Tuženi je dostavio odgovor na reviziju tužilje, zahtevajući naknadu troškova povodom njegovog sastava.

Ispitujući pravilnost pobijane presude na osnovu člana 408. u vezi sa članom 441. Zakona o parničnom postupku - ZPP („Službeni glasnik RS“, broj 72/11, 55/14, 87/18, 18/20 i 10/23), Vrhovni sud je našao da revizija nije osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju Vrhovni sud pazi po službenoj dužnosti. Takođe, drugostepeni sud nije učinio bitnu povredu iz člana 374. stav 1. ZPP s obzirom da je cenio sve bitne žalbene navode tužilje i dao razloge u obrazloženju ocene ovih navoda. Nema ni drugih bitnih povreda postupka koje mogu biti razlog za izjavljivanje revizije prema članu 407. stav 1. ZPP.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilja je bila zaposlena kod tuženog na neodređeno vreme na radnom mestu stručnog saradnika za ... u Sektoru za ... (na osnovu Ugovora o radu zaključenog 25.11.2014. godine, sa pratećim aneksom). Odlukom tuženog o rasporedu radnog vremena od 17.10.2014. godine, radno vreme je bilo fiksno od 8,00 do 16,00 časova. Odlukom generalnog direktora tuženog od 31.10.2014. godine o obaveznom evidentiranju prisustva na radu svih zaposlenih, predviđena je obaveza evidentiranja prisustva na radu putem adekvatne identifikacione kartice, te da će se svako nepoštovanje obaveze evidencije prisustva na radu i zloupoteba kartice smatrati povredom radne discipline, u kom slučaju tuženi može zaposlenom otkazati ugovor o radu, o čemu su svi zaposleni bili obavešteni. Odlukom Izvršnog odbora tuženog o rasporedu radnog vremena od 31.10.2017. godine (sa primenom od 01.11.2017. godine) uvedeno je fleksibilno radno vreme za zaposlene u centrali tuženog, koji su u obavezi da se prijave na rad putem identifikacione kartice u periodu od 8,00 do 8,30 časova i odjave u periodu od 16,00 do 16,30 časova, s tim što ne mogu napustiti radno mesto bez ispunjenja norme od 8 časova dnevno, niti pre 16,00 časova bez obzira na vreme dolaska na rad.

Prema evidenciji prisustva na radu (karnet) kod tuženog za septembar i oktobar 2017. godine, tužilja je samo 27.09.2017. godine ispunila radnu normu od 8 časova (u periodu od 8,00 do 16,00 časova), dok su svi ostali dolasci na posao u navedenim mesecima evidentirani sa zakašnjenjem, a od strane rukovodilaca evidentirano je i da je tužilja u spornom periodu koristila u toku dana više dnevnih pauza koje nisu adekvatno evidentirane. Prema evidenciji prisustva na radu (karnet) kod tuženog za ostale mesece, uočeni su isti propusti kod tužilje tokom cele 2017. godine i da od početka 2017. godine u svakom mesecu ima nedovoljan fond sati rada.

Tuženi je upozorio tužilju da su se stekli uslovi za otkaz ugovora o radu (upozorenje od 08.11.2017. godine), s pozivom na Odluku generalnog direktora tuženog o obavezi evidentiranja prisustva na radu zaposlenih od 31.10.2014. godine i evidencije prisustva na radu (karnet) kod tuženog za oktobar i novembar 2017. godinu, da je utvrđeno da je tužilja za septembar i oktobar 2017. godine samo 27.09.2017. godine ispunila radnu normu od 8 časova, a da su svi ostali dolasci na rad u tom periodu evidentirani sa zakašnjenjem, kao i da je koristila u toku dana više dnevnih pauza koje nije adekvatno evidentirala, te da je od strane neposrednih rukovodilaca upozorena i na propuste i povredu radne obaveze koji se tiču neažurnog i neblagovremenog izvršavanja radnih obaveza odgovaranja na ponude za zaključenje ugovora o osiguranju, nepostupanja po pristiglim zahtevima iz filijala, nejavljanja na telefon i neodgovaranja na pristiglu elektronsku poštu, na koji način je učinila povrede iz člana 87. tačke 1., 7. i 14. i člana 88. tačke 9., 10. i 12. Pravilnika o radu tuženog. U pismenom izjašnjenju od 14.11.2017. godine, tužilja je pravdala kašnjenja izvođenjem građevinskih radova na Brankovom mostu koji je nezaobilazna trasa njenog dolaska na posao, a takođe je ukazala da je sa posla odlazila posle 16,00 časova, osim četiri dana u septembru i tri dana u oktobru 2017. godine za koje se redovno javila nadređenom, zbog bolesti, a potom i smrti užeg člana porodice, kao i da upozorenje ima formalnih nedostataka jer nije konkretizovana povreda radne obaveze.

Rešenjem tuženog od 15.11.2017. godine tužilji je otkazan ugovor o radu sa pratećim aneksom (sa određenjem da joj prestaje radni odnos sa danom donošenja ovog rešenja), s pozivom na član 179. stavovi 2. i 3. Zakona o radu zbog povrede radne obaveze iz člana 87. tačke 1., 7. i 14. i člana 88. tačke 9., 10. i 12. Pravilanika o radu tuženog. Ovo stoga što je bila obavezna da obavlja poslove svog radnog mesta u prostorijama tuženog u Direkciji u Beogradu u periodu od 8,00 do 16,00 časova, a da je potpisivanjem ugovora o radu potvrdila da je upoznata sa odredbama Pravilnika o radu tuženog, da je uvidom u evidenciju prisustva na radu (karnet) za septembar i oktobar 2017. godine utvrđeno da je samo 27.09.2017. godine ispunila radnu normu od 8 časova (u periodu od 8,00 do 16,00 časova), dok su svi ostali dolasci na posao u navedenim mesecima evidentirani sa zakašnjenjem, kao i da je od strane rukovodilaca evidentirano da je u spornom periodu koristila u toku dana više dnevnih pauza koje nisu adekvatno evidentirane, da je dodatnim uvidom u karnet (a nakon izjašnjenja tužilje na upozorenje) utvrđeno da su isti propusti uočeni tokom cele 2017. godine i da od početka 2017. godine u svakom mesecu ima nedovoljan fond sati rada, što predstavlja bitan propust i kršenja radne discipline.

Polazeći od utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je odbio tužbeni zahtev, s pozivom na odredbe člana 179. stav 2. tačke 1. i 5. i stava 3. tačka 8. i člana 180. Zakona o radu u vezi sa odredbama članova 87. i 88. Pravilnika o radu tuženog, smatrajući da je tužilji osnovano i zakonito otkazan ugovor o radu zbog povrede radne discipline jer postoji identitet između pisanog upozorenja i rešenja o otkazu u pogledu ovog otkaznog razloga, zbog čega je odbio tužbeni zahtev tužilje za poništaj rešenja otkaza ugovora o radu i za njeno vraćanje na rad.

Drugostepeni sud je odbio kao neosnovanu žalbu tužilje i potvrdio prvostepenu presudu, prihvatajući razloge koje je prvostepeni sud dao za svoju odluku.

Po oceni Vrhovnog suda, nižestepeni sudovi su pravilno primenili materijalno pravo.

Odredbom člana 179. stav 2. Zakona o radu (''Službeni glasnik RS'', br. 24/05...13/17-US), propisano je, između ostalog, da poslodavac može zaposlenom da otkaže ugovor o radu ako svojom krivicom učini povredu radne obaveze i to: 1) ako nesavesno ili nemarno izvršava radne obaveze; 2) ako zloupotrebi položaj ili prekorači ovlašćenja i 5) ako učini drugu povredu radne obaveze utvrđene opštih aktom, odnosno ugovorom o radu. Odredbom stava 3. tačka 8. istog člana, propisano je da poslodavac može da otkaže ugovor o radu zaposlenom koji ne poštuje radnu disciplinu propisanu aktom poslodavca, odnosno kao je njegovo ponašanje takvo da ne može da nastavi rad kod poslodavca.

Pravilnikom o radu tuženog, članom 87. kao povreda radne obaveze propisano je: nesavesno ili nemarno izvršavanje radne obaveze (tačka 1.), netačno evidentiranje i prikazivanje rezultata rada i radnog vremena (tačka 7.) i nepostupanje u skladu sa opštim aktima, odlukama i procedurama poslodavca (tačka 14.). Člana 88. kao povreda radne discipline propisano je: nepoštovanje radne discipline propisanu aktom poslodavca, odnosno ako je njegovo ponašanje takvo da ne može da nastavi rad kod poslodavca (tačka 9.), kašnjenje na rad u toku jednog meseca više od pet puta (tačka 10.) i napuštanje radnog mesta pre isteka radnog vremena bez znanja i odobrenja neposrednog rukovodioca (tačka 12.).

Činjenično je utvrđeno da u periodu tokom septembra i oktobra 2017. godine, tužilja postupala suprotno odluci tuženog Odlukom tuženog o rasporedu radnog vremena od 17.10.2014. godine, kojom je uvedeno fiksno radno vreme od 8,00 do 16,00 časova i odluci tuženog od 31.10.2014. godine o obaveznom evidentiranju prisustva na radu svih zaposlenih putem adekvatne identifikacione kartice, s obzirom da nije evidentirala elektronskim putem pauze u toku radnog vremena, a imala je kašnjenja svaki dan u dolasku na posao (osim 27.09.2017. godine).

Imajući u vidu navedeno, po oceni Vrhovnog suda, pravilan je zaključak nižestepenih sudova da su se u radnjama tužilje stekla obeležja povrede radne dicipline iz člana 88. Pravilnika o radu tuženog i to: nepoštovanje radne discipline propisanu aktom poslodavca, odnosno ako je njegovo ponašanje takvo da ne može da nastavi rad kod poslodavca (tačka 9.), kašnjenje na rad u toku jednog meseca više od pet puta (tačka 10.) i napuštanje radnog mesta pre isteka radnog vremena bez znanja i odobrenja neposrednog rukovodioca (tačka 12.). i time uslovi za otkaz ugovora o radu zbog nepoštovanja radne discipline propisane aktom poslodavca, odnosno takvog ponašanje zbog kojeg ne može da nastavi rad kod poslodavca iz člana 179. stav 3. tačka 8. Zakona o radu (''Službeni glasnik RS'', br. 24/05 ... 75/14). Razlozi na koje se tužilja pozvala u izjašenju na upozorenje (radovi na mostu, gužva u saobraćaju i dr.) ne oslobađaju tužilju od odgovornosti za nepoštovanje radne discipline koja joj je stavljena na teret (koje se ponavljalo više puta), jer zasposleni mora da se prilagodi okolnostima povećane gužve i otežanog kretanja u saobraćaju i da, pored toga, dolazi na posao i ispunjava radnu normu od 8 časova dnevno.

Stoga je predmetnim rešenjem tuženog od 15.11.2017. godine tužilji zakonito prestao radni odnos. Pre otkaza ugovora o radu, suprotno navodima revizije, tuženi je tužilju pisanim putem upozorio na postojanje razloga za otkaz, u skladu sa obavezom iz člana 180. Zakona o radu. Kako je tužilji zakonito prestao radni odnos, to nema osnova da bude vraćena na rad kod tuženog u smislu člana 191.istog zakona. U situaciji kada je zaposlenom otkazan ugovor o radu zbog više povreda radnih obaveza i nepoštovanja radne discipline, za zaključak o zakonitosti otkaznog akta je dovoljno da postoje radnje zaposlenog koje obrazjuju jednu povredu radne obaveze ili nepoštovanja radne discipline, što je upravo ovde slučaj.

Ostale revizijske navode Vrhovni sud ocenjuje neosnovanim, zato što se njima posredno ukazuje na pogrešno i nepotpuno utvrđeno činjenično stanje, što na osnovu člana 407. stav 2. ZPP nije dozvoljen revizijski razlog.

Pravilna je i odluka o troškovima parničnog postupka, jer je doneta pravilnom primenom odredbe člana 153. stav 1. i 154. ZPP, imajući u vidu ishod spora.

Iz navedenih razloga, Vrhovni sud je na osnovu člana 414. stav 1. ZPP odlučio kao u stavu prvom izreke.

Zahtev tuženog za naknadu troškova za sastav odgovora na reviziju odbijen je kao neosnovan jer nisu bili potrebni za vođenje ove parnice, u smislu člana 154. stav 1. ZPP.

Na osnovu člana 165. stav 1. ZPP odlučeno je kao u stavu drugom izreke.

Predsednik veća – sudija

Ivana Rađenović, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković