odredbe posebnog zakona. Ako je kamata ugovorena, a nije određena njena stopa niti vreme dospevanja, između fizičkih lica važi kamatna stopa koja se u mestu ispunjenja plaća na štedne uloge po viđenju, a između pravnih lica važi kamatna stopa koju banka ili druga bankarska organizacija plaća odnosno ugovara za takvu ili sličnu vrstu posla i dospeva po isteku godine, ako za određeni slučaj nije predviđeno šta drugo (član 399. stav 3. ZOO). Ako je ugovorena kamata veća od dozvoljene, primeniće se najveća dozvoljena kamatna stopa (član 399. stav 4. ZOO).

Osnovano se u reviziji tuženog navodi da sud nije vodio računa o citiranim odredbama Zakona o obligacionim odnosima kada je odlučio o tome da dosudi iznose obračunate, a neisplaćene ugovorene kamate, odnosno da stopa ugovorene kamate između fizičkih lica ne može biti veća od kamatne stope koja se u mestu ispunjenja plaća na štedne uloge po viđenju i da ukoliko je ugovorena veća kamata od dozvoljene, primeniće se najveća dozvoljena. Stoga je Vrhovni sud u tom delu drugostepenu presudu ukinuo (usvajajući deo stava četvrtog i petog izreke).

Odluka o troškovima postupka ukinuta je, jer zavisi od odluke o glavnoj stvari.

U ponovljenom postupku, drugostepeni sud će postupiti u skladu sa ukazanim primedbama i doneti odluku u skladu sa zakonom, pravilno primenjujući pravila o teretu dokazivanja.

Iz iznetih razloga, Vrhovni sud je na osnovu člana 414. stav 1. i člana 416. stav 2. ZPP, odlučio kao u izreci.

Predsednik veća – sudija

Mirjana Andrijašević,s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković