Protiv navedene pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužena je blagovremeno izjavila reviziju zbog pogrešne primene materijalnog prava i bitne povrede odredaba parničnog postupka.

Vrhovni sud je ispitao pobijanu presudu, primenom odredbe člana 408. Zakona o parničnom postupku, i našao da revizija nije osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku – ZPP („Službeni glasnik RS“, br. 72/2011...10/2023-drugi zakon), na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti. Nije učinjena ni bitna povreda iz člana 374. stav 1. u vezi sa članom 394. ZPP, jer drugostepeni sud nije utvrdio drugačije činjenično stanje od prvostepenog suda.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, sada pok. DD i GG su u svojstvu primalaca izdržavanja 08.12.1994. godine sa tužiljom i njenim sada pokojnim suprugom EE kao davaocima izdržavanja zaključili i pred sudom overili Ugovor o doživotnom izdržavanju. Ugovorom su se davaoci izdržavanja obavezali da doživotno pružaju primaocima izdržavanja negu i pomoć koja se pre svega sastoji u plaćanju obaveza u pogledu struje, komunalija, da snose troškove popravki u stanu primalaca izdržavanja i da im u slučaju bolesti pomažu oko lečenja, da snose troškove lečenja, daju materijalna sredstva u iznosu koji će primaocima obezbediti egzistenciju a primaoci će svojim penzijama slobodno raspolagati za svoje potrebe i u slučaju smrti ih pristojno sahrane. Primaoci izdržavanja su se obavezali da nakon smrti ostave u nasleđe davaocima izdržavanja stan u Zemunu u ul. ..., površine 40m2. DD i GG su 08.01.1999. godine podneli tužbu protiv tužilje i sada pokojnog EE radi raskida ugovora o doživotnom izdržavanju. Postupak je okončan donošenjem rešenja od 29.05.2012. godine da se tužba smatra povučenom. U toku tog postupka preminuli DD ...1999. godine i GG ...2001. godine. Ostavinski postupci pokrenuti iza njihove smrti su obustavljeni sa obrazloženjem da ostavioci nisu imali druge imovine, osim imovine kojima su raspolagali ugovorima o doživotnom izdržavanju.

Sada pokojni DD i GG su u svojstvu primalaca izdržavanja sa tuženom VV i njenim suprugom sada pok. ĐĐ kao davaocima izdržavanja zaključili 05.02.1999. godine pred sudom Ugovor o doživotnom izdržavanju koji je imao isti predmet kao i prethodno zaključeni ugovor. Davaoci izdržavanja su se ugovorom obavezali da primaoce doživotno izdržavaju i brinu o njima, tako što će im pružiti odgovarajuću negu u bolesti i obezbediti blagovremenu lekarsku pomoć i nabavku neophodnih lekova, te obezbeđivati svaku drugu vrstu stalne pomoći i nege, kao i doprinositi njihovom izdržavanju tako što će pomagati primaoce prilikom izmirenja obaveza plaćanja električne energije i drugih troškova vezanih za održavanje stana, snositi troškove popravki u stanu primalaca izdržavanja, te sahraniti primaoce izdržavanja po mesnim običajima i podići nadgrobni spomenik. ĐĐ preminuo je ...2016. godine. Za naslednika na njegovoj zaostavštini oglašena je ćerka, tužena BB.

Tužilja i njen pokojni suprug izvršavali su Ugovor o doživotnom izdržavanju do decembra 1998. godine kada su to prestali da čine na zahtev sada pok. GG. Brigu o njima preuzeli su tužena VV i sada pok. ĐĐ, koji su ih i sahranili.

Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je na osnovu odredbi člana 12. i 103. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima, usvojio tužbeni zahtev i utvrdio da je ništav Ugovor o doživotnom izdržavanju zaključen između sada pok. GG i DD kao primalaca izdržavanja i VV i ĐĐ kao davalaca izdržavanja. Po stanovištu tog suda, u situaciji postojanja dva ugovora o doživotnom izdržavanju sa istim predmetom ugovorne obaveze i istom imovinom kojom je raspolagano, kasnije zaključeni ugovor ne može proizvoditi pravno dejstvo. Osim toga, davaoci izdržavanja kod drugog ugovora postupali su protivno načelu savesnosti i poštenja kao i dobrim običajima i javnom poretku budući da su bili svesni da postoji ranije zaključeni ugovor i zaključenjem tog ugovora imali su nameru da izigraju tužilju i njenog sada pokojnog supruga i uskrate im prava i obaveze koje proizlaze iz tog ugovora, a što sve taj ugovor čini ništavim.

Drugostepeni sud je preinačio prvostepenu presudu i odbio tužbeni zahtev. Po stanovištu tog suda, samo saznanje davalaca izdržavanja po kasnijem ugovoru za postojanje ranije zaključenog ugovora, nije dovoljno za zaključak da je na taj način povređeno načelo savesnosti i poštenja, pa u nedostatku drugih činjeničnih navoda i pruženih dokaza, koji bi činili povredu načela savesnosti i poštenja, ne može predstavljati razlog ništavosti predmetnog ugovora.

Po oceni Vrhovnog suda, nasuprot revizijskim navodima, drugostepena odluka zasniva se na pravilnoj primeni materijalnog prava.

Odredbom člana 194. Zakona o nasleđivanju („Službeni glasnik RS“, br. 46/95, 101/2003), propisano je da se ugovorom o doživotnom izdržavanju obavezuje primalac izdržavanja da posle njegove smrti na davaoca izdržavanja prenese svojinu tačno određenih stvari ili kakva druga prava, a davalac izdržavanja se obavezuje da ga, kao naknadu za to, izdržava i da se brine o njemu do kraja njegovog života i da ga posle smrti sahrani (stav 1.).

Odredbom člana 203. stav 1. Zakona o nasleđivanju propisano je da na zahtev zakonskih naslednika primaoca izdržavanja, sud može poništiti ugovor o doživotnom izdržavanju ako zbog bolesti ili starosti primaoca izdržavanja ugovor nije predstavljao nikakvu neizvesnost za davaoca izdržavanja.

Zakonom o obligacionim odnosima i to članom 53. propisano je da pobude iz kojih je ugovor zaključen ne utiču na njegovu punovažnost, ali ako je nedopuštena pobuda bitno uticala na odluku jednog ugovorača da zaključi ugovor i ako je to drugi ugovarač znao ili morao znati, ugovor će biti bez dejstva (stav 1. i 2.). Kod ugovora o doživotnom izdržavanju nedopuštena pobuda, koja bi vodila njegovoj ništavosti, bila bi zaključenje ugovora u cilju izigravanja naslednih prava ostalih naslednika, budući da su takve pobude u suprotnosti sa namerom zakonodavca iz člana 190. Zakona o nasleđivanju da se primaocu izdržavanja kome je to potrebno obezbedi izdržavanje.

Prema članu 26. istog zakona, ugovor je zaključen kad su se ugovorne strane saglasile o bitnim sastojcima ugovora, a čl. 28 st. 2. propisano je da izjava volje mora biti učinjena slobodno i ozbiljno,

Sada pok. DD i GG, kao primaoci izdržavanja, za života zaključili su dva ugovora o doživotnom izdržavanju kojima su raspolagali istom imovinom. Prvi ugovor je zaključen 1994. godine sa tužiljom i njenim pokojnim suprugom. Primaoci izdržavanja su podneli tužbu za raskid tog ugovora ali su u toku postupka preminuli pa spor nije meritorno rešen. Nakon podnošenja tužbe, zaključen je 1992. godine ugovor o doživotnom izdržavanju sa tuženom i njenim pokojnim suprugom, čiji je jedini zakonski naslednik tužena BB. Utvrđenje ništavosti kasnijeg ugovora o doživotnom izdržavanju tužilja traži iz razloga što je reč o kasnije zaključenom ugovoru, što su tužena i njen pokojni suprug znali za postojanje ugovora zaključenog sa tužiocima i jer je njihov motiv bio da izigraju prava tužilje i pokojnog supruga, te stoga što primaoci izdržavanja u trenutku zaključenja kasnijeg ugovora, nisu bili sposobni za rasuđivanje.

Nasuprot revizijskim navodima, pravilan je pravni zaključak drugostepenog suda da činjenica postojanja prethodno zaključenog ugovora sa istim primaocima izdržavanja, sama po sebi, ne vodi ništavosti kasnije zaključenog ugovora. Posebno kada se ima u vidu pravna priroda ugovora o doživotnom izdržavanju kojim se raspolaže imovinom za slučaj smrti odnosno prenošenje prava svojine na imovini koja je predmet tog ugovora odlaže se do smrti primalaca izdržavanja. Ni utvrđena činjenica da su tužena i pokojni suprug znali za postojanje prethodnog ugovora ne utiče na njegovu punovažnost. Naime, tužena i pokojni suprug su izvršavali obaveze iz zaključenog ugovora koji se tužbom osporava, a po smrti primalaca izdržavanja izvršili su i obavezu njihovog sahranjivanja, što ukazuje da je motiv za zaključenje ugovora u skladu sa svrhom ugovora, onako kako ga definiše Zakon o nasleđivanju pa nisu ispunjeni uslovi iz odredbe člana 53. stav 2. Zakona o obligacionim odnosima za utvrđenje ništavosti tog ugovora. Konačno, neosnovano se revizijom ukazuje na nesposobnost za rasuđivanje primalaca izdržavanja u trenutku zaključenja kasnijeg ugovora, pozivanjem na iskaze svedoka i činjenicu da je jednom od primalaca izdržavanja bio postavljen staralac za poseban slučaju u postupku po tužbi za raskid ugovora. Po oceni revizijskog suda, činjenice na koje ukazuje revizija ne predstavljaju dovoljnu činjeničnu podlogu za izvođenje takvog zaključka s obzirom da svedoci ne poseduju stručna medicinska znanja već je reč o njihovom utisku o duševnom stanju primalaca izdržavanja a činjenica postavljanja staraoca za poseban slučaj je bez uticaja budući da nije dokazano iz kog razloga je sud postupio na taj način.

Ukazivanje na nepostojanje aleatornosti kod predmetnog ugovora o doživotnom izdržavanju je bez uticaja, budući da tužilja nema aktivnu legitimaciju. Naime, ovakav zahtev mogu postaviti samo zakonski naslednici, što tužilja nije.

Pravilna je odluka o troškovima postupka jer je doneta pravilnom primenom odredbe člana 153. i 154. Zakona o parničnom postupku.

Iz navedenih razloga na osnovu člana 414. stav 1. ZPP, odlučeno kao u izreci.

Predsednik veća - sudija

Gordana Komnenić, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković