U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je u periodu od 28.05.2015. godine do 01.10.2015. godine, bio radno angažovan kod tuženog na poslovima ... bez zaključenog ugovora o radu. Počev od 01.10.2015. godine pa nadalje tužilac je nastavio radno angažovanje kod tuženog na osnovu zaključenog ugovora o radu na istim poslovima. Ocenom nalaza ekonomsko-finansijskog veštaka tuženi za tužioca nije obračunao i uplatio doprinose za obavezno socijalno osiguranje za period od 28.05.2015. godine do 01.10.2015. godine. Tužba u ovoj pravnoj stvari podneta je 31.05.2018. godine.

Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja, primenom odredbe člana 195. stav 2. Zakona o radu, nižestepeni sudovi su ocenili da je tužba neblagovremena u delu kojim je postavljen zahtev kojim je traženo utvrđenje da je tužilac kod tuženog zasnovao radni odnos, danom stupanja na rad 28.05.2015. godine, i s tim u vezi zaključujući da nije osnovan tužbeni zahtev kojim je traženo obavezivanje tuženog da za sporni period, uplati za tužioca doprinose za obavezno socijalno i zdravstveno osiguranje nadležnom fondu socijalnog i zdravstvenog osiguranja.

Po oceni Vrhovnog suda, odluka nižestepenog suda zasnovana je na pravilnoj primeni materijalnog prava.

Odredbom člana 195. stav 1. Zakona o radu, propisano je da protiv rešenja kojim je povređeno pravo zaposlenog ili kad je zaposleni saznao za povredu prava, zaposleni može da pokrene spor pred nadležnim sudom (stav 1.), a rok za pokretanje spora je 60 dana od dana dostavljanja rešenja, odnosno saznanja za povredu prava (stav 2. ovog člana). Odredbom člana 5. stav 1. Zakona o radu propisano je da je zaposleni, u smislu tog zakona, fizičko lice koje je u radnom odnosu kod poslodavca. Prema članu 30. tog zakona, radni odnos zasniva se ugovorom o radu koji zaključuju zaposleni i poslodavac.

Nisu osnovani navodi revizije u kojima se ističe da podnošenje tužbe za utvrđenje postojanja radnog odnosa po svojoj prirodi ne može biti vezano za rok. Tužilac u ovoj parnici zaštitu prava traži tužbom za utvrđenje, koja po opštim pravilima parničnog postupka, nije vezana za rok. Međutim, tužilac u konkretnom slučaju traži utvrđenje prava po osnovu rada, koja su uređena posebnim zakonom – Zakonom o radu, koji propisuje poseban postupak zaštite tih prava i rok u kome se ona može ostvariti. Tužba za utvrđenje po pravilu ne zastareva, ali imajući u vidu imperativni karakter o roku za podnošenje tužbe za zaštitu prava iz radnog odnosa, propisanog članom 195. Zakona o radu, kao posebnog zakona, to se ovaj rok ima primeniti i kod tužbe za utvrđenje postojanja radnog odnosa. Dakle, rok za podnošenje tužbe je prekluzivan - materijalnopravni, što znači da se propuštanjem ovog roka gubi pravo na podnošenje tužbe, a sud je dužan da o blagovremenosti (ove) tužbe vodi računa po službenoj dužnosti.

U konkretnom slučaju, rok od 60 dana za podnošenje tužbe radi utvrđenja postojanja radnog odnosa, počeo je da teče 01.10.2015. godine, kada je tužilac sa tuženim zaključio ugovor o radu na određeno vreme, sa kojim datumom je tužilac imao saznanja o povredi svog prava i svog radnopravnog statusa i istekao je 30.11.2015. godine. Tužilac je tužbu podneo 31.05.2018. godine, dakle nakon isteka navedenog roka. U takvoj situaciji, suprotno revizijskim navodima Vrhovni sud nalazi da je pravilan zaključak nižestepenih sudova da je nastupila prekluzija tj. gubitak prava na sudsku zaštitu, zbog čega je tužbu tužioca u tom delu valjalo odbaciti.

Doprinosi za obavezno socijalno osiguranje su sastavni deo zarade (plate), i predstavljaju specifično primanje koje potiče iz radnog odnosa. Uplata doprinosa je zakonska obaveza poslodavca, kao dužnika. Imajući u vidu međuzavisnost postavljenih tužbenih zahteva, i kod činjenice da tužilac nije bio u radnom odnosu kod tuženog u spornom periodu, odnosno da tuženi nije bio tužiočev poslodavac, pravilno je primenjeno materijalno pravo kada je odbijen kao neosnovan postavljeni zahtev za uplatu traženih doprinosa nadležnim fondovima.

Iz navedenih razloga, po oceni Vrhovnog suda, neosnovano se revizijom tužioca ukazuje na pogrešnu primenu materijalnog prava, pa je, primenom odredbe člana 414. stav 1. Zakona o parničnom postupku, odlučeno kao u izreci.

Predsednik veća – sudija

Branka Dražić,s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković