Presudom Apelacionog suda u Nišu Gž1 3351/2023 od 11.10.2023. godine, stavom prvim izreke, odbijena je žalba tužilje i potvrđena prvostepena presuda u stavovima drugom, trećem i četvrtom izreke. Stavom drugim izreke, preinačena je prvostepena presuda u stavu petom izreke, tako što je odbijen zahtev tužilje za naknadu troškova parničnog postupka. Stavom trećim izreke, odlučeno je da svaka stranka snosi svoje troškove postupka.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu tužilja je izjavila reviziju zbog pogrešne primene materijalnog prava.

Vrhovni sud je ispitao pobijanu odluku, primenom člana 408. Zakona o parničnom postupku – ZPP („Službeni glasnik RS“ broj 72/11... 1820 i 10/23 – drugi zakon), pa je našao da revizija nije osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti, a revizijom se ne ukazuje na druge povrede postupka zbog kojih se ona može izjaviti, primenom člana 407. stav 1. ZPP.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilja je lekar specijalista ... . Po završetku medicinskog fakulteta bila je radno angažovana kod tuženog na određeno vreme, po završetku medicinskog fakulteta, u periodu od 01.10.2005. godine do 01.10.2009. godine (na osnovu ugovora o radu od 01.10.2005. godine) i od 01.10.2009. godine do 01.10.2010. godine na poslovima asistenta pripravnika za užu naučnu oblast ... (na osnovu ugovora o radu od 22.10.2009. godine). Tokom trajanja drugog ugovora na određeno vreme bila je na bolovanju zbog posebne nege deteta sve do 30.11.2011. godine, kada je bolovanje zaključeno. Po isteku bolovanja, tuženi je tužilji dostavio tri upozorenja o postojanju razloga za otkaz ugovora o radu, putem oglasne table, i to: 02.02.2012. godine (zbog neopravdanog izostanka sa rada decembra 2011. godine i januara 2012. godine), 29.03.2012. godine (zbog neopravdanog izostanka sa rada od 01.12.2011. godine do 18.03.2012. godine) i 16.04.2012. godine (zbog neopravdanog izostanka sa rada od 01.12.2011. godine). Rešenjem tuženog od 10.07.2013. godine tužilji je otkazan ugovor o radu zbog neostvarivanja rezultata rada, neopravdanog odsustvovanja sa rada, zloupotrebe prava na odsustvo sa rada zbog privremene sprečenosti za rad i zloupotrebe prava na plaćeno odsustvo sa rada, te da se ugovor otkazuje od 01.12.2011. godine. Veštačenjem je utvrđena visina zarade tužilje od decembra 2012. godine zaključno sa septembrom 2017. godine.

Polazeći od utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je usvojio tužbeni zahtev za poništaj predmetnog rešenja o otkazu ugovora o radu, smatrajući da za njegovo donošenje nisu bili ispunjeni uslovi iz člana 179. stav 1. tačka 1. i člana 180. Zakona o radu s obzirom na to da ni jedno upozorenje ne sadrži povredu radne obaveze opredeljeno po mestu, vremenu i načinu izvršenja iste što bi tužilji dalo za pravo da se izjasni o svakoj povredi koja joj je stavljena na teret. Osim toga, imajući u vidu vreme donošenja i sadržinu sva tri upozorenja od 02.02.2012. godine, 29.03.2012. godine i 16.04.2012. godine, rešenje o otkazu ugovora o radu od 10.07.2013. godine doneto je po proteku roka od 6 meseci od dana nastupanja činjenica koje su osnov za davanje otkaza u smislu člana 184. Zakona o radu. I pored toga što je bio stanovišta da je rešenje o otkazu ugovora o radu nezakonito, prvostepeni sud je odbio tužbeni zahtev kojim je traženo da se tuženi obaveže da uspostavi sva prava koja je tužilja imala pre donošenja poništenog rešenja, da vrati tužilju na rad i rasporedi na radno mesto u skladu sa stručnom spremom i sposobnostima stečenim radom i da joj naknadi štetu za utuženi period, sa pripadajućim doprinosima. Ovo stoga što je, prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilja kod tuženog bila u radnom odnosu na određeno vreme do 01.10.2010. godine (na osnovu ugovora o radu od 22.10.2009. godine), a radni odnos joj nije tada prestao jer je sve do 30.11.2011. godine bila na bolovanju radi posebne nege deteta. Kako je radno angažovanje tužilje shodno zaključenom ugovoru o radu unapred određeno po vremenu, taj rok je istekao, pa reintegracija tužilje nije moguća.

Drugostepeni sud je prihvato ovako date razloge prvostepnog suda, uz dodatnu argumentaciju da do preobražaja radnog odnosa na određeno vreme u radni odnos na neodređeno vreme ne dolazi automatski po sili zakona, već je potrebno da u zakonom propisanom roku zaposleni pred sudom istakne takav zahtev, što tužilja nije učinila.

Neosnovani su navodi i razlozi revizije tužilje kojima se pravnosnažna presuda pobija zbog pogrešne primene materijalnog prava.

Odredbom člana 37. Zakona o radu („Službeni glasnik RS“, br. 24/05... 32/13), propisano je da se radni odnos zasniva na vreme čije je trajanje unapred određeno kada su u pitanju: sezonski poslovi, rad na određenom projektu, povećanje obima posla koji traje određeno vreme i sl. za vreme trajanja tih potreba, s tim što tako zasnovan radni odnos neprekidno ili s prekidima ne može trajati duže od 12 meseci (stav 1.), da se pod prekidom ne smatra prekid rada kraći od 30 dana (stav 2.), da se radni odnos na određeno vreme radi zamene privremeno odsutnog zaposlenog može zasnovati do povratka privremeno odsutnog zaposlenog (stav 3.), da radni odnos zasnovan na određeno vreme postaje radni odnos na neodređeno vreme, ako zaposleni nastavi da radi najmanje pet radnih dana po isteku roka za koji je zasnovan radni odnos (stav 4.).

Odredbom člana 175. stav 1. tačka 1. ovog zakona, propisano je da radni odnos prestaje istekom roka na koji je zasnovan. Oderdbom člana 187. istog zakona, propisano je da za vreme trudnoće, porodiljskog odsustva, odsustva sa rada radi nege deteta i odsustva sa rada radi posebne nege deteta poslodavac ne može zaposlenom da otkaže ugovor o radu (stav 1), da zaposlenom iz stava 1. ovog člana rok za koji je ugovorom zasnovao radni odnos na određeno vreme produžava se do isteka korišćenja prava na odsustvo (stsv 2).

Saglasno navedenom, uslov za prerastanje radnog odnosa na određeno vreme u radni odnos na neodređeno vreme je da su poslodavac i zaposleni imali zaključen ugovor o radu na određeno vreme i da je ukupno trajanje duže od 12 meseci, na istovrsnim poslovima, ili da zaposleni radi duže od pet radnih dana po isteku roka za koji je zasnovan radni odnos, što ovde nije slučaj. U konkretnom slučaju, tužilja je bila radno angažovana kod tuženog na određeno vreme: prvi put na radnom mestu asistent pripravnik na predmetu ... u periodu od 01.10.2005. godine do 01.10.2009. godine (na osnovu ugovora o radu od 30.10.2007. godine) i drugi put na poslovima asistenta pripravnika za užu naučnu oblast ... od 01.10.2009. godine do 01.10.2010. godine (na osnovu ugovora o radu od 22.10.2009. godine). Istekom radnog angažovanja na određeno vreme 01.10.2010. godine tužilji nije prestao po automatizmu radni odnos, jer je tokom trajanja ugovora na određeno vreme bila na bolovanju zbog posebne nege deteta sve do 30.11.2011. godine, kada je bolovanje zaključeno. Imajući u vidu navedeno, po oceni Vrhovnog suda, pravilan je zaključak nižestepenih sudova da je tužilji radni odnos prestao, po sili zakona, istekom vremenskog perioda na koji je zasnovan ugovorom o radu i to 01.12.2011. godine, u smislu odredbe člana 175. stav 1. tačka 1, u vezi člana 187. stavovi 1. i 2. Zakona o radu, u kom slučaju se donosi deklaratorno rešenje.

U ovakvoj situaciji, sama po sebi činjenica da tuženi, po isteku bolovanja tužilje, nije doneo deklaratorno rešenje kojim bi utvrdio da je tužilji po sili zakona prestao radni odnos, već predmetno rešenje od 10.07.2013. godine, koje je kao nezakoniti poništeno, ne daje pravo tužilji na reintegraciju u radni odnos i naknadu tražene štete. Kod iznetog, pravilno je nižestepenim presudama odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev za reintegraciju, naknade štete u vidu izgubljene zarade i uplatu doprinosa, na osnovu člana 191. stav 1. i 164. Zakona o radu, u vezi sa članom 154. Zakona o obligacionim odnosima.

Neosnovani su navodi revizije da nižestepeni sudovi nisu primenili odredbu člana 37. stav 4. Zakona o radu. Naime, tužilja nije podnela tužbu za utvrđenje da je njen radni odnos na određeno vreme prerastao u radni odnos na neodređeno vreme, već je postavljenim tužbenim zahtevom tražila da se tuženi obaveže da je vrati na rad i rasporedi na odgovarajuće radno mesto, da joj prizna sva prava na radu i da joj naknadi štetu zbog izgubljene zarade. Stoga su pravilno nižestepeni sudovi odbili tužbeni zahtev na način bliže naveden u izreci.

Na osnovu iznetog, primenom člana 414. stav 1. ZPP, Vrhovni sud je odlučio kao u izreci.

Predsednik veća – sudija

Mirjana Andrijašević, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković