O b r a z l o ž e nj e

Presudom Prvog osnovnog suda u Beogradu P 22971/19 od 13.02.2020. godine, koja je ispravljena rešenjem istog suda P 22971/19 od 03.08.2020. godine, stavom prvim izreke, dozvoljeno je objektivno preinačenje tužbe učinjeno podneskom tužilje od 13.02.2020. godine. Stavom drugim izreke, usvojen je tužbeni zahtev i utvrđeno da je apsolutno ništava i ne proizvodi pravno dejstvo odredba člana 9. stav 1. tačka 1. Ugovora o gotovinskom kreditu broj ..., koji je zaključen između parničnih stranaka 09.02.2017. godine, a koja glasi: „Korisnik kredita se obavezuje da plati banci sledeće naknade i troškove: fiksnu jednokratnu naknadu za obradu kreditnog zahteva od 2% od iznosa odobrenog kredita, odnosno minimum 1.600,00 dinara“, što je tužena dužna da prizna i trpi. Stavom trećim izreke, obavezana je tužena da tužilji isplati na ime stečenog bez osnova iznos od 8.000,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od 09.02.2017. godine do isplate. Stavom četvrtim izreke, obavezana je tužena da tužilji naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 17.300,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od dana izvršnosti presude do isplate.

Rešenjem Višeg suda u Beogradu Gž 18318/20 od 15.09.2022. godine, stavom prvim izreke, ukinuto je rešenje o troškovima postupka sadržano u stavu četvrtom izreke presude Prvog osnovnog suda u Beogradu P 22971/19 od 13.02.2020. godine, ispravljene rešenjem istog suda P 22971/19 od 03.08.2020. godine i predmet je u tom delu vraćen prvostepenom sudu na ponovni postupak i odlučivanje. Stavom drugim izreke, odbačena je kao nepotpuna žalba tužene izjavljena protiv navedene ispravljene prvostepene presude.

Rešenjem Prvog osnovnog suda u Beogradu P 22971/19 od 27.12.2022. godine, obavezana je tužena da tužilji naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 17.300,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od dana nastupanja uslova za izvršenje do isplate. Ovo rešenje je postalo pravnosnažno 10.02.2023. godine, a izvršno 20.02.2023. godine.

Rešenjem Vrhovnog suda Rev 9870/2023 od 04.10.2023. godine ukinuto je rešenje Višeg suda u Beogradu Gž 18318/20 od 15.09.2022. godine i predmet vraćen tom sudu na ponovni postupak.

Rešenjem Višeg suda u Beogradu Gž 17377/24 od 16.01.2025. godine, stavom prvim izreke, odbijena je kao neosnovana žalba tužene i potvrđena presuda Prvog osnovnog suda u Beogradu P 22971/19 od 13.02.2020. godine, ispravljena rešenjem istog suda P 22971/19 od 03.08.2020. godine u stavu drugom i trećem izreke. Stavom drugim izreke, odbačena je kao nedozvoljena žalba tužene izjavljena protiv stava četvrtog izreke ispravljene prvostepene presude. Stavom trećim izreke, odbijen je zahtev tužene za naknadu troškova drugostepenog postupka.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužena je blagovremeno izjavila reviziju zbog pogrešne primene materijalnog prava, s pozivom na član 404. Zakona o parničnom postupku, radi ujednačavanja sudske prakse.

Odlučujući o dozvoljenosti revizije na osnovu člana 404. stav 2. Zakona o parničnom postupku - ZPP („Službeni glasnik RS“ 72/11, ...10/23), Vrhovni sud je našao da su u konkretnom slučaju ispunjeni uslovi iz stava 1. istog člana da se dozvoli odlučivanje o posebnoj reviziji tužene radi ujednačavanja sudske prakse, pa je odlučio kao u stavu prvom izreke.

Ispitujući pobijanu presudu na osnovu člana 408. ZPP, Vrhovni sud je našao da je revizija osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju Vrhovni sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilja je kao korisnik kredita sa tuženom kao davaocem kredita zaključila Ugovor o gotovinskom kreditu 09.02.2017. godine, kojim joj je odobren kredit u iznosu od 400.000,00 dinara, sa periodom otplate i kamatnom stopom bliže određenim u ugovoru. Spornom ugovornom odredbom iz člana 9. stav 1. tačka 1, između ostalog, definisan je osnov administrativnih troškova u visini od 2% od iznosa odobrenog kredita, odnosno minimum 1.600,00 dinara. Tužilac je tuženoj na dan zaključenja ugovora 09.02.2017. godine izvršio jednokratnu uplatu iznosa od 8.000,00 dinara, što nije bilo sporno među parničnim strankama. U ponudi banke od 09.02.2017. godine, koja nije potpisana od strane tužilje, u tački 3.3 - vrsta i visina svih naknada i drugih troškova koji padaju na teret korisnika kredita, navedena je naknada za obradu kreditnog zahteva: 2% - 8.000,00 dinara fiksno.

Polazeći od utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je usvojio tužbeni zahtev tužilje sa obrazloženjem da se spornom odredbom ugovora ne precizira kako je banka došla do tog iznosa naknade za troškove obrade kreditnog zahteva i da je tužilji ostao nepoznat mehanizam po kome je tužena utvrdila visina tih troškova, što je dovodi u neravnopravan položaj u odnosu na tuženu banku, koja je na osnovu unapred pripremljenog formularnog ugovora, na čiju sadržinu tužilja nije mogla da utiče, ugovorila obavezu tužilje da snosi troškove banke za koje nije jasno da li je reč o stvarnim, odnosno realnim troškovima banke, na osnovu čega su utvrđeni i zašto se vezajuju za iznos odobrenog kredita. Takvim postupanjem, tužena je povredila osnovna načela obligacionog prava iz člana 12. i 15. Zakona o obligacionim odnosima, što spornu ugovornu odredbu čini suprotnu prinudnim propisima. Iz tog razloga, ovaj sud je obavezao tuženu da vrati tužilji naplaćeni novčani iznos po osnovu ništave ugovorne odredbe sa pripadajućom zateznom kamatom, primenom člana 104, 210. i 214. Zakona o obligacionim odnosima.

Drugostepeni sud je prihvatio stanovište i razloge prvostepenog suda, uz dodatnu argumentaciju da tužena nije dostavila dokaze da je u svemu postupila u skladu sa zakonskim propisima, a pre svega nije dokazala da je tužilja u predugovornoj fazi upoznata sa obavezom plaćanja predmetnih troškova kredita putem ponude na propisanom obrascu u smislu člana 17. stav 1. i 4. Zakona o zaštiti korisnika finansijskih usluga i člana 12. Odluke o uslovima i načinu obračuna efektivne kamatne stope i izgledu i sadržini obrazaca koji se uručuju korisniku („Službeni glasnik RS“, br. 65/11), buduću da ponuda u spisima koju je banka dostavila nije potpisana od strane tužilje.

Po oceni Vrhovnog suda, stanovište nižestepenih sudova zasnovano je na pogrešnoj primeni materijalnog prava.

Prema članu 103. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima (u daljem tekstu: ZOO), ugovor je ništav ako je protivan prinudnim propisima, javnom poretku ili dobrim običajima i to ako cilj povređenog pravila ili zakon ne upućuju na nešto drugo. Sud na ništavost ugovora pazi po službenoj dužnosti prema članu 109. ZOO.

Prema članu 1065. ZOO, ugovorom o kreditu banka se obavezuje da korisniku kredita stavi na raspolaganje određeni iznos novčanih sredstava, na određeno ili neodređeno vreme, za neku namenu ili bez utvrđene namene, a korisnik se obavezuje da banci plaća ugovorenu kamatu i dobijeni iznos novca vrati u vreme i na način kako je utvrđeno ugovorom. Ugovor o kreditu se zaključuje u pismenoj formi što znači da se u pisanom tekstu ugovora mora utvrditi iznos kreditnih sredstava, kao i uslovi davanja, korišćenja i vraćanja kredita (član 1066. navedenog zakona).

Pravo banke da obračunava troškove i naknade bankarskih usluga povodom zaključenja ugovora o kreditu proizilazi iz člana 43. Zakona o bankama, kojim je predviđena mogućnost jedinstvenog načina obračuna i objavljivanja troškova, kamata i naknada bankarskih usluga. Ovo pravo banke je regulisano i podzakonskim aktima i to Odlukom o uslovima i načinu obračuna efektivne kamatne stope i izgledu i sadržini obrazaca koji se uručuju korisniku („Službeni glasnik RS“ broj 65/11), koja je doneta na osnovu odredaba Zakona o zaštiti korisnika finansijskih usluga („Službeni glasnik RS“ broj 36/11 i 139/14) koji se primenjuje od 05.12.2011. godine, pa tako i u konkretnom slučaju s obzirom da je predmetni ugovor o kreditu zaključen 09.02.2017. godine.

Shodno tome, banka ima pravo na naplatu troškova i naknada bankarskih usluga u vezi sa realizacijom kredita, ali je takva odredba ugovora pravno valjana pod uslovom da je ponuda banke sadržala vrstu i visinu svih naknada i drugih troškova koji padaju na teret korisnika kredita uz određenje da li su fiksni ili promenljivi, a ako su promenljivi – periode u kojima će se menjati i način izmene, a što je propisano u odredbi člana 17. stav 4. tačka 10. Zakona o zaštiti korisnika finansijskih usluga. Ponuda se ispisuje na propisanom obrascu, na papiru ili drugom trajnom nosaču podataka i sadrži, pored ostalog, i efektivnu kamatnu stopu i ukupan iznos koji korisnik treba da plati, odnosno koji treba da mu se isplati, a prikazan je na reprezentativnom primeru u kome su naznačeni svi elementi na osnovu kojih je taj iznos obračunat (član 17. stav 4. tačka 8. tog zakona). Navedeno obaveštavanje korisnika u predugovornoj fazi zasnovano je na jednom od osnovnih načela zaštite korisnika (pravo korisnika na informisanje) i obuhvata dužnost banke da korisniku pruži informacije i odgovarajuća objašnjenja o uslovima koji se odnose na (između ostalog) ugovor o kreditu za koji je pokazao interesovanje (u daljem tekstu: ponudu), na način koji će korisniku omogućiti da uporedi ponude različitih davalaca istih usluga i proceni da li ovi uslovi odgovaraju njegovim potrebama i finansijskoj situaciji, ali koji korisnika nijednog trenutka neće dovesti u zabludu (članovi 5. tačka 3. i 17. stav 1. navedenog zakona).

Saglasno ovim zakonskim odredbama, u navedenoj Odluci Narodne banke Srbije („Službeni glasnik RS“ broj 65/11) bliže su utvrđeni izgled i sadržina obrazaca na kojima se ponuda uručuje korisniku, pa je banka dužna da korisniku kredita pre zaključenja ugogovora uruči ponudu sačinjenu na odgovarajućem obrascu (obrazac 1B- osnovni podaci o kreditu), koji u tački 3. obuhvata troškove kredita, a u tački 3.3 vrstu i visinu svih naknada i drugih troškova koji padaju na teret korisnika kredita (očekivani troškovi u dinarima iskazuju se u apsolutnom iznosu).

U konkretnom slučaju, parnične stranke su zaključile ugovor o kreditu 09.02.2017. godine na osnovu ponude banke od istog datuma, koja je sačinjena u pisanoj formi, odnosno na propisanom obrascu 1b – osnovni podaci o kreditu. Ova ponuda je overena i potpisana od strane ovlašćenog lica banke kao ponudioca, a u Odluci NBS i obrascu 1b – Osnovni podaci o kreditu (prilog Odluke) nije predviđena rubrika za potpis korisnika kredita. Zato je pogrešno stanovište drugostepenog suda da je u konkretnom slučaju izostala predugovorna faza jer ponuda ne sadrži potpis tužilje, odnosno da tužena nije dokazala da je tužilju informisala i obavestila o troškovima kredita u smislu zakonskih i podzakonskih odredaba. Osim toga, tužilja u toku postupka nije osporavala ponudu i činjenicu da joj je ista uručena, te u takvoj situaciji kada tužilja tokom postupka nije tvrdila da joj nije dostavljena ponuda za zaključenje ugovora, bez obzira što nije potpisana, nižestepeni sudovi su pogrešno zaključili da je tužena u obavezi da dokazuje da je u predugovornoj fazi dostavila ponudu tužilji. Pored toga, tužbeni zahtev tužilje je zasnovao na stanovištu da je predmetna ugovorna odredba u suprotnosti sa osnovnim načelima obligacionog prava jer banka nema pravo da pored ugovorene kamate naplati i naknadu na ime obrade kredita i da pri tome ne precizira koji su to stvarni troškovi kredita i isti ne mogu biti određeni procentualno u odnosu na vrednost kredita.

Sledom navedenog, predmetna ugovorna odredba nije protivna osnovnim načelima obligacionog prava, niti osnovnim načelima zaštite korisnika finansijskih usluga. Iskazivanjem u ponudi i u ugovoru naknade za bankarsku uslugu (fiksna i jednokratna, izražena procentualno u ugovoru i u apsolutnom novčanom iznosu u ponudi) zadovoljava se i uslov određenosti ugovorne obaveze (vrsta i visina/fiksna ili promenljiva) u smislu članova 8. i 19. stav 1. tačka 12. Zakona o zaštiti korisnika finansijskih usluga, kao i člana 50. ZOO. Banka nije u obavezi da dokazuje strukturu i specifikaciju troškova povodom naknade za bankarsku uslugu niti da li se radi o stvarnim troškovima da bi se smatralo da je korisnik kredita upoznat sa njima na jasan i nedvosmislen način. Zato je pogrešno stanovište nižestepenih sudova da je u konkretnom slučaju izostala predugovorna faza u smislu citiranih zakonskih i podzakonskih odredaba.

Kako predmetna ugovorna odredba nije protivna osnovnim načelima obligacionog prava, niti osnovnim načelima zaštite korisnika finansijskih usluga, to tužilja neosnovano potražuje naplaćeni novčani iznos sa zakonskom zateznom kamatom na osnovu članova 104. stav 1, 210. i 214. ZOO.

Iz navedenih razloga, Vrhovni sud je primenom člana 416. stav 1. ZPP odlučio kao u stavu drugom izreke.

Ispitujući pobijanu drugostepenu presudu u delu odluke iz stava drugog izreke, na osnovu člana 408. u vezi sa članom 420. stav 3. i 6. ZPP, Vrhovni sud je ocenio da je revizija tužene u tom delu dozvoljena, ali da nije osnovana.

Naime, izjavljenom žalbom tužena je pobijala presudu Prvog osnovnog suda u Beogradu P 22971/19 od 13.02.2020. godine, koja je ispravljena rešenjem istog suda P 22971/19 od 03.08.2020. godine u celosti, pa i u delu odluke o troškovima postupka sadržanom u stavu četvrtom izreke ove presude. Međutim, odluka o troškovima postupka iz te presude je ukinuta rešenjem Višeg suda u Beogradu Gž 18318/20 od 15.09.2022. godine i o troškovima postupka je ponovo odlučeno rešenjem Prvog osnovnog suda u Beogradu P 22971/19 od 27.12.2022. godine, tako što je obavezana tužena da tužilji naknadi troškove prvostepenog postupka u iznosu od 17.300,00 dinara. Na ovo rešenje tužena nije izjavila žalbu, te je isto postalo pravnosnažno 10.02.2023. godine i izvršno 20.02.2023. godine, zbog čega je drugostepeni sud pravilno odlučio kada je odbacio kao nedozvoljenu žalbu tužene na (sada nepostojeću) odluku o troškovima postupka iz stava četvrtog izreke ispravljene presude Prvog osnovnog suda u Beogradu P 22971/19 od 13.02.2020. godine.

Iz tog razloga, Vrhovni sud je primenom odredbe člana 414. stav 1. u vezi sa članom 420. stav 6. ZPP odlučio kao u stavu trećem izreke.

Tužena je u konačnom ishodu parnice uspela u sporu, pa joj na osnovu članova 153. stav 1., 154. i 163. stav 2. ZPP pripadaju troškovi celog postupka prema ostvarenom uspehu. Visina je odmerena na ime traženih i opredeljenih troškova i to: za sastav od strane punomoćnika advokata jednog obrazloženog podneska 6.000,00 dinara, za sastav žalbe 12.000,00 dinara i za sastav revizije 18.000,00 dinara, kao i za pristup punomoćnika advokata na jedno održano ročište 7.500,00 dinara, prema Tarifi o nagradama i naknada troškova za rad advokata važećoj u vreme preduzmanja ovih procesnih radnji. Tuženoj pripada i naknada sudskih taksi i to: za žalbu i drugostepenu odluku po 1.900,00 dinara, za reviziju 3.800,00 dinara i za odluku o reviziji 5.700,00 dinara, prema tarifnom broju 1. i 2. taksene tarife Zakona o sudskim taksama („Službeni glasnik RS“, br. 28/94...95/2018).

Na osnovu člana 165. stav 2. ZPP, Vrhovni sud je odlučio kao u stavu trećem izreke.

Predsednik veća – sudija

Mirjana Andrijašević, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković