Prema činjenicama iz sprovedenog postupka, parnične stranke su bile u braku od ...2010. godine (zaključen u ... kod Zaječara) koji je razveden tokom ovog postupka presudom Osnovnog suda u Zaječaru P2 427/23 od 24.09.2024. godine. Njihov sin, maloletni VV, rođen je ...2014. godine u ... (u ...) gde i sada živi sa majkom. Brak parničnih stranaka razveden je tokom ovog postupka presudom Osnovnog suda u Zaječaru P2 427/23 od 24.09.2024. godine. Taj sud se istom presudom oglasio nenadležnim za donošenje odluke o zahtevu tužioca da mu se maloletno dete poveri radi samostalnog vršenja roditeljskog prava, utvrdi da će prebivalište deteta biti na tužiočevoj adresi prebivališta, uredi način održavanja ličnih odnosa deteta i tužene i tužena obaveže da doprinosi izdržavanju deteta.

Prvostepena odluka o nenadležnosti domaćeg suda i odbačaju tužbe (u delu za vršenje roditeljskog prava), koju je kao pravilnu potvrdio drugostepeni sud, doneta je na osnovu čl. 16. stav 3. ZPP, s pozivom na odredbu člana 5. Konvencije o nadležnosti, merodavnom pravu, priznanju i izvršenju odluka i saradnji u materiji roditeljske odgovornosti i mera za zaštitu dece, kojom je propisano da su sudski ili upravni organi države ugovornice u kojoj dete ima uobičajeno boravište nadležni da odrede mere za zaštitu ličnosti i imovine deteta. Odluka drugostepenog suda je pravilna.

Konvencija o nadležnosti, merodavnom pravu, priznanju i izvršenju odluka i saradnji u materiji roditeljske odgovornosti i mera za zaštitu dece (u daljem tekstu: Konvencija) potvrđena je zakonom objavljenim u „Službenom glasniku Republike Srbije“ - Međunarodni ugovori broj 20/2015 i primenjuje se u Republici Srbiji od 01.01.2016. godine, kada je stupila na snagu u skladu sa članom 61. stav 2. tačka A u vezi s članom 58. stav 3. Konvencije. Potvrđivanjem i stupanjem na snagu u Republici Srbiji Konvencija je, u skladu sa članom 16. stav 3. Ustava Republike Srbije, postala sastavni deo njenog pravnog poretka i neposredno se primenjuje.

Prema članu 5. stav 1. Konvencije, sudski ili upravni organi države ugovornice u kojoj dete ima uobičajeno boravište nadležni su da odrede mere za zaštitu ličnosti i imovine deteta. Na taj način se Konvencijom uspostavlja princip jednakog tretmana dece koja žive u istoj državi, bez obzira na njihovo državljanstvo, i štiti najbolji interes deteta koje u državi uobičajnog boravišta ima svoj dom. Ovim članom omogućeno je zasnivanje nadležnosti suda one države ugovornice koji najpodrobnije može da proceni najbolji interes deteta i utvrdi okolnosti u kojima ono živi jer su mu, po pravilu, dokazi lako dostupni i bez teškoća može da pribavi (eventualno) mišljenje deteta. S`toga je po kriterijumu uobičajenog boravišta deteta zasnovana redovna međunarodna nadležnost za odlučivanje o svim vrstama mera (trajnim, privremenim i hitnim) za zaštitu ličnosti ili imovine deteta. Promena uobičajenog boravišta deteta i zasnivanje uobičajenog boravišta u drugoj državi ugovornici vodi ustupanju nadležnosti sudu novog uobičajenog boravišta deteta (član 5. stav 2. Konvencije), osim u slučaju nezakonitog odvođenja ili zadržavanja deteta (član 7. Konvencije).

Korekcija pretpostavke da je u najboljem interesu deteta da se o njegovoj zaštiti odlučuje u državi uobičajenog boravišta izvršena je ustanovama ustupanja nadležnosti (članovi 8. i 9. Kovnencije) i proširenja nadležnosti povodom brakorazvodnog postupka ili postupka za rastavu braka roditelja deteta (član 10. Konvencije).

Ustanova ustupanja nadležnosti omogućava zasnivanje supsidijarne nadležnosti onda kada najbolji interes konkretnog deteta može bolje da proceni inače nenadležni sud, zbog čega mu se prepušta vođenje postupka. Ustupanje nadležnosti može tražiti redovno nadležni sud - sud države uobičajenog boravišta deteta (ako smatra da bi sud druge države mogao efikasnije da proceni najbolji interes određenog deteta), sud države koji nije nadležan (ako smatra da je pogodniji za odlučivanje), a i same stranke mogu biti upućene na podnošenje odgovarajućeg zahteva. Sudovi kojima se može ustupiti nadležnost, kao i oni koji mogu da traže ustupanje su sudovi država čije je dete državljanin, u kojima se nalazi imovina deteta, čijim je organima podnet zahtev za razvod braka ili zakonsku rastavu roditelja deteta ili za poništaj njihovog braka, kao i države sa kojom dete ima značajnu vezu. Specifičnost ove ustanove je u tome što se samo sud države uobičajenog boravišta deteta može odreći svoje nadležnosti, bilo da on predloži ustupanje ili je zamoljen da to dopusti, ali se u svakom slučaju oba suda moraju složiti u pogledu najboljeg interesa određenog deteta.

Proširenje nadležnosti za odlučivanje o roditeljskoj odgovornosti prilikom razvoda ili rastave braka roditelja deteta može uslediti ako su kumulativno ispunjeni sledeći uslovi: da je proširenje nadležnosti dopušteno po pravu države suda (u kojoj se odlučuje o razvodu braka); da u trenutku pokretanja postupka jedan od roditelja ima uobičajeno boravište u državi suda; da je jedan od roditelja titular roditeljske odgovornosti i da postoji njihova saglasnost u pogledu proširenja; i da je to u najboljem interesu deteta.

Primenom konvencijskih normi na ovaj slučaj dolazi se do zaključka o nenadležnosti domaćeg suda da odlučuje o vršenju roditeljskog prava.

Maloletno dete stranaka je rođeno 2014. godine u ..., gde sve vreme i živi sa majkom i tamo i pohađa školu. S`toga, maloletno dete stranaka ima uobičajeno boravište u ..., zbog čega postoji nadležnost suda te države da odlučuje o zaštiti njegove ličnosti u skladu sa članom 5. stav 1. Konvencije.

U ovom slučaju nema mesta ustupanju nadležnosti domaćem sudu, u smislu članova 8. i 9. Konvencije, jer domaći sud nije tražio ustupanje nadležnosti, očigledno ne nalazeći da je pogodniji za odlučivanje o vršenju roditeljskog prava, niti sud države uobičajenog boravišta deteta. U konkretnom slučaju nisu kumulativno ispunjeni uslovi propisani članom 10. Konvencije za proširenje nadležnosti domaćeg suda da o vršenju roditeljskog prava odlučuje u sporu za razvod braka. Tužena se podneskom od 12.06.2024. godine saglasila sa tužbom koju je tužilac podneo domaćem sudu u delu za razvod braka, ali je u podnesku od 09.09.2024. godine iskazala izričito protivljenje da domaći sud odlučuje o pitanjima vezanim za vršenje roditeljskog prava, odnosno za zaštitu ličnosti i imovine deteta.

Potvrđeni međunarodni ugovori su deo pravnog poretka Republike Srbije i u hijerarhiji domaćih i međunarodnih pravnih akata imaju prioritet, jer je članom 194. stav 5. Ustava Republike Srbije propisano da zakoni i drugi opšti akti doneti u Republici Srbiji ne smeju biti u suprotnosti sa potvrđenim međunarodnim ugovorima i opšteprihvaćenim pravilima međunarodnog prava. Zbog toga konvencijsko rešenje o nadležnosti suda države uobičajenog boravišta deteta znači da do proširenja nadležnosti u brakorazvodnom sporu za odlučivanje o vršenju roditeljskog prava više ne može dolaziti po službenoj dužnosti, na osnovu člana 226. stav 1. Porodičnog zakona. Pritom, tužiocu se pobijanom odlukom ne uskraćuje ostvarivanje i zaštita roditeljskog prava, na koju on ima pravo u postupku koji će se voditi pred austrijskim sudom.

Shodno izloženom, odlučeno je kao u izreci na osnovu člana 414. stav 1. u vezi s članom 420. ZPP.

Predsednik veća - sudija

Branislav Bosiljković s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković