Rešenjem Višeg suda u Beogradu P 501/24 od 01.10.2024. godine, odbijeno je učešće umešača advokata Dušana Bratića iz Beograda na strani tužene.

Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž 1104/25 od 27.08.2025. godine, stavom prvim izreke, odbijena je kao neosnovana žalba tužilaca i potvrđena prvostepena presuda. Stavom drugim izreke, odbijena je kao neosnovana žalba eventualnog umešača na strani tužene i potvrđeno prvostepeno rešenje. Stavom trećim izreke, odbijen je zahtev tužilaca za naknadu troškova drugostepenog postupka.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužioci su blagovremeno izjavili reviziju zbog pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja i pogrešne primene materijalnog prava.

Prethodno ceneći dozvoljenost revizije kojom se drugostepena presuda pobija u delu prvog stava izreke kojom je odlučeno o privremenoj meri, Vrhovni sud je našao da revizija tužilaca u tom delu nije dozvoljena.

Odredbom člana 420. stav 1. Zakona o parničnom postupku, stranke mogu da izjave reviziju i protiv rešenja drugostepenog suda kojim je postupak pravnosnažno okončan. Rešenjem o privremenoj meri parnični postupak se pravnosnažno ne okončava, pa zato ne postoje uslovi iz navedene odredbe da bi se protiv tog rešenja mogla izjaviti revizija.

Iz navedenih razloga, na osnovu člana 413. u vezi člana 420. stav 1. i 6. ZPP, odlučeno je kao u prvom stavu izreke.

Ispitujući pravilnost pobijane presude na osnovu člana 408. Zakona o parničnom postupku – ZPP („Službeni glasnik RS“, br. 72/11...10/23), Vrhovni sud je našao da revizija tužilaca nije osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužioci su suvlasnici i osnivači Pravnog fakulteta Univerziteta Union u Beogradu, koji je akreditovan i ima dozvolu za rad. Tužioci su izneli tvrdnju da su radnjama tužene diskriminisani kandidati koji su zvanje diplomirani pravnik stekli na Pravnom fakultetu Univerziteta Union u Beogradu, tako što je tužena Advokatska komora Beograd tokom 2022. godine donela odluku da neće vršiti upis u imenik advokatskih pripravnika i imenik advokatskih pripravnika volontera lica koja su stručni naziv diplomirani pravnik stekla na fakultetu čiji osnivač nije Republika Srbija, pa samim tim ni kandidata koji su diplomirali na Pravnom fakultetu Univerziteta Union u Beogradu, iako je veći broj njih primljen u članstvo tužene komore od osnivanja fakulteta do 2022. godine. Smatraju da postoji diskriminacija koja se ogleda u različitom tretmanu kandidata, čime se onemogućava primena ustavnog i zakonskog principa da svi kandidati pod jednakim uslovima mogu da se zaposle, bez obzira na svojstvo osnivača fakulteta, a što ima za posledicu i materijalnu štetu koju tužioci trpe usled smanjenog broja studenata.

Nižestepeni sudovi su odbili tužbeni zahtev nalazeći da tužioci shodno članu 41. stav 1, 43. i 46. Zakona o zabrani diskriminacije nisu aktivno legitimisani u pogledu zaštite koju tužbom traže, ceneći i dajući razloge i i u odnosu na mišljenje Poverenika za zaštitu ravnopravnosti.

Navedeno stanovište nižestepenih sudova o nedostatku aktivne legitimacije tužilaca prihvata i Vrhovni sud kao pravilno, nalazeći da je zasnovano na pravilnoj primeni materijalnog prava.

Članom 21. Ustava Republike Srbije utvrđeno je da su pred Ustavom i zakonom svi jednaki, da svako ima pravo na jednaku zakonsku zaštitu, bez diskriminacije i da je zabranjena svaka diskriminacija, neposredna ili posredna, po bilo kom osnovu, a naročito po osnovu rase, pola, nacionalne pripadnosti, društvenog porekla, rođenja, veroispovesti, političkog ili drugog uverenja, imovnog stanja, kulture, jezika, starosti i psihičkog ili fizičkog invaliditeta. Zabrana diskriminacije zajemčena je međunarodnim pravnim izvorima – Evropskom konvencijom za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda (član 14.) i dodatnim Protokolom broj 12 uz Evropsku konvenciju, kao i Međunarodnim paktom o građanskim i političkim pravima.

Zakonom o zabrani diskriminacije („Službeni glasnik RS“, br. 22/09, 59/21), propisano je: da izrazi „dikriminacija“ i „diskriminatorsko postupanje“ označavaju svako neopravdano pravljenje razlike ili nejednako postupanje odnosno propuštanje (isključivanje, ograničavanje ili davanje prvenstva) u odnosu na lica ili grupe, kao i na članove njihovih porodica, ili njima bliska lica, na otvoren ili prikriven način, a koji se zasniva na rasi, boji kože, precima, državljanstvu, nacionalnoj pripadnosti ili etničkom poreklu, jeziku, verskim ili političkim ubeđenjima, polu, rodu, rodnom identitetu, seksualnoj orijentaciji, polnim karakteristikama, nivoom prihoda, imovnom stanju, rođenju, genetskim osobenostima, zdravstvenom stanju, invaliditetu, bračnom i porodičnom statusu, osuđivanosti, starosnom dobu, izgledu, članstvu u političkim, sindikalnim i drugim organizacijama i drugim stvarnim, odnosno pretpostavljenim ličnim svojstvima (član 2. stav 1.); da se izrazima „lice“ i „svako“ označavaju onog ko boravi na teritoriji Republike Srbije ili na teritoriji pod njenom jurisdikcijom, bez obzira na to da li je državljanin Republike Srbije, neke druge države ili je lice bez državljanstva, kao i pravno lice koje je registrovano, odnosno obavlja delatnost na teritoriji Republike Srbije (član 2. stav 2.); da su svi jednaki i uživaju jednak položaj, jednaku pravnu zaštitu bez obzira na lično svojstvo i da je svako dužan da poštuje načelo jednakosti, odnosno zabrane diskriminacije (član 4. stav 1. i 2.). Članom 5. stav 1. propisano je da su oblici diskriminacije neposredna i posredna diskriminacija, kao i povreda načela jednakih prava i obaveza, pozivanje na odgovornost, udruživanje radi vršenja diskriminacije, govor mržnje, uznemiravanje, ponižavajuće postupanje i polno i rodno uznemiravanje i navođenje na diskriminaciju. Članom 41. stav 1. ovog zakona propisano je da svako ko je povređen diskriminatorskim postupanjem ima pravo da podnese tužbu sudu sa zahtevima iz navedene odredbe zakona. Prema članu 46. stav 1. i 2. ovog zakona, tužbu iz člana 43. tačka 1, 2, 3 i 5 može podneti Poverenik i organizacija koja se bavi zaštitom ljudskih prava, odnosno prava određene grupe lica i da ako se diskriminatorsko postupanje odnosi isključivo na određeno lice, tužbu mogu podneti samo uz njegov pristanak u pismenom obliku. Prema članu 45. stav 2. citiranog zakona tužilac mora da učini verovatnim akt diskriminacije, odnosno da mu je zbog nekog ličnog svojstva povređeno ljudsko ili manjinsko pravo zajemčeno Ustavom, što je neophodna pretpostavka da bi se moglo utvrditi povreda načela zabrane diskriminacije.

Po oceni Vrhovnog suda, pravilno su nižestepeni sudovi primenili navedene zakonske odredbe kada su odbili tužbeni zahtev tužilaca zbog toga što nemaju aktivnu legitimaciju u ovoj vrsti spora, niti su učinili verovatnim neopravdano pravljenje razlike po osnovu nekog ličnog svojstva. Tužioci traže zaštitu u skladu sa odredbama Zakona o zabrani diskriminacije po osnovu statusa osnivača. Odredbom člana 51. Zakona o visokom obrazovanju propisano je da samostalnu visokoškolsku ustanovu mogu osnovati Republika, pravno i fizičko lice, u skladu sa zakonom, a članom 12. Zakona o javnim službama, na osnivanje, organizaciju i rad ustanove, shodno se primenjuju propisi koji se odnose na preduzeća, ako zakonom nije drukčije određeno. Zakon o privrednim društvima u članu 139. i 152. daje pojam i odgovornost društva s ograničenom odgovornošću i prava po osnovu udela, a članom 182. isplatu dobiti članovima društva u skladu sa osnivačkim aktom i odredbama zakona o ograničenjima plaćanja.

Neosnovano se u reviziji navodi da tužioci na osnovu odredbe člana 41. Zakona o zabrani diskriminacije imaju pravo na ovu tužbu kao suvlasnici i osnivači Pravnog fakulteta čijim studentima je onemogućen upis u imenik advokatskih pripravnika i imenik advokatskih pripravnika volontera. Do diskriminacije dolazi kada se prema licu ili grupi lica koja se nalaze u istoj ili sličnoj situaciji sa drugim licima postupa nepovoljnije zbog nekog ličnog svojstva. U konkretnom slučaju, tužioci nisu učinili verovatnim postojanje nejednakog postupanja tužene na osnovu odredbe člana 45. Zakona o zabrani diskriminacije, imajući u vidu da postupanjem tužene, koje tužioci smatraju diskriminatorskim, nije izvršena diskriminacija tužilaca kao lica koja bi imala pravo na podnošenje tužbe po osnovu povrede ličnog svojstva. Tužioci kao osnovači Pravnog fakulteta Univerziteta Union imaju pravo na učešće u dobiti Ustanove, ali ih to ne legitimiše u postupku po tužbi za zaštitu od diskriminacije, s obzirom da u radnjama tužene nema elemenata diskriminicije po osnovu prava na učešće u dobiti, a ni po osnovu nekog ličnog svojstva. Posledica u vidu pretrpljene materijalne štete zbog smanjenog broja studenata ne predstavlja osnov za utvrđivanje aktivne legitimacije tužioca u skladu sa navedenim zakonom. Pozivanje u reviziji na termin „svako“ ko je povređen diskriminatorskim postupanjem ima pravo da podnese tužbu sudu, iz člana 41. stav 1. Zakona o zabrani diskriminacije, treba posmatrati sa aspekta glavnih obeležja diskriminacije i to neopravdano pravljenje razlike ili nejednako postupanje u odnosu na lica ili grupe lica, koja se zasnivaju na ličnom svojstvu. Na temelju izvedenih dokaza ne postoji verovatnoća koju zahteva odredba člana 45. stav 2. Zakona o zabrani diskriminacije, da su tužioci diskriminisani po osnovu ličnog svojstva kao osnivači fakulteta. Takođe, treba imati u vidu da obustavljanje postupka upisa u imenik advokatskih pripravnika i imenik advokatskih pripravnika-podlistak volontera AK Beograd ne opredeljuje aktivnu legitimaciju tužilaca kao osnivača, s obzirom da svaki od kandidata mogu ostvariti zaštitu u odgovarajućem postupku, za koju se iz spisa ne vidi da li su se na ovaj vid zaštite i opredelila. Stoga nema osnova ni pozivanje na posrednu diskriminaciju na koju se tužioci pozivaju u reviziji.

Zbog toga tužioci u reviziji neosnovano ukazuju na pogrešnu primenu materijalnog prava.

Iz svega iznetog, Vrhovni sud je odlučio kao u stavu drugom izreke, na osnovu odredbe člana 414. stav 1. ZPP.

Odluka o zahtevu tužilaca za naknadu troškova revizijskog postupka, sadržana u trećem stavu izreke, doneta je primenom članova 153. stav 1, 154. i 165. stav 1. ZPP. Tužioci nisu uspeli u tom postupku i zato nemaju pravo na naknadu troškova revizijskog postupka.

Predsednik veća – sudija

Dobrila Strajina, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković