Presudom Apelacionog suda u Kragujevcu Gž1 2827/23 od 07.12.2023. godine, preinačena je presuda Osnovnog suda u Kraljevu P1 945/22 od 12.05.2023. godine u usvajajućem delu izreke pod 1. i u izreci pod 2. tako što je odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca kojim je tražio da se obaveže tuženi da mu na ime naknade nematerijalne štete na ime pretrpljenih fizičkih bolova isplati iznos od 50.000,00 dinara, na ime naknade nematerijalne štete zbog pretrpljenog straha iznos od 40.000,00 dinara, na ime naknade nematerijalne štete za pretrpljene duševne bolove zbog umanjenja životnih aktivnosti 90.000,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od 12.05.2023. godine do isplate (stav prvi izreke). Obavezan je tužilac da tuženom na ime naknade troškova parničnog postupka isplati iznos od 155.900,00 dinara (stav drugi izreke).

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu reviziju je izjavio tužilac zbog bitnih povreda odredaba parničnog postupka, pogrešne primene materijalnog prava i zbog pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja.

Vrhovni sud je ispitao pobijanu presudu primenom odredbe člana 408. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik Republike Srbije“ broj 72/2011 ... 18/20 i 10/23 - drugi zakon) i utvrdio da je revizija tužioca osnovana.

U sprovedenom postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju Vrhovni sud pazi po službenoj dužnosti. Revizijom se ukazuje da je drugostepeni sud učinio bitnu povredu postupka iz člana 374. stav 2. tačka 12. ZPP ali ovi navodi revizije nisu razmatrani od strane Vrhovnog suda jer navedena povreda postupka ne može biti revizijski razlog prema članu 407. stav 1. ZPP.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju tužilac je bio u radnom odnosu kod tuženog (koji je registrovan za obavljanje drumskog prevoza tereta) u vreme kada se desio štetni događaj po osnovu ugovora o radu broj ../16 od 15.09.2016. godine i obavljao poslove vozača teretnog vozila. Obaveza je vozača prema Pravilniku o sistematizaciji poslova i radnih zadataka tuženog od 01.01.2015. godine, da prisustvuje utovaru tereta u vozilo, da pre polaska na put izvrši pregled utovarene robe, da je osigura od ispadanja iz kamiona, da prisustvuje istovaru robe kao i da se pridržava propisanih mera za zdrav i bezbedan rad prema aktu o proceni rizika. Prema aktu o proceni rizika kod tuženog iz januara 2015. godine, tužilac u momentu povrede nije radio na radnom mestu sa povećanim rizikom. Dana 12.03.2018. godine tužilac je po nalogu poslodavca prevozio brašno iz Austrije u Prištinu za firmu „Aroma“. Brašno je bilo zapakovano u džakove zaprimene 24kg, a džakovi su bili poslagani na palete zavijene folijom. Prilikom utovara džakova tužilac nije primetio bilo kakve propuste, a prilikom prevoza tereta poštovao je ograničenja brzine, prilagođavajući vožnju uslovima na putu kako brzina vozila ne bi prouzrokovala poremećaj upakovane robe. Obaveze utovara i istovara robe je na licu čija se roba prevozi, odnosno doprema. U konkretnom slučaju, navedenog datuma tužilac se prilikom istovara robe u firmi „Aroma“ u Prištini nalazio na udaljenosti oko 2 do 3 metra od vozila, odnosno na dovoljnom odstojanju od mesta istovara robe. Primetio je da je došlo do ljuljanja palete koja je već bila preuzeta sa kamiona na viljuškar pa je tada refleksno reagovao (nesvestan toga da li to radi da bi zaštitio sebe ili da spreči padanje palete, odnosno da bi sprečio da ne nastane šteta za poslodavca) tako što je pritrčao da zadrži džakove brašna da ne padnu sa viljuškara, u čemu nije uspeo jer su džakovi sa palete skliznuli i pali na njega (zatrpali su ga). Na navedeni način tužilac je kritičnom prilikom zadobio tešku telesnu povredu leve noge u vidu višestrukog preloma potkolenice i skločnog zgloba i povrede stopala. Zbog štetnog događaja tužilac je trpeo fizičke bolove (jakog intenziteta u ukupnom trajanju do oko dva sata, srednjeg intenziteta u ukupnom trajanju od dve nedelje i slabog intenziteta od oko dve nedelje) i strah (u trenutku povređivanja doživeo je primarni strah koji se manifestovao kao strah za život i telesni integritet, nakon povređivanja trepeo je sekundarni strah jakog intenziteta u trajanju od dva časa, dok je za vreme bolničkog lečenja i nošenja imobilizacije trpeo sekundarni strah slabog intenziteta), a i opšta životna aktivnost mu je trajno umanjena za 12% (ista se ogleda u vidu ograničenja pokretljivosti stopala u zadnjoj amplitudi zbog čega se otežano kreće po neravnom terenu, a smanjena mu je mogućnost bavljenja sportom i hobijem) zbog koje trpi duševne bolove. Kao posledica navedene povrede na levoj nozi tužioca formirani su ožiljci zbog kojih je kod njega nastupila naruženost lakog stepena.

Na osnovu ovako utvrđenog činjeničnog stanja prvostepeni sud je zaključio da istovaranje robe sa vozila na viljuškar u trenutku kada je roba u pokretu, odnosno kada ista pada predstavlja opasnu delatnost odnosno da ta roba koja pada predstavlja opasnu stvar, da je tuženi primenom odredbe člana 164. Zakona o radu i članova 154. i 173. ZOO odgovoran za štetu koju je tužilac tada pretrpeo, da tužilac nije odgovoran za nastali štetni događaj, jer je njegovo postupanje bilo usmereno u cilju zaštite interesa poslodavca, s tim da je tužilac možda mogao izbeći ili smanjiti posledice štetnog događaja da nije pokušao radnju da preuzme u interesu sprečavanja štete za poslodavca, kao i da je tužilac doprineo nastanku štete sa 50% .

Prema oceni Apelacionog suda, međutim, prvostepeni sud je pogrešno primenio materijalno pravo kada je zaključio da je tuženi odgovoran za štetu koju je tužilac pretrpeo u navedenom štetenom događaju. Apelacioni sud je smatrao da ne postoji nijedan osnov odgovornosti tuženog za štetu koju je tužilac pretrepeo ni krivica, ni odgovornost za opasnu stvar, odnosno opasnu delatnost.

Po oceni Vrhovnog suda drugostepeni sud je pogrešno primenio materijalno pravo.

Prema članu 164. Zakona o radu („Službeni glasnik RS“ broj 24/05...75/14) ako zaposleni pretrpi povredu ili štetu na radu ili u vezi sa radom, poslodavac je dužan da mu naknadi štetu, u skladu sa zakonom i opštim aktom. Članom 16. stav 1. tačka 2. Zakona o radu poslodavac je dužan zaposlenom da obezbedi uslove rada i organizuje rad radi bezbednosti i zaštite života i zdravlja na radu, u skladu sa zakonom i drugim propisima. Odredbom člana 80. Zakona o radu propisano je da zaposleni ima pravo na bezbednost i zaštitu života i zdravlja na radu, u skladu sa zakonom. Odredbom člana 9. Zakona o bezbednosti i zdravlju na radu („Službeni glasnik RS broj 101/05...113/17) propisano je da je poslodavac dužan da obezbedi zaposlenom na radnom mestu i u radnoj okolinu u kojima su sprovedene mere bezbednosti i zdravlja na radu. Poslodavac se ne oslobađa obaveza i odgovornosti u vezi sa primenom mera bezbedosti i zdravlja na radu određivanjem drugog lica ili prenošenjem svojih obaveza i odgovornosti na drugo lice. U slučaju nastanka povrede na radu zbog neuobičajenih i nepredvidivih okolnosti koje su izvan kontrole poslodavca ili zbog izuzetnih događaja čije se posledice uprkos svim nastojanjima nisu mogle izbeći, poslodavac nije odgovoran u smislu ovog zakona. Poslodavac je dužan da obezbedi da radni proces bude prilagođen telesnim i psihičkim mogućnostima zaposlenog, a radna okolina, sredstva za rad i sredstva i oprema za ličnu zaštitu na radu budu uređeni, odnosno proizvedeni i obezbeđeni, da ne ugožavaju bezbednost i zdravlje zaposlenog.

Iz ovih zakonskih normi proizlazi da poslodavac odgovara za štetu koju zaposleni pretrpi na radu i u vezi sa radom, po opštim načelima odgovornosti, a osnov za naknadu štete zbog povrede prava zaposlenog je pretpostavljena krivica poslodavca. Uslovi odgovornosti su da je zaposleni pretrepeo štetu, da je šteta prouzrokovana na radu ili u vezi sa radom i da ne postoje razlozi za isključenje odgovornosti poslodavca. Povredom na radu smatra se povreda zaposlenog koja se dogodi u prostornoj, vremenskoj i uzročnoj povezanosti sa obavljanjem posla, a koja je prouzrokovana neposrednim i kratkotrajnim mehaničkim, fizičkim ili hemijskim dejstvom, naglim promenama položaja tela, iznenadnim opterećenjem tela ili drugim promenama fiziološkog stanja organizma, kao i povreda koju zaposleni pretrpi pri obavljanju posla na koji nije raspoređen ali ga obavlja u interesu poslodavca. Osnov odgovornosti može biti krivica poslodavca za štetnu radnju ili propuštanje preduzimimanja radnje (član 154. stav 1. ZOO) ili rizik od opasne stvari ili opasne delatnosti nezavisno od krivice (član 154. stav 2. u vezi sa članovima 173. i 174. ZOO). Krivica poslodavca se pretpostavlja, a pošto se radi o oborivoj pretpostavci poslodavac može dokazivati da je šteta nastala bez njegove krivice, a što u konkretnom slučaju po stanovištu Vrhovnog suda ovde tuženi poslodavac nije dokazao.

U konkretnom slučaju tužilac je obavljao poslove nadgledanja istovora sa kamiona, kao svoju radnu dužnost, (iskaz tužioca i svedoka BB) na određenoj udaljenosti koja mu omogućuje ispunjavanje radne obaveze, ali mala udaljenost prilikom istovara, radi nadgledanja istovara, povećava rizik od povređivanja, jer se istovar vrši viljuškarom skidanjem paleta sa kamiona, a u čemu se ogleda uzročno posledična veza između obavljanja delatnosti poslodavca i nastale štete i na čemu se zasniva odgovornost tuženog, kao poslodavca, u smislu odredbe člana 164. Zakona o radu kako je pravilno zaključio prvostepeni sud. Nastanku štete doprineo je tužilac u smislu odredbe člana 192. Zakona o obligacionim odnosima, s obzirom da je morao pokazati veći stepen pažnje. Tuženi je dužan da dokaže da u skladu sa članom 9. Zakona o bezbednosti i zdravlju na radu nije mogao da predvidi ili da izbegne nastale posledice ili da su posledice bile izvan kontrole poslodavca, što u konkretnom slučaju se nije desilo.

Utvrđeno činjenično stanje opravdava i dosuđivanje pravične novčane naknade za tražene vidove nematerijalne štete, u skladu sa odredbom člana 200. Zakona o obligacionim odnosima. Pri tom, kod odmeravanja visine štete, prvostepeni sud je adekvatno i pravilno utvrdio sve okolnosti ovog slučaja koje su od uticaja na odmeravanje visine štete i to: umanjenje životne aktivnosti kod tužioca, dužinu i intenzitet pretrpljenih fizičkih bolova i straha, kao i doprinos tužioca nastanku štete. Uzimajući u obzir sve ove činjenice, kao i svrhu i cilj kome naknada nematerijalne štete služi (ublažavanje posledica duševnih bolova), po oceni Vrhovnog suda, pobijanom odlukom je pravilno utvrđena visina iznosa koji predstavljaju pravičnu naknadu za svaki od traženih vidova nematerijalne štete.

Iz navedenih razloga, Vrhovni sud je odluku kao u izreci doneo primenom odredbe člana 416. stav 1. Zakona o parničnom postupku.

Odluka o troškovima postupka, sadržana u drugom izreke, doneta je na osnovu člana 165. stav 2. u vezi sa članovima 153. stav 1. i 154. stav 1. ZPP. Tužiocu su dosuđeni troškovi sastava revizije 18.000,00 dinara primenom Advokatske tarife.

Predsednik veća - sudija

Mirjana Andrijašević, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković