Presudom Višeg suda u Valjevu Kž1.br. 35/25 od 23.04.2025. godine odbijena je kao neosnovana žalba branioca okrivljenog AA – advokata Snežane Simeunović i presuda Osnovnog suda u Mionici K.br. 25/24 od 12.11.2024. godine, potvrđena.

Presudom Višeg suda u Valjevu Kž1.br. 125/25 od 16.01.2026. godine odbijena je kao neosnovana žalba okrivljenog AA i presuda Osnovnog suda u Mionici K.br. 25/24 od 12.11.2024. godine, potvrđena.

Protiv navedenih pravnosnažnih presuda zahtev za zaštitu zakonitosti podnela je branilac okrivljenog AA – advokat Snežana Simeunović, u smislu člana 485. stav 1. tačka 1) ZKP, sa predlogom da Vrhovni sud usvoji zahtev za zaštitu zakonitosti, pobijane presude preinači i okrivljenog oslobodi od odgovornosti da je izvršio krivično delo iz člana 23. stav 1. Zakona o javnom redu i miru ili ukine drugostepene presude Višeg suda u Valjevu i spise predmeta vrati drugostepenom sudu na ponovno odlučivanje, sa nalogom da se izvedu predloženi dokazi iz „ove žalbe“. Stavljen je i predlog u smislu člana 488. stav 3. ZKP.

Vrhovni sud dostavio je primerak zahteva za zaštitu zakonitosti Vrhovnom javnom tužilaštvu, shodno odredbi člana 488. stav 1. ZKP i u sednici veća, koju je održao bez obaveštenja javnog tužioca i branioca okrivljenog, smatrajući da njihovo prisustvo nije od značaja za donošenje odluke (član 488. stav 2. ZKP), nakon razmatranja spisa predmeta i pravnosnažnih presuda protiv kojih je zahtev za zaštitu zakonitosti podnet, te nakon ocene navoda izloženih u zahtevu, našao:

Zahtev je neosnovan u delu koji se odnosi na bitnu povredu odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 1. tačka 1) ZKP, kao i na povredu krivičnog zakona iz člana 439. tačka 1) ZKP, dok je u preostalom delu nedozvoljen.

U podnetom zahtevu za zaštitu zakonitosti iako ne numeriše, branilac okrivljenog ukazuje na bitnu povredu odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 1. tačka 1) ZKP, navodima da je došlo do povrede načela „ne bis in idem“ i povrede člana 4. Zakonika o krivičnom postupku, jer su se zbog istog događaja i istog činjeničnog stanja vodila paralelno dva postupka i to prekršajni Pr br. 5436/2022 pred Prekršajnim sudom u Valjevu koji je obustavljen rešenjem od 30.07.2024. godine i krivični postupak K br. 25/24 pred Osnovnim sudom u Mionici u kome je doneta prvostepena presuda dana 12.11.2024. godine.

Izloženi navodi zahteva za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog se, po oceni ovoga suda, ne mogu prihvatiti kao osnovani, iz sledećih razloga:

Odredbom člana 438. stav 1. tačka 1) ZKP propisano je da bitna povreda odredaba krivičnog postupka postoji ako je nastupila zastarelost krivičnog gonjenja ili je gonjenje isključeno usled amnestije ili pomilovanja ili je stvar već pravnosnažno presuđena ili postoje druge okolnosti koje trajno isključuju krivično gonjenje.

Ustav Republike Srbije u članu 34. stav 4. garantuje pravnu sigurnost u kaznenom pravu odredbom da niko ne može biti gonjen ni kažnjen za krivično delo za koje je pravnosnažnom presudom oslobođen ili osuđen ili za koje je optužba pravnosnažno odbijena ili postupak pravnosnažno obustavljen, a kojim zabranama podleže vođenje postupka i za neko drugo kažnjivo delo. Isti princip sadržan je i u odredbi člana 4. stav 1. ZKP kojom je propisano da niko ne može biti gonjen za krivično delo za koje je odlukom suda pravnosnažno oslobođen ili osuđen ili za koje je optužba pravnosnažno odbijena ili je postupak pravnosnažno obustavljen.

Odredbom člana 4. stav 1 Protokola broj 7 uz Evropsku konvenciju za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda propisano je da se nikome ne može ponovo suditi, niti se može ponovo kazniti u krivičnom postupku u nadležnosti iste države za delo zbog koga je već bio pravnosnažno oslobođen ili osuđen u skladu sa zakonom i krivičnim postupkom te države.

Ustavni sud Republike Srbije je, uvažavajući sudsku praksu Evropskog suda za ljudska prava, postavio kriterijume na osnovu kojih se vrši ocena da li je došlo do povrede načela ne bis in idem i to: 1. da li su oba postupka koja su vođena protiv okrivljenog vođena za delo koje po svojoj prirodi predstavlja kažnjivo delo, odnosno da li je zaprećena sankcija po svojoj prirodi kaznenopravna; 2. da li su dela zbog kojih se okrivljeni kazneno goni ista (idem); 3. da li je postojala dvostrukost postupka (bis). Dakle, tek po ispunjenju sva tri kriterijuma može se govoriti o presuđenoj stvari.

Iz spisa predmeta proizilazi da je rešenjem Prekršajnog suda u Valjevu 10Pr. br. 5436/2022 od 30.07.2024. godine obustavljen prekršajni postupak protiv okrivljenog AA zbog prekršaja iz člana 9. stav 1. Zakona o javnom redu i miru i prekršaja iz člana 29. stav 1. tačka 6) Zakona o ličnoj karti (omaškom je u rešenju označen „Zakon o javnom redu i miru“ obzirom da iz zahteva za pokretanje prekršajnog postupka protiv okrivljenog AA i samog dispozitiva očigledno proizlazi da je u pitanju prekršaj iz člana 29. stav 1. tačka 6) Zakona o ličnoj karti), jer je nastupila apsolutna zastarelost vođenja prekršajnog postupka.

Nakon toga, pobijanom prvostepenom presudom okrivljeni je oglašen krivim zbog izvršenja krivičnog dela ometanje službenog lica u vršenju službene dužnosti iz člana 23. stav 1. Zakona o javnom redu i miru, za koje delo je osuđen na kaznu zatvora u trajanju od 7 meseci.

Pri tome, tačno je da je protiv istog okrivljenog, povodom životnog događaja koji se odigrao u istom prostornom i vremenskom okviru dana 16.07.2022. godine, oko 1,40 časova u mestu ..., započet prekršajni postupak, s tim što se radnje okrivljenog, zbog kojih je prekršajni postupak obustavljen protiv njega, ne podudaraju sa radnjom izvršenja krivičnog dela iz člana 23. stav 1. Zakona o javnom redu i miru, zbog kog je pobijanom prvostepenom presudom oglašen krivim.

Naime, prekršajni postupak se protiv okrivljenog vodio zbog prekršaja iz člana 29. stav 1. tačka 6) Zakona o ličnoj karti, jer je okrivljeni dana 16.07.2022. godine, oko 1,40 časova u mestu ..., opština Ljig, prilikom službene radnje provere i utvrđivanja identiteta odbio da ovlašćenom službenom licu pokaže ličnu kartu na uvid, a dužan je da je nosi i pokaže na zahtev službenog lica ovlašćenog za legitimisanje, dok se radnja izvšrenja krivičnog dela iz člana 23. stav 1. Zakona o javnom redu i miru, opisana u izreci pravnosnažne presude, sastoji u tome što je okrivljeni istog dana u isto vreme ometao službena lica – Policijske stanice u ... u vršenju službene dužnosti i to oštećene BB i VV, na taj način što je u trenutku kada su policijski službenici prišli grupi lica u kojoj se nalazio i okrivljeni neposredno preduzimajući službenu radnju uspostavljanja i održavanja javnog reda i mira u sklopu obezbeđenja javnog skupa, na taj način što se najpre kada mu je oštećeni policijski službenik BB prišao i zatražio na uvid ličnu kartu radi identifikacije lica oglušio o izdatu usmenu naredbu tako što je to odbio govoreći policijskim službenicima „Ko ste vi, šta imate da tražite od mene ličnu kartu, u p... m..., šta ja vama imam da pokazujem ličnu kartu“, da bi potom istom bilo predočeno da će se nad njim preduzeti službena radnja pregleda lica zbog čega je potrebno najpre da pokaže sadržaj koji ima u svojim džepovima, što je okrivljeni takođe odbio na taj način što se sa svojim šakama sa spoljašnje strane uhvatio za džepove od pantalona i onemogućio sprovođenje navedene službene radnje, povišenim tonom se obraćao policijskim službenicima oštećenima govoreći im da ne mogu da ga pregledaju, te da im „...“ da bi potom počeo da maše rukama zbog čega policijski službenici nisu mogli da mu priđu u neposrednu blizinu ometajući ih tako u daljem sprovođenju navedene službene radnje, zbog čega je najpre upozoren na svoje ponašanje uz predočavanje da će prema njemu upotrebiti sredstva prinude, pa kako je i nakon toga nastavio da odbija da postupi po upozorenju i naređenju policijskih službenika, oštećeni VV je prema njemu preduzeo službenu radnju upotrebe sredstva prinude – fizičke snage zahvata „ključ na laktu“ desne ruke okrivljenog za koje vreme je okrivljeni neprestano pružao aktivan otpor i to tako što je odmahivao rukama, a potom i pokušao da se istrgne iz navedenog zahvata, ali je oštećeni VV uspeo da savlada otpor i da ga dovede u položaj za vezivanje, tako što ga je postavio u ležeći položaj licem okrenutim na tlu i privukao mu ruke na leđa na koji način je omogućio da policijski službenik – oštećeni BB bez upotrebe fizičke snage, a sa ciljem sprečavanja napada na ovlašćena službena lica i sprečavanja bekstva okrivljenom postavi na ruke sredstva za vezivanje, pri čemu je tokom odvođenja okrivljenog u službeno vozilo isti pokušao da se otrgne, pa kada je postavljen u službeno vozilo o isto je udario potiljkom glave i rukama da bi zatim i kada je smešten u službeno vozilo tokom vožnje u PS ... radi sprovođenja službene radnje i utvrđivanja identiteta lica udario nogama po unutrašnjosti tog dela vozila.

Imajući u vidu ovako opisane radnje prekršaja i predmetnog krivičnog dela Vrhovni sud nalazi da u konkretnom slučaju očigledno ne postoji identitet kaznenih dela „idem“, te da su bitno različiti činjenični opisi prekršaja i krivičnog dela zbog kog je okrivljeni oglašen krivim i to upravo u pogledu radnji izvršenja prekršaja i krivičnog dela, pa iz tih razloga nisu ispunjena sva tri kriterijuma, opšte poznata kao „Merila Engel“ Evropskog suda za ljudska prava, da bi se moglo govoriti o dvostrukosti postupka.

Takođe, i u odnosu na prekršaj iz člana 9. stav 1. Zakona o javnom redu i miru, ne može se govoriti o dvostrukosti postupka, imajući u vidu da ni u ovom slučaju, radnja izvršenja prekršaja i krivičnog dela nije ista, jer je do narušavanja javnog reda i mira došlo vršenjem nasilja od strane okrivljenog prema maloletnom GG, kojem je okrivljeni zadao jedan udarac otvorenom šakom u predelu vrata.

Po oceni ovoga suda, i pored toga što iz činjeničnih opisa prekršaja i predmetnog krivičnog dela proizilazi poklapanje u pogledu mesta i vremena izvršenja, radi se o potpuno različitim zaštitnim objektima i različitim radnjama krivičnog dela i prekršaja, pa kako, u konkretnom slučaju, ne postoje bitno iste činjenice u oba postupka koje aktiviraju zabranu dvostruke kažnjivosti, to pobijanom pravnosnažnom presudom nije učinjena bitna povreda odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 1. tačka 1) ZKP, odnosno povreda načela ne bis in idem, kako se to neosnovano ističe u podnetom zahtevu.

Neosnovano branilac okrivljenog u podnetom zahtevu za zaštitu zakonitosti ukazuje da je pobijanim presudama učinjena povreda zakona iz člana 439. tačka 1) ZKP, navodima da u radnjama i rečima okrivljenog nema obeležja krivičnog dela iz člana 23. stav 1. Zakona o javnom redu i miru, jer okrivljeni nije napadao, nije pretio niti na bilo koji drugi način ometao policajce.

Izloženi navodi zahteva, po oceni ovoga suda, nisu osnovani, iz sledećih razloga:

Odredbom člana 2. stav 1. Zakona o javnom redu i miru, propisano je da su nadležni organi za održavanje javnog reda i mira: Ministarstvo unutrašnjih poslova, komunalna policija, inspekcijski organi i drugi nadležni organi u skladu sa zakonom utvrđenim delokrugom, a stavom 2. da su službena lica organa iz stava 1. tog člana zaštićena u obavljanju zakonom utvrđenih poslova u skladu sa odredbama tog zakona.

Radnja izvršenja krivičnog dela ometanje službenog lica u vršenju službene dužnosti iz člana 23. stav 1. Zakona o javnom redu i miru, alternativno je propisana i može se sastojati u pretnji napadom, pokušaju napada, napadu ili u ometanju na drugi način službenog lica, nadležnih organa iz člana 2. tog zakona u vršenju službene dužnosti.

Pored ovoga, članom 110. stav 4. Zakona o policiji propisano je da se otporom smatra svako suprotstavljanje zakonitim službenim merama i radnjama koje se, pored ostalog, može vršiti oglušivanjem i otimanjem, te aktivnim otporom.

Prema stanju u spisima predmeta, okrivljeni AA je, u vreme i na mestu opisanim izreci prvostepene presude, sposoban da shvati značaj svog dela i da upravlja svojim postupcima, ometao službena lica – policijske službenike PS ... u vršenju službene dužnosti, a na način bliže opredeljen u izreci prvostepene presude, ali i u ovoj presudi u prethodnom delu, a bio je svestan svih obeležja zabranjenosti svog dela i hteo njegovo izvršenje.

Ovako opisanim celokupnim ponašanjem okrivljenog, oštećenim policijskim službenicima je onemogućeno obavljanje njihovih službenih radnji i to kako pasivnim tako i aktivnim otporom ovde okrivljenog, pa stoga opisane radnje, po nalaženju ovog suda, a suprotno navodima zahteva za zaštitu zakonitosti, predstavljaju ometanje službenog lica na drugi način u obavljanju službene dužnosti, što je jedna od alternativno propisanih radnji izvršenja krivičnog dela iz člana 23. stav 1. Zakona o javnom redu i miru, za koje je okrivljeni i oglašen krivim.

Kako, dakle, opisane radnje okrivljenog koje je preduzeo kritičnom prilikom, sadrže sva subjektivna i objektivna obeležja krivičnog dela iz člana 23. stav 1. Zakona o javnom redu i miru, to je zahtev za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog, kojima se ukazuje da je nižestepenim presudama učinjena povreda krivičnog zakona iz člana 439. tačka 1) ZKP, ocenjen neosnovanim.

U preostalom delu zahtev za zaštitu zakonitosti je nedozvoljen.

Naime, branilac okrivljenog u preostalom delu zahteva za zaštitu zakonitosti ukazuje na pogrešno i nepotpuno utvrđeno činjenično stanje, odnosno povredu zakona iz člana 440. ZKP, navodima kojima iznosi svoju verziju događaja i sopstvenu ocenu dokaza, pre svega iskaza oštećenih i svedoka, kao i odbrane okrivljenog, iznoseći sopstvene činjenične zaključke drugačije od onih utvrđenih pobijanim presudama.

Takođe branilac okrivljenog u podnetom zahtevu označava i obrazlaže povredu zakona iz člana 455. stav 3. ZKP.

Međutim povrede zakona iz člana 440. i 455. stav 3. ZKP ne predstavljaju zakonom dozvoljene razloge zbog kojih okrivljeni preko branioca može podneti ovaj vanredni pravni lek - zahtev za zaštitu zakonitosti, zbog čega je Vrhovni sud zahtev u navedenom delu ocenio kao nedozvoljen.

Iz iznetih razloga, na osnovu člana 491. stav 1. i člana 487. stav 1. tačka 2) u vezi člana 485. stav 4. ZKP, Vrhovni sud je doneo odluku kao u izreci ove presude.

Zapisničar-savetnik                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                             Predsednik veća-sudija

Irina Ristić, s.r.                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                            Tatjana Vuković, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković