U IME NARODA

Vrhovni sud, u veću sastavljenom od sudija: Mirjane Andrijašević, predsednika veća, Ivane Rađenović i Vladislave Milićević, članova veća, u parnici tužioca AA iz ..., protiv tuženog GP „7. juli“ AD iz Beograda, čiji je punomoćik Nenad Manić, advokat iz ..., radi isplate, odlučujući o reviziji tuženog izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž1 4230/21 od 21.01.2022. godine, ispravljene rešenjem Gž1 4230/21 od 15.03.2022. godine u sednici održanoj 06.02.2025. godine, doneo je

P R E S U D U

ODBIJA SE, kao neosnovana, revizija tuženog izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž1 4230/21 od 21.01.2022. godine ispravljene rešenjem Gž1 4230/21 od 15.03.2022. godine.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Prvog osnovnog suda u Beogradu P 27615/16 od 28.11.2019. godine, odbijen je tužbeni zahtev tužioca kojim je tražio da se obaveže tuženi da mu isplati neisplaćeni deo otpremnine u iznosu od 100.694,85 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od 28.10.2009. godine do isplate (stav prvi izreke). Odlučeno je da svaka stranka snosi svoje troškove postupka (stav drugi izreke).

Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž1 4230/21 od 21.01.2022. godine, preinačena je presuda Prvog osnovnog suda u Beogradu P 27615/16 od 28.11.2019. godine u stavu prvom izreke tako što je usvojen tužbeni zahtev tužioca i obavezan tuženi da mu isplati neisplaćeni deo otpremnine u iznosu od 100.694,25 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od 28.10.2019. godine do isplate (stav prvi izreke). Potvrđeno je rešenje o parničnim troškovima sadržano u stavu drugom izreke prvostepene presude u delu koji se odnosi na tužioca i, u tom delu, žalba tužioca je odbijena kao neosnovana (stav drugi izreke).

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tuženi je blagovremeno izjavio reviziju zbog pogrešne primene materijalnog prava.

Ispitujući pobijanu presudu primenom člana 408. Zakona o parničnom postupku – ZPP („Službeni glasnik Republike Srbije“ broj 72/11 ... 10/23 – drugi zakon) Vrhovni sud je našao da je revizija neosnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju Vrhovni sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužiocu je na osnovu rešenja tuženog o otkazu ugovora o radu od 27.10.2009. godine prestao radni odnos, jer je zbog ekonomskih i organizacionih promena prestala potreba za njegovim radom i određeno da će mu biti isplaćena otpremnina u iznosu od 238.279,68 dinara. Tužiocu je na ime otpremnine isplaćen iznos od 137.584,83 dinara, a preostali iznos od 100.694,85 dinara odbijen je od otpremnine na ime njegovog duga prema tuženom za korišćenje privremenog porodičnog smeštaja u ... ulici koju je tužilac, po odluci Upravnog odbora tuženog, koristio od 2000. godine, plaćajući račune za vodu, energiju i smeće. U vreme kada mu je isplaćena otpremnina postojao je dug tužioca za troškove smeštaja u ... ulici, na osnovu sporazuma od 06.12.2005. godine kojim je regulisan način plaćanja dospelih, a nenaplaćenih dugovanja na osnovu korišćenja električne energije, vode i komunalnih usluga zaključno sa 30.09.2005. godine. U izjavi o kompenzaciji od 02.11.2019. godine u kojoj ne postoji potpis tužioca, označeno je da tužilac na dan 30.10.2009. godine duguje tuženom po računima iznos od 100.694,85 dinara, da poveriočeve obaveze prema dužniku na dan 27.10.2009. godine iznose 100.694,85 dinara po osnovu isplate otpremnine po rešenju o otkazu ugovora o radu.

Na osnovu utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je primenom odredbi člana 158. Zakona o radu i članova 336. i 337. Zakona o obligacionim odnosima ocenio da je osnovan istaknuti kompenzacioni prigovor tuženog za isplatom otpremnine tužiocu u manjem iznosu kojim bi se namirilo potraživanje tuženog od tužioca po sporazumu iz 2005. godine. Smatra da je tuženi to mogao da učini jer ne postoji obavezna pisana forma za izjavu o prebijanju, te da su bez uticaja navodi tužioca da takvu izjavu nije potpisao.

Drugostepeni sud je odlučujući o žalbi tužioca zaključio da tužiocu nije isplaćena otpremnina utvrđena rešenjem o otkazu ugovora o radu od 27.10.2009. godine u utvrđenom iznosu, pa po nalaženju suda postoji obaveza tuženog da mu isplati preostali deo otpremnine u skladu sa članom 158. Zakona o radu i članom 295. Zakona o obligacionim odnosima. Drugostepeni sud nije prihvatio zaključak prvostepenog suda da je osnovan kompenazcioni prigovor tuženog i da je isplatom otpremine u manjem iznosu namirio dug tužioca po sporazumu od 06.12.2005. godine, s obzirom na to da na izjavi o kompenzaciji od 02.11.2009. godine ne stoji potpis tužioca, a da tuženi u toku postupka nije dostavio dokaze na okolnost da je u skladu sa odredbom člana 337. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima dao izjavu tužioca da vrši prebijanje potraživanja koja ima prema njemu. Imajući u vidu odredbe člana 336. i 337. Zakona o obligacionim odnosima, po stanovištu drugostepenog suda, potraživanje tužioca na ime neisplaćene otpremnine nije prestalo kompenzacijom kako pogrešno smatra prvostepeni sud.

Po oceni Vrhovnog suda, drugostepeni sud je pravilno primenio materijlano pravo kada je usvojio tužbeni zahtev.

Odredbom člana 123. stav 1. Zakona o radu poslodavac može novčano potraživanje prema zaposlenom naplatiti obustavljanjem od njegove zarade samo na osnovu pravnosnažne odluke suda, u slučajevima utvrđenim zakonom ili uz pristanak zaposlenog. Saglasno članu 105. stav 3. navedenog Zakona otpremnina isplaćena u skladu sa člnom 158. tog Zakona ne smatra se zaradom.

S obzirom na izloženo, tuženi je iznos duga uz pristanak tužioca mogao odbiti samo od njegove zarade, ali ne i od otpremnine. Otpremnina po svojoj prirodi predstavlja jedno od zakonom utvrđenih mera pravne zaštite zaposlenih u slučaju prestanka radnog odnosa zbog uvođenja tehnoloških, ekonomskih i organizacionih promena, pri čemu je pravo na otpremninu Ustavom Republike Srbije članom 60. stav 4. definisano kao neotuđivo pravo, kojeg se niko ne može odreći. Potraživanje tužioca na ime otpremnine i potraživanje tuženog prema tužiocu nisu podobni za prebijanje, pa se revizijom tuženog neosnovano ukazuje na pogrešnu primenu materijalnog prava. U konkretnom slučaju sporno je i da li je tužilac dao izjavu kojom se obavezao da će neuplaćeni iznos vratiti prilikom prestanka radnog odnosa. Međutim, tužilac se nije mogao ni odreći otpremnine, pa zato i eventualna izjava o kompenzaciji čijim potpisivanjem bi se tužilac saglasio ne može proizvoditi pravno dejstvo u tom delu. To znači da tuženi tek nakon isplate otpremnine ima mogućnost da tužbom ili na drugi način od tužioca potražuje isplatu duga.

Iz navedenih razloga, Vrhovni sud je primenom člana 414. stav 1. ZPP odlučio kao u stavu prvom izreke.

Predsednik veća-sudija,

Mirjana Andrijašević s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković