Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž 3019/23 od 24.04.2024. godine, stavom prvim izreke, ukinuta je prvostepena presuda. Stavom drugim izreke, odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca kojim je tražio da se obavežu tuženi da mu solidarno na ime naknade nematerijalne štete isplate i to: iznos od 300.000,00 dinara na ime pretrpljenih duševnih bolova zbog povrede slobode i prava ličnosti i iznos od 300.000,00 dinara na ime pretrpljenog straha, sve sa zakonskom zateznom kamatom počev od 25.11.2014. godine pa do isplate. Stavom trećim izreke, obavezan je tužilac da tuženima BB i VV, obojici iz ... na ime troškova parničnog postupka isplati iznos od 300.357,00 dinara. Stavom četvrtim izreke, obavezan je tužilac da tuženom GG iz ... naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 229.850,00 dinara.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužilac je blagovremeno izjavio reviziju zbog pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja i pogrešne primene materijalnog prava.

Vrhovni sud je ispitao pobijanu presudu primenom odredbe člana 408. u vezi člana 403. stav 2. tačka 3. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 72/11 ... 18/20), a u vezi člana 92. Zakona o uređenju sudova („Službeni glasnik RS“, br. 10/23), i utvrdio da je revizija tužioca osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, Prvo osnovno javno tužilaštvo u Beogradu je protiv okrivljenih BB, VV i GG, ovde tuženih, podiglo optužnicu Kt 1247/13 Sk 214/14 od 14.11.2014. godine, kojom im je stavljeno na teret da su na štetu ovde tužioca, a u nameri da sebi pribave protivpravnu imovinsku korist u iznosu koji prelazi 450.000,00 dinara, izvršili krivično delo iznude iz člana 214. stav 2. u vezi stava 1. KZ u vezi člana 33. KZ. Dana 14.11.2014. godine, tuženi su u svojstvu okrivljenih sa zamenikom javnog tužioca zaključili sporazum o priznanju navedenog krivičnog dela, a čemu je prethodilo zaključenje vansudskog poravnanja od 12.06.2014. godine između tužioca i tuženih BB i VV. U članu 1. ovog ugovora, navedeni su razlozi za zaključenje, i to, s jedne strane, materijalno obeštećenje tužioca, a s druge strane, olakšavanje krivično-procesne pozicije tuženih, u cilju postizanja odgovarajućeg sporazuma sa Prvim osnovnim javnim tužilaštvom koje će uzeti u obzir činjenicu da su BB i VV dobrovoljno otklonili posledice krivičnog dela pre izricanja presude. U članu 2. konstatovano je da su na dan potpisivanja vansudskog poravnanja tuženi BB i VV na ime materijalnog obeštećenja tužioca njemu u prisustvu punomoćnika isplatili iznos od 19.500 evra i time mu dobrovoljno predali protivpravnu imovinsku korist koju su ostvarili izvršenjem krivičnog dela koje im je stavljeno na teret. O ovoj činjenici ugovorne strane sačinile su priznanicu koja je sastavni deo poravnanja. Prema članu 3. tužilac AA je izjavio kao oštećeni da nakon izvršenja obeštećenja opisanog u članu 2. ovog poravnanja na ime naknade materijalne štete nema nikakvih daljih potraživanja prema tuženima BB, VV i GG po osnovu izvršenja krivičnog dela opisanog u zahtevu za sprovođenje istrage Prvog osnovnog javnog tužilaštva u Beogradu, odnosno da mu je imovinska korist koju su potpisnici ovog poravnanja pribavili radnjama opisanim u tom zahtevu, vraćena. Zbog toga je oštećeni ovde tužilac AA izjavio da odustaje od krivičnog gonjenja ovde tuženih, te da je saglasan da Prvo OJT postigne sporazum o priznanju krivice sa tim licima, odnosno drugi sporazum u smislu odredaba Zakonika o krivičnom postupku koji neće dovesti u pitanje imovinska prava oštećenog AA konsatovana u članu 2. ovog sudskog poravnanja. U završnoj odredbi konstatovano je da je poravnanje sačinjeno u prisustvu punomoćnika ugovornih strana, da je isto rezultat dobrovoljnosti ugovornih strana, te da su svi ugovarači upoznati sa svojim pravima i obavezama u krivičnom postupku, te da poravnanje u potpunosti prihvataju za svoje.

Nakon toga, Prvi osnovni sud u Beogradu je doneo presudu SPK 187/14 od 25.11.2014. godine, kojom je prihvatio sporazume o priznanju krivičnog dela po optužnici Prvog osnovnog javnog tužilaštva u Beogradu Kt 1247/13 od 14.11.2014. godine, te je tužene oglasio krivim zbog izvršenja krivičnog dela iznude iz člana 214. stav 2. u vezi stava 1. KZ u vezi člana 33. KZ i u osudio ih na kaznu zatvora u trajanju od po 8 meseci, koju će okrivljeni izdržavati u prostorijama u kojima stanuju sa primenom mere električnog nadzora.

Zbog izvršenog krivičnog dela, tužilac je trpeo strah za život i to jakog intenziteta u dva navrata u trajanju od po dva sata, strah srednjeg intenziteta u zbirnom trajanju od mesec dana i strah slabog intenziteta ukupno tri meseca i nakon hapšenja tuženih povremeno u narednih godinu dana, ali pretrpljeni strah nije ostavio trajne posledice po psihičko funkcionisanje tužioca.

Nakon rasprave koju je održao, ocenom iskaza svedoka DD i ĐĐ, koji su u svojstvu punomoćnika advokata ugovornih strana pregovarali oko materijalnog obeštećenja tužioca i čiji iskazi su bili međusobno saglasni, drugostepeni sud zaključuje da je stvarna volja tuženih pri zaključivanju vansudskog poravnanja bila da se isplatom iznosa od 19.500 evra tužilac namiri po osnovu celokupne štete koju je izvršenjem krivičnog dela pretrpeo, kako materijalne tako i nematerijalne štete, te da u suprotnom ne bi prihvatili zaključenje poravnanja sa tužiocem, sve ovo iako se u samom poravnanju navodi da iznos od 19.500 evra predstavlja naknadu samo materijalne štete. Tadašnji punomoćnik tužioca ... DD, prema sopstvenom iskazu, suprotno postignutom usmenom dogovoru sa tuženima, u poravnanju je naveo da je reč o naknadi samo materijalne štete, po principu „ako prođe-prođe“, ostavljajući mogućnost za naknadno podnošenje tužbe za naknadu nematerijalne štete od tuženih, a koju formulaciju svedok ĐĐ kao advokat ugovarača BB i VV, nije uočio pre potpisivanja poravnanja. Zbog toga se po stanovištu drugostepenog suda ovaj deo poravnanja ne može smatrati voljom svih ugovarača. Navedeni zaključak o stvarnoj volji ugovarača pri zaključenju poravnanja, drugostepeni sud dao je polazeći od odredbe člana 99. Zakona o obligacionim odnosima koja propisuje da se pri tumačenju spornih odredaba ugovora, ne treba držati doslovnog značanja upotrebljenih izraza, već istražiti zajedničku nameru ugovarača, smisao i domašaj sadržine poravnanja i pravu volju ugovornih strana i odredbu tako razumeti kako odgovara načelima obligacionog prava utvrđenih ovim zakonom.

S obzirom da je stvarna volja ugovorača bila da se tužilac isplatom iznosa od 19.500 evra u potpunosti obešteti, odnosno da je isplatom ovog iznosa namiren i po osnovu materijalne i nematerijalne štete prouzrokovane izvršenjem krivičnog dela, drugostepeni sud tužbeni zahtev tužioca za naknadu nematerijalne štete odbio je kao neosnovan.

Međutim, po oceni Vrhovnog suda ovakva pravna argumentacija drugostepenog suda nije prihvatljiva jer je materijalno pravo nepravilno primenjeno.

Drugostepeni sud pri tumačenju odredbi vansudskog poravnanja o predmetu obaveze BB i VV, ovde tuženih, iz zaključenog vansudskog poravnanja od 12.11.2014. godine, polazi od odredbe člana 99. stav 2. ZOO, prema kojoj se ne treba držati doslovnog značenja upotrebljenih izraza, već pri tumačenju treba istraživati zajedničku nameru ugovarača i odredbu tako razumeti kako to odgovara načelima obligacionog prava utvrđenim ovim zakonom. Međutim, ovu odredbu nepravilno primenjuje jer zanemaruje odredbu člana 99. stav 1. ZOO koja predstavlja polazni osnovni stav o tumačenju ugovora. Prema ovoj odredbi tumačenju podležu samo sporne odredbe ugovora, kako to proizlazi iz navedene odredbe, odnosno jasne i precizne ugovorne klauzule ne treba tumačiti, pošto se odredbe ugovora primenjuju onako kako glase.

U konkretnom slučaju, odredbe vansudskog poravnanja nisu nejasne. U svakoj ugovornoj odredbi jasno je naznačeno da se prestacija tuženih odnosi na naknadu materijalne štete koju je tužilac pretrpeo izvršenjem krivičnog dela od strane tuženih. Ovo proizlazi iz člana 1. poravnanja, u kome je navedeno da je reč o materijalnom obeštećenju tužioca, u članu 2. koji govori o materijalnom obeštećenju, te da predaja iznosa od 19.500 evra jeste po osnovu protivpravne imovinske koristi koju su tuženi ostvarili izvršenjem krivičnog dela koje im je stavljeno na teret. Takođe, u članu 3. je izričito navedeno da oštećeni AA izjavljuje da nakon izvršenog obeštećenja, na ime naknade materijalne štete nema nikakvih daljih potraživanja prema tuženima, po osnovu izvršenja krivičnog dela koje mu je optužnicom Prvog OJT od 02.02.2013. godine stavljeno na teret, odnosno da mu je imovinska korist koju su potpisnici ovog poravnanja pribavili radnjama opisanim u tom zahtevu vraćena.

Prema tome, odredbe navedenog poravnanja su više nego jasne. Jasnost isključuje tumačenje, jer se tumačenje jasnih odredaba protivi samom pojmu tumačenja. Zbog toga, navedene odredbe ovog ugovora treba razumeti upravo onako kako glase.

Činjenica da je advokat DD prilikom sačinjavanja poravnanja u pisanoj formi, a u dogovoru sa tužiocem, suprotno prethodno dogovorenom prilikom pregovaranja sa advokatom ĐĐ, u tekst poravnanja uneo da je reč samo o materijalnom obeštećenju tužioca, po principu „ako prođe – prođe“, ukazuje na manu volje BB i VV pri zaključenju vansudskog poravnanja. Nepostojanje podudarnosti između stvarne volje tuženih i njihove izjave uzrokovana radnjom tužioca i njegovog punomoćnika, jeste mana volje koja je razlog za poništaj ovog ugovora u smislu člana 111. Zakona o obligacionim odnosima ali se takav zahtev morao istaći u zakonom propisanim rokovima, jer protek roka za poništenje rušljivog ugovora vodi prestanku prava u smislu člana 117. ZOO. Međutim, tuženi BB i VV nisu zahtevali poništaj vansudskog poravnanja od 12.11.2014. godine zbog mane volje pri njegovom zaključenju. Zbog toga, tužilac ima pravo na naknadu nematrijalne štete koju su mu tuženi prouzrokovali protivpravnim radnjama zbog kojih su pravnosnažno oglašeni krivim presudom Prvog osnovnog suda u Beogradu Spk 187/14 od 25.11.2014. godine.

Visina novčane naknade nematerijalne štete zbog pretrpljenih duševnih bolova zbog povrede slobode i prava ličnosti, kao i za pretrpljeni strah, utvrđuje se u skladu sa odredbom člana 200. Zakona o obligacionim odnosima i ima za cilj materijalnu satisfakciju tužioca zbog povrede zaštićenih prava i dobara. Naknadu štete sud odmerava uzimajući u obzir sve objektivne i subjektivne okolnosti kao što su način izvršenja krivičnog dela, dužina trajanja perioda pretnji i uznemiravanja, intenzitet i trajanje straha, prirodu krivičnog dela koju su tuženi izvršili prema tužiocu, životno doba oštećenog, njegovo porodično stanje, zanimanje i druge činioce koji utiču na prirodu, težinu i trajanje duševnih bolova zbog povrede slobode i prava ličnosti, kao i straha.

Imajući u vidu sve utvrđene okolnosti relevantne za odmeravanje visine naknade nematerijalne štete, Vrhovni sud nalazi da pravična novčana naknada za svaki pojedini vid štete koju je tužilac pretrpeo iznosi 100.000,00 dinara, nalazeći da se isplatom ovog iznosa ne pogoduje težnjama koje nisu spojive sa prirodom i društvenom svrhom pravične naknade. Prilikom odmeravanja naknade, ovaj sud je pošao od cilja kome služi naknada kao oblik otklanjanja štetnih posledica, a kojom se oštećenom omogućava pravično zadovoljenje u cilju uspostavljanja psihičke i emotivne ravnoteže koja je postojala pre štetnog događaja u meri u kojoj je to uopšte moguće. Na dosuđene iznose pravične naknade, tužilac ima pravo na zakonsku zateznu kamatu primenom člana 277. u vezi člana 189. ZOO od prvostepenog presuđenja pa do konačne isplate. Tužbeni zahtev za razliku od dosuđenih do traženih iznosa pravične naknade, zajedno sa zakonskom zateznom kamatom, odbijen je kao neosnovan, kao i zahtev za isplatu zakonske zatezne kamate počev od 25.11.2014. godine pa do dana prvostepenog presuđenja.

Odluku o troškovima postupka Vrhovni sud je doneo na osnovu odredbe člana 165. stav 2. ZPP u vezi člana 153. stav 1, 154. i 163. stav 2. ZPP, s obzirom na uspeh tužioca u postupku i postavljeni zahtev za njihovu naknadu. Tužiocu su dosuđeni troškovi za radnje punomoćnika na ime zastupanje na sedam održanih ročišta, u iznosu od po 10.500,00 dinara, pristup na dva neodržana ročišta u iznosu od po 6.000,00 dinara, za sastav tužbe i dva obrazloženja podneska u iznosu od po 9.000,00 dinara, kao i za sastav žalbe od 21.06.2019. godine u iznosu od 18.000,00 dinara, prema Tarifi o nagradama i naknadama troškova za rad advokata („Službeni glasnik RS“, br. 37/21), kao i za sastav revizije u iznosu od 27.000,00 dinara, za zastupanje od strane punomoćnika na održanom ročištu pred drugostepenim sudom u iznosu od 13.500,00 dinara, prema Tarifi o nagradama i naknadama troškova za rad advokata („Službeni glasnik RS“, br. 43/23), na ime troškova obavljenog veštačenja 15.000,00 dinara, te na ime troškova takse za žalbu i odluku po žalbi po 13.800,00 dinara, reviziju 27.600,00 dinara i revizijsku odluku 41.400,00 dinara, u skladu sa Taksenom tarifom iz Zakonom o sudskim taksama. Tužiocu ne pripada naknada na ime ostalih sudskih taksi, jer zahtev za plaćanje istih nije opredeljen.

Na osnovu člana 416. stav 1. ZPP, Vrhovni sud je odlučio kao u izreci.

Predsednik veća – sudija

Dragana Marinković, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković