Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužilac je izjavio reviziju, zbog pogrešne primene materijalnog prava.

Vrhovni sud je ispitao pobijanu presudu, primenom odredbe člana 408. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 72/11... 10/23) i utvrdio da revizija nije osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju Vrhovni sud pazi po službenoj dužnosti, a nema ni drugih bitnih povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 1. ZPP učinjenih pred drugostepenim sudom.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je bio u radnom odnosu kod tužene najpre po osnovu ugovora o radu broj ... od 12.09.2011. godine na određeno vreme počev od 12.09.2011. godine pa kako je to u ugovoru navedeno do okončanja postupka po konkursu na radno mesto ... sa punim radnim vremenom. Aneksom ugovora o radu zaključenim 29.11.2017. godine, izmenjen je naznačeni ugovor o radu tako što je konstatovano da je istim tužilac zasnovao radni odnos kod tužene na određeno vreme do preuzimanja zaposlenog, odnosno do konačnosti odluke o izboru kandidata po konkursu za prijem u radni odnos na neodređeno vreme, a najkasnije do 31.08.2018. godine, sa nepunim radnim vremenom – 81% od punog radnog vremena. Tužiocu je prestao radni odnos rešenjem tuženog od 31.08.2019. godine po osnovu proteka roka na određeno vreme. Prema uverenju Fonda PIO Kragujevac proizlazi da je tužilac od 12.09.2011. do 31.08.2019. godine neprekidno bio u radnom odnosu kod tužene. Dalje je utvrđeno da je tužilac u periodu od 01.09.2018. godine do donošenja osporenog rešenja o otkazu ugovora o radu obavljao rad i primao zaradu prema ugovorima o radu 01.09.2018. godine i 24.12.2018. godine, iako je utvrđeno da tužilac iste nije potpisao. Veštačenjem od strane veštaka ekonomske struke utvrđena je visina tužiočevih potraživanja na ime razlike plate između one koja mu je isplaćena od strane tužene u periodu od 01.09.2018. do 31.08.2019. godine i plate koju bi tužilac ostvario shodno aneksu ugovora o radu od 29.11.2017. godine.

Pri ovako utvrđenom činjeničnom stanju nižestepeni sudovi su zaključili da je tužbeni zahtev neosnovan. Tužilac je radio kod tužene bez zaključenih ugovora o radu što je suprotno čl. 30. i 32. Zakona o radu (ugovor od 31.08.2019. godine i 31.08.2018. godine za koje je utvrđeno da ih tužilac nije potpisao). Prema odredbi člana 155. stav 3. tačka 3. Zakona o osnovama sistema obrazovanja i vaspitanja („Službeni glasnik RS“, br. 88/17) koji je u primeni od 07.10.2017. godine propisano je da je izuzetno ustanova bez konkursa može da primi u radni odnos na određeno vreme lice do preuzimanja zaposlenog odnosno do konačnosti odluke o izboru kandidata po konkursu za prijem u radni odnos na neodređeno vreme ali najkasnije do 31. avgusta tekuće školske godine. Parnične stranke su shodno citiranoj zakonskoj odredbi zaključili aneks ugovora o radu dana 29.11.2017. godine kojim je izmenjen ugovor o radu od 12.09.2011. godine. To znači da je tužilac zasnovao radni odnos kod tužene na određeno vreme do preuzimanja zaposlenog odnosno do konačnosti odluke o izboru kandidata po konkursu za prijem u radni odnos na neodređeno vreme a najkasnije do 31. avgusta 2018. godine. S obzirom da je taj rok istekao tužiocu je sa tim danom – 31.08.2019. godine prestao radni odnos kod tužene. Zaključenjem aneksa ugovora o radu tužilac se saglasio da mu radni odnos kod tužene traje najkasnije do 31.08.2018. godine. Donošenje rešenja od strane tužene u ovom slučaju je praktično deklarativnog karaktera a nakon toga s obzirom da druga dva ugovora tužilac nije potpisao proizlazi da je tužilac radio kod tužene bez zaključenog ugovora o radu. Shodno članu 155. stav 10. Zakona o osnovama sistema obrazovanja i vaspitanja propisano je da radni odnos na određeno vreme ne može da preraste u radni odnos na neodređeno vreme pri čemu nisu ispunjeni uslovi za zasnivanje radnog odnosa propisani odredbom člana 152. citiranog zakona. Stoga je zaključeno da je tužbeni zahtev tužioca za poništaj rešenja o otkazu ugovora o radu a shodno članu 191. stav 1. Zakona o radu neosnovan, a vezano za preostali deo tužbenog zahteva koji je akcesorne prirode sudbina istog zavisi od odluke o prestanku radnog odnosa, pa je zahtev i u tom delu neosnovan.

Što se tiče zahteva za isplatu razlike u zaradi, utvrđeno je da je tužena isplaćivala platu tužiocu prema ugovoru o radu od 01.09.2018. godine shodno obimu njegovog radnog angažovanja.

Po oceni Vrhovnog suda, nižestepeni sudovi su pravilno primenili materijalno pravo. Pravilno je utvrđeno da je zaključenjem aneksa ugovora o radu od 29.11.2017. godine izmenjen raniji ugovor o radu od 29.09.2011. godine i da je tim aneksom tužilac zasnovao kod tužene radni odnos na određeno vreme. Rok do kojeg je određeno trajanje ugovora – 31.08.2019. godine je samo predstavljao osnov za donošenje deklarativnog rešenja od strane tužene kojim je utvrđeno da je tužiocu prestao radni odnos. U takvom slučaju, imajući u vidu odredbe Zakona o osnovama sistema obrazovanja i vaspitanja – član 155. stav 3. tačka 3. kojim je ograničeno trajanje radnog odnosa na određeno vreme do 31. avgusta tekuće školske godine, to proizlazi da je pravilno zaključeno da tužilac nije mogao zasnovati radni odnos na neodređeno vreme i da u takvom slučaju ne može se primeniti tačka 10. odredbe člana 155. citiranog zakona. Nakon tog perioda, s obzirom da je pravilno utvrđeno da tužilac nije potpisao naknadna dva ugovora o radu, proizlazi da su nižestepeni sudovi pravilno zaključili da je tužilac radio bez zaključenog ugovora o radu pa stoga i nema pravo na isplatu 12 zarada za period od jula u ukupnom iznosu od 176.251,32 dinara jer se naznačeni iznos može potraživati samo u slučaju ako bi se utvrdilo da je radni odnos tužiocu prestao na nezakonit način i da je isti izrazio volju da ne želi da se vrati na rad kod poslodavca. Pravilno je zaključeno da je tužiocu za period od 01.09.2018. do 31.08.2019. godine isplaćivana zarada shodno ranije zaključenom anesku ugovora o radu od 29.11.2017. godine, te da stoga tužilac nema pravo na potraživanje te razlike naknade. Kako je zahtev za uplatu doprinosa akcesorne prirode i zavisi od sudbine glavne stvari i imajući u vidu činjenicu da je tužbeni zahtev tužioca u pogledu poništaja rešenja o prestanku radnog odnosa i vraćanja na rad odbijen kao neosnovan, što je pravilno odlučeno kada je tužbeni zahtev tužioca i u tom delu odbijen.

Navodima revizije ne dovodi se u sumnju pravilnost odluka nižestepenih sudova. U revizijskim navodima uglavnom se osporava utvrđeno činjenično stanje, što nije osnov za izjavljivanje revizije. U navodima se uglavnom citiraju pojedine odredbe Zakona o obligacionim odnosima i Zakona o radu uz napomenu da je tužena kao poslodavac zloupotrebila i falsifikovala potpis tužioca za dva ugovora o radu te da je time zloupotrebila institut zabrane zloupotrebe prava. Međutim, te činjenice se ne mogu utvrđivati u ovom postupku. Da li je tužilac radio 70% punog radnog vremena ili više od toga, nije od značaja s obzirom da se za postavljeni tužbeni zahtev najpre utvrđuje da li postoji osnov za poništaj rešenja o prestanku radnog odnosa, a dužina trajanja obavljanja poslova da li je puno radno vreme ili nije je stvar činjenica koje su utvrđivane i cenjene u prvostepenom postupku.

Pravilna je i odluka suda u pogledu troškova parničnog postupka.

Shodno iznetom, na osnovu člana 414. stav 1. ZPP odlučeno je kao u izreci.

Predsednik veća - sudija

Gordana Komnenić s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković