Rešenjem Vrhovnog kasacionog suda Rev2 856/2021 od 17.06.2021. godine revizija tužioca je usvojena, presuda Apelacionog suda u Kragujevcu Gž1 498/20 od 15.12.2020. godine ukinuta u delu kojim je preinačena presuda Osnovnog suda u Užicu P1 290/19 od 12.11.2019. godine i odlučeno o tužbenom zahtevu za naknadu nematerijalne štete i o troškovima parničnog postupka, u stavu drugom izreke, i u tom delu predmet vraćen drugostepenom sudu na ponovno suđenje.

Presudom Apelacionog suda u Kragujevcu Gž1 3004/21 od 10.11.2022. godine, stavom prvim izreke, ukinuta je presuda Osnovnog suda u Užicu P1 290/19 od 12.11.2019. godine. Stavom drugim izreke, usvojen je tužbeni zahtev tužioca, pa je tuženi obavezan da tužiocu plati na ime naknade nematerijalne štete: za pretrpljene fizičke bolove 200.000,00 dinara, za pretrpljeni strah iznos od 120.000,00 dinara, za pretrpljene duševne bolove zbog umanjenja životne aktivnosti iznos od 200.000,00 dinara, sve sa zateznom kamatom od 12.11.2019. godine, kao dana presuđenja, do isplate. Stavom trećim izreke, obavezan je tuženi da tužiocu na ime troškova parničnog postupka plati 265.511,00 dinara sa zateznom kamatom od izvršnosti presude do isplate.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tuženi je izjavio blagovremenu reviziju zbog pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja i pogrešne primene materijalnog prava.

Tužilac je podneo odgovor na reviziju.

Vrhovni sud je ispitao pobijanu presudu, primenom odredbe člana 408. Zakona o parničnom postupku – ZPP (''Sl. Glasnik RS00, br. 72/11 ... 10/23) i ocenio da je revizija tuženog neosnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema činjeničnom stanju utvrđenom pred drugostepenim sudom pred kojim je otvorena rasprava u smislu odredbe člana 383. stav 4. ZPP sledi da je tužilac bio u radnom odnosu kod tuženog na neodređeno vreme, na poslovima vozača teretnog motornog vozila. Dana 23.06.2016. godine tužilac je po nalogu tuženog prevozio robu u magacinski prostor PP Prvi partizan Namenska Užice. Dolaskom u navedeni magacin parkirao se po nalogu zaposlenog na mestu na koje mu je naloženo. Pre samog započinjanja istovara izašao je iz kamiona da bi po ustaljenoj praksi, dok čeka red za istovar kamiona, odneo dokumentaciju koja prati robu – municiju, nadležnom u magacinu. Tužilac je iz kamiona izlazio na uobičajen način, tako što je licem bio okrenut ka kabini, uhvativši se pri tom za rukohvate koji pomažu da se siđe stepenicama, a zadnji stepenik od kamiona, u odnosu na podlogu na koju je trebalo da stane, nalazio se na visini od oko 40 cm, tako da nije bilo druge mogućnosti da sa zadnjeg stepenika siđe na podlogu osim da na nju doskoči. Podloga na koju je hteo da doskoči bila je obrasla travom. Tužilac je prilikom izlaska iz kabine vozila skočio na zemlju, koja je bila zarasla travom i upao u kanal sa koga su bile skinute zaštitne rešetke. Zbog mesta obraslog travom nije video kanal, niti je znao da kanal tu postoji. Veštačenjem od strane veštaka medicinske struke utvrđeno je da je kod tužioca usled zadobijanja teške telesne povrede – zatvorenog preloma desne potkolenice nastupilo umanjenje životne aktivnosti od 10%, da je trpeo fizičke bolove jakog intenziteta u trajanju od pet dana, zatim bolove srednjeg intenziteta u trajanju od deset dana, bolove niskog intenziteta je trpeo duži vremenski period, meren u mesecima, te da je pretrpeo sekundarni strah jakog intenziteta u trajanju od dva dana (na dan povređivanja i na dan operacije), a sekundarni strah srednjeg intenziteta u trajanju od petnaest dana.

Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja drugostepeni sud je ocenio da je tužilac pretrpeo povredu na radu jer je zadobio telesne povrede na mestu na koje je došao u obavljanju svog posla, kao zaposleni kod tuženog poslodavca, da je povreda nastala u vezi sa opasnom stvari – neobezbeđenim kanalom, koji se nije video od visoke trave, da okolnost da tuženi nije imalac opasne stvari istog ne oslobađa odgovornosti za nastalu štetu u vezi sa tom opasnom stvari, s obzirom da je tužilac bio upućen na mesto gde se nalazi opasna stvar od strane poslodavca, pa je osnov odgovornosti tuženog poslodavca u odredbi člana 164. Zakona o radu. Drugostepeni sud je takođe ocenio da tužilac svojim ponašanjem nije doprineo da šteta nastane u smislu člana 192. ZOO.

Prema oceni Vrhovnog suda pobijana presuda doneta je pravilnom primenom materijalnog prava.

Prema odredbi člana 173. ZOO šteta nastala u vezi sa opasnom stvari, odnosno opasnom delatnošću, smatra se da potiče od te stvari odnosno delatnosti, izuzev ako se dokaže da one nisu bile uzrok štete.

Prema odredbi člana 164. Zakona o radu ako zaposleni pretrpi povredu ili štetu na radu ili u vezi sa radom poslodavac je dužan da mu naknadi štetu u skladu sa zakonom i opštim aktom.

U konkretnom slučaju, kod utvrđenog da je tužilac kod tuženog obavljao poslove vozača teretnog vozila, te da je kritičnom prilikom tokom izvršavanja radnih zadataka po nalogu rukovodioca, pretrpeo povredu tako što je prilikom silaska sa teretnog kamiona kojim je upravljao upao u neobezbeđeni kanal, zarastao travom, pravilan je i prema stanovištu ovog suda zaključak drugostepenog suda da je tuženi poslodavac odgovoran za štetu koju je tom prilikom pretrpeo tužilac, na osnovu člana 174. ZOO i 164. Zakona o radu. Naime, neobezbeđeni kanal, koji se ne vidi jer je zarastao travom, predstavlja opasnu stvar jer nosi povećani rizik od povređivanja, a okolnost da se isti nalazi u krugu trećeg lica (PP ''Prvi partizan – namenska'') tuženog ne oslobađa odgovornosti jer je nastanak štete u direktnoj vezi sa procesom rada.

Takođe je pravilno drugostepeni sud cenio i da nema doprinosa tužioca sopstvenoj šteti u smislu člana 192. ZOO, kod utvrđenog da je isti u datoj situaciji postupao ne samo uobičajeno, već i jedino moguće – silazio iz kabine niz stepenice, licem okrenut ka kabini, držeći se za rukohvate koji koji pomažu prilikom silaženja.

Revizijski navodi kojima se ukazuje na pogrešnu ocenu iskaza saslušanih svedoka, BB, VV i GG, te s tim u vezi ukazivanje da do povređivanja tužioca nije došlo prilikom silaska sa teretnog kamiona, već kasnije, kada je isti ''trčeći izašao iz magacina'', nisu osnovani. Ovo stoga što su isti u suprotnosti sa sadržinom Izveštaja o povredi na radu od 28.06.2016. godine u kojom se izričito navodi da je ''posle parkiranja zaposleni izašao iz vozila i upao u otvor šahta'', a koji izveštaj je potpisan od strane odgovornog lica tuženog poslodavca.

Drugostepeni sud je visinu pravične novčane naknade, odmerio za svaki vid štete pojedinačno u skladu sa umanjenjem životne aktivnosti, te intenzitetom i dužinom trajanja fizičkih bolova i straha, kao i kriterijumima važećim u vreme odlučivanja, shodno odredbama člana 200 stav 2 ZOO. Dosuđeni iznosi naknade su, u skladu sa odredbama člana 200. ZOO i člana 224. ZPP, adekvatna novčana naknada pretrpljene nematerijalne štete prema kriterijumima važećim u vreme presuđenja, i isti odgovaraju i okolnostima slučaja i svrsi radi koje se dosuđuju.

Iz navedenih razloga, primenom člana 414. stav 1. ZPP, odlučeno je kao u stavu prvom izreke.

Tuženi nije uspeo u revizijskom postupku zbog čega mu ne pripadaju troškovi tog postupka, a zahtev tužioca za naknadu troškova na ime sastava odgovora na reviziju je odbijen, jer ovi troškovi nisu bili nužni i neophodni za donošenje odluke o reviziji, pa je primenom člana 165. stav 1. ZPP odlučeno kao u stavu drugom izreke.

Predsednik veća – sudija

Dragana Mirosavljević, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković