Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu tuženi je izjavio reviziju zbog bitnih povreda postupka iz člana 374. stav 1. ZPP, pogrešne primene materijalnog prava i prekoračenja tužbenog zahteva.

Vrhovni sud je ispitao pobijanu presudu u smislu člana 408. ZPP („Službeni glasnik RS“ br. 72/11 ... 10/23), u vezi člana 92. Zakona o uređenju sudova („Službeni glasnik RS“ br. 10/23) i utvrdio da je revizija tuženog delimično osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju parnične stranke su 08.06.2007. godine zaključile i overile pred Opštinskim sudom u Valjevu ugovor o zajedničkoj gradnji kojim su konstatovali da je tuženi investitor izgradnje objekta u ... br. .. u Beogradu, na kp br. ... KO Vračar, a da tužilac kao suinvestitor ulaže u zajedničku izgradnju navedenog objekta svoja sopstvena sredstva kako bi na osnovu ulaganja po završetku radova i dobijene upotrebne dozvole dobio u vlasništvo deo izgrađenog objekta, stan br. 1, površine 41 m2, u potkrovlju izrađene zgrade. Članom 2. ugovora uređeni su međusobni odnosi ugovarača tako da ukupan iznos koji suinvestitor finansira u izgradnju predmetnog stana iznosi 45.000,00 evra, koji iznos je, pre potpisivanja ugovora u celosti isplaćen investitoru koji se obavezao da će za navedeni iznos suinvestitoru pripasti stan br. 1. u ... br. .. u Beogradu, dok se članom 5. ugovora investitor obavezao da svoju obavezu ispuni do 01.05.2008. godine. Pošto nije bio u mogućnosti da izvrši svoju obavezu iz ugovora o zajedničkoj izgradnji tuženi se sa tužiocem dogovorio da mu umesto stana u Beogradu preda u vlasništvo stan u Valjevu, u ... ulici, površine od 80 – 85 m2. Rok za ispunjenje obaveze predaje stana u Valjevu bio je 01.09.2018. godine koji rok je više puta produžavan sve do 31.3.2020. godine izjavama overenim kod javnog beležnika. Tuženi nije ni do 31.03.2020. godine (kada je isticao poslednji put produžen rok za ispunjenje obaveze) nije predao tužiocu ugovoreni stan u Valjevu, zbog čega je tužilac kupio drugi stan i zbog čega nema interes za produženje roka za ispunjenje tuženikove ugovorne obaveze.

Kod ovako utvrđenog činjeničnog stanja pravilno su nižestepeni sudovi primenili materijalno pravo kada su usvojili zahtev tužioca za vraćanje datog po raskinutom ugovoru o zajedničkoj gradnji zbog neispunjavanja obaveze tuženog.

Polazeći od činjenice da su parnične stranke 08.06.2007. godine zaključile ugovor o zajedničkoj izgradnji stana u Beogradu i da je u tu svrhu tužilac, kao suinvestitor tuženom, kao investitoru isplatio 45.000,00 evra, da je voljom ugovornih strana izmenjen predmet tuženikove obaveze tako što se umesto predaje u vlasništvo stana u Beogradu tuženi obavezao da izgradi i preda tužiocu u vlasništvo stan u Valjevu, da su izjavama overenim kod javnog beležnika u periodu od 28.05.2018. godine do 26.12.2019. godine tuženom ostavljani naknadni rokovi za ispunjenje obaveze, da je poslednji rok istekao 31.03.2020. godine i da ni u tom roku tuženi nije ispunio svoju obavezu, to pravilna primena materijalnog prava iz članova 124, 125. stav 1, 126. stav 3. i 132. stav 2. i 5. i 371. Zakona o obligacionim odnosima nalaže da se tuženi obaveže da tužiocu vrati primnjeno po osnovu raskinutog ugovora o zajedničkoj izgradnji, odnosno dinarsku protivvrednost tog novca koji je određen u stranoj valuti u skladu sa odredbom člana 395. ZOO kojom je propisano da ako novčana obaveza glasi na plaćanje u nekoj stranoj valuti ili zlatu njeno ispunjenje se može zahtevati u domaćom novcu prema kursu koji važi u trenutku ispunjenja obaveze. Takođe pravilna primena materijalnog prava iz člana 277. stav 1. ZOO nalaže isplatu zatezne kamate koju dužnik koji je zadocnio sa ispunjenjem novčane obaveze duguje pored glavnice po stopi utvrđenoj zakonom i to od trenutka kada je tužilac isplatio novac tuženom, a shodno članu 132. stav 5. ZOO.

Pravilno su nižestepeni sudovi ocenili prigovor zastarelosti tužiočevog potraživanja zaključujući da je ugovor o zajedničkoj izgradnji raskinut po samom zakonu 01.04.2020. godine kada je istekao i poslednji naknadni rok koji je tužilac ostavio tuženom za izvršenje ugovora, a shodno članu 125. stav 3. ZOO i kada prema odredbi člana 361. stav 1. istog zakona počinje teći rok zastarelosti od 10 godina iz člana 371. istog zakona.

Neosnovani su navodi revizije da je tužiočevo potraživanje zastarelo protekom roka od 10 godina od roka za izvršenje ugovora o zajedničkoj izgradnji stana u Beogradu koji je istekao 02.05.2018. godine. Ovo stoga što su ugovorne strane nakon zaključenja ugovora o zajedničkoj izgradnji objekta u Beogradu 08.06.2007. godine najpre dogovorile promenu predmeta tuženikove obaveze (da izgradi i tužiocu preda u vlasništvo stan u Valjevu), a potom izjavama overenim kod javnog beležnika ostavile tuženom naknadne rokove ispunjenja ugovorne obaveze koju on nije ispunio ni do 31.03.2020. godine čime, kod činjenice da poverilac nije raskinuo ugovor već pristao da dužnik ispuni svoju obavezu sa drugim predmetom i po proteku ugovorenog roka, ugovor o zajedničkoj izgradnji nije raskinut 1.05.2018. godine. Zbog ovakvog postupanja ugovornih strana tek po isteku naknadnog roka 31.03.2020. godine nastupaju posledice raskida ugovora iz člana 132. Zakona o obligacionim odnosima i počinje teći rok zastarelosti obaveze tuženog u smislu člana 361. stav 1. istog zakona. Pored toga podnošenjem tužbe sa zahtevom za vraćanje datog po ugovoru o zajedničkoj izgradnji tužilac je izjavio i da raskida taj ugovor zbog čega tek od tada, najranije, počinje teći rok zastarelosti obaveze vraćanja i zbog čega potraživanje tužioca nije zastarelo.

Navodi revizije tuženog da izjavama overenim kod javnog beležnika nije priznao zastarelu obavezu bez uticaja su kod činjenice da je drugostepeni sud ove isprave ocenio kao izjave o produženju roka za izvršenje ugovora, koje pravno stanovište kao pravilno prihvata i ovaj sud.

Međutim osnovano se revizijom tuženog ukazuje na pogrešnu primenu materijalnog prava u delu u kome je odlučeno o načinu ispunjenja obaveze tuženog koja glasi na plaćanje u stranoj valuti, u evrima.

Odredbom člana 395. Zakona o obligacionim odnosima propisano je da ako novčana obaveza glasi na plaćanje u nekoj stranoj valuti ili zlatu, njeno ispunjenje se može zahtevati u domaćem novcu prema kursu koji važi u trenutku ispunjenja obaveze. Kako je tužilac ispunjenje tuženikove obaveze u evrima zahtevao u dinarskoj protivvrednosti po najpovoljnijem kursu po kome poslovne banke u mestu plaćanja i na dan isplate otkupljuju ovu stranu valutu, to je drugostepeni sud pogrešno primenio citiranu zakonsku odredbu kada je tuženog obavezao da obavezu plaćanja u evrima ispuni u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu NBS na dan isplate zbog čega je u ovom delu revizija tuženog usvojena.

Pravilna je i odluka o troškovima postupka jer je doneta pravilnom primenom odredbi članova 153. i 154. ZPP.

Sa svega iznetog, na osnovu odredbe članova 414. i 416. stav 1. ZPP odlučeno je kao u stavu prvom izreke.

Odluku u stavu drugom izreke Vrhovni sud je doneo primenom odredbe člana 165. u vezi člana 153. stav 2. ZPP obzirom na neznatni uspeh tuženog sa revizijom.

Predsednik veća – sudija

Dragana Marinković, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković