-na iznose osnovica - bonusa od po 10.000,00 dinara za svaki mesec posebno za period od juna 2013. godine zaključno sa septembrom 2014. godine i ODBIJA zahtev tužioca za naknadu troškova postupka.

OBAVEZUJE SE tužilac da tuženoj naknadi troškove celog postupka u iznosu od 129.250,00 dinara, u roku od 15 dana od dana prijema otpravka ove presude.

ODBIJA SE zahtev tužioca za naknadu troškova odgovora na reviziju.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Prvog osnovnog suda u Beogradu P1 4056/24 od 12.03.2025. godine, stavom prvim izreke, usvojen je tužbeni zahtev i obavezana tužena da u korist tužioca uplati doprinose za obavezno osiguranje za slučaj nezaposlenosti Nacionalnoj službi za zapošljavanje za period od 01.06.2013. gdoine do 30.04.2020. godine na iznose zarada i bonusa koji su utvrđeni pravnosnažnom i izvršnom presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž1 5324/21 od 14.01.2022. godine, bliže odredđeni tim stavom izreke. Stavom drugim izreke, obavezana je tužena da tužiocu naknadi troškove parničnog postupka od 78.750,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od dana izvršnosti presude do isplate.

Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž1 1782/25 od 11.09.2025. godine, odbijena je kao neosnovana žalba tužene, potvrđena prvostepena presuda i odbijen zahtev tužene za naknadu troškova drugostepenog postupka.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu tužena je blagovremeno izjavila reviziju zbog pogrešne primene materijalnog prava na osnovu člana 404. Zakona o parničnom postupku.

Tužilac je podneo odgovor na reviziju tužene, sa zahtevom za naknadu troškova povodom njegovog sastava.

Po oceni Vrhovnog suda, o posebnoj reviziji tužene u ovom sporu potrebno je odlučivati radi novog tumačenja prava po pitanju zastarelosti uplate doprinosa za obavezno socijalno osiguranje i načina računanja roka zastarelosti i ujednačavanja sudske prakse, zbog čega je Vrhovni sud na osnovu člana 404. stav 2. Zakona o parničnom postupku - ZPP („Službeni glasnik RS“, broj 72/11, 55/14, 87/18, 18/20 i 10/23) odlučio kao u stavu prvom izreke.

Odlučujući o izjavljenoj reviziji na osnovu člana 408. ZPP, Vrhovni sud je našao da je revizija tužene osnovana.

U sprovedenom postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju Vrhovni sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž1 5324/21 od 14.01.2022. godine preinačena je presuda Prvog osnovnog suda u Beogradu P1 1784/19 od 29.07.2021. godine u stavu drugom izreke, tako što je usvojen je tužbeni zahtev tužioca i obavezana tužena da tužiocu na ime naknade štete isplati neisplaćene zarade za period od juna 2013. godine zaključno sa aprilom 2020. godine i neisplaćene mesečne bonuse za period od juna 2013. godine zaključno sa septembrom 2014. godine. Tužilac je pokrenuo izvršni postupak radi naplate novčanog potraživanja iz navedene presude kao izvršne isprave. Izvršni postupak je zaključkom javnog izvršitelja II 145/22 od 29.07.2022. godine zaključen, jer je potraživanje tužioca namireno dana 29.07.2022. godine. Tužena nije u korist tužioca uplatila doprinose za obavezno osiguranje za slučaj nezaposlenosti Nacionalnoj službi za zapošljavanje na iznose isplaćenih zarada i bonusa po pravnosnažnoj presudi. Tužba za uplatu neuplaćenih doprinosa za doprinose za obavezno osiguranje za slučaj nezaposlenosti u ovoj parnici podneta je 05.12.2024. godine, a tužena je istakla prigovor zastarelosti tužiočevog potraživanja.

Polazeći od utvrđenog činjeničnog stanja, nižestepeni sudovi su usvojili tužbeni zahtev primenom članova 2, 3. i 51. stav 1. i 2. Zakona o doprinosima za obavezno socijalno osiguranje, člana 105. stav 1. i 2, i člana 164. Zakona o radu, člana 125. Zakona o državnim službenicima i članova 154. stav 1. i 172. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima, smatrajući da je tužena bila dužna da istovremeno sa isplatom zarada i bonusa po pravnosnažnoj i izvršnoj presudi obračuna i uplati za tužioca doprinose za obavezno osiguranje za slučaj nezaposlenosti Nacionalnoj službi za zapošljavanje. Ceneći istaknuti prigovor zastarelosti predmetnog potraživanja, prvostepeni sud je zauzeo stanovište, koje je prihvatio i drugostepeni sud, da tužiočevo potraživanje nije zastarelo, jer je obaveza tužene da uplati u korist tužioca doprinose za obavezno osiguranje za slučaj nezaposlenosti nastala istovremeno na dan kada je izvršena naplata zarada i bonusa u izvršnom postupku dana 29.07.2022. godine, pa kako je tužba podneta 24.07.2024. godine, to nije protekao rok zastarelosti od tri godine predveđen odredbom člana 196. Zakona o radu.

Po nalaženju Vrhovnog suda, osnovani su navodi revidenta da je istaknuti prigovor zastarelosti pogrešno cenjen zbog pogrešne primene materijalnog prava.

Doprinosi za obavezno socijalno osiguranje, plaćaju se iz zarade u smislu člana 105. stav 2. Zakona o radu (''Službeni glasnik RS'', br. 24/05 ... 95/2018), koje je poslodavac dužan da obračuna i uplati u svoje ime, a u korist zaposlenog i sastavni su deo zarade i predstavljaju potraživanje zaposlenog iz radnog odnosa koji je po svojoj prirodi građansko-pravni obligacioni odnos. Zato se na sporni odnos stranaka u pogledu zastarelosti potraživanja doprinosa za obavezno osiguranje za slučaj nezaposlenosti kao sastavnog dela zarade, odnosno plate i bonusa dosuđenih pravnosnažnom i izvršnom presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž1 5324/21 od 14.01.2022. godine za ukupan period od 01.06.2013. godine zaključno sa 30.04.2020. godine, primenjuje odredba člana 196. Zakona o radu u vezi sa članovima 360, 361. i 362. Zakona o obligacionim odnosima. Na taj pravni odnos se ne može primeniti odredba člana 114e Zakona o poreskom postupku i poreskoj administraciji, kojom je propisano da se odredbe tog zakona o zastarelosti prava na utvrđenje i naplatu ne primenjuju na doprinose za penzijsko i invalidsko osiguranje i doprinose za obavezno zdravstveno osiguranje, jer se u konkretnom slučaju ne radi o poreskom postupku i odnosu između poreske uprave i poreskog obveznika.

Odredbom člana 196. Zakona o radu propisano je da sva novčana potraživanja iz radnog odnosa zastarevaju u roku od tri godine od dana nastanka obaveze. Za potraživanje iz radnog odnosa zastarelost počinje da teče prvog dana posle dana kada je zaposleni mogao da zahteva njeno ispunjenje, što je u skladu sa članom 361. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima. Prema odredbi člana 4. stav 2. Zakona o platama državnih službenika i nameštenika, plate se isplaćuju u tekućem mesecu za prethodni mesec. Rok zastarelosti prema članu 362. Zakona o obligacionim odnosima nastupa kad istekne poslednji dan zakonom određenog vremena. Odredbom člana 360. stav 1. i 2. Zakona o obligacionim odnosima propisano je da zastarelošću prestaje pravo zahtevati ispunjenje obaveze i da zastarelost nastupa kada protekne zakonom određeno vreme u kome je poverilac mogao zahtevati ispunjenje obaveze. Prema stavu 3. istog člana, sud se ne može obazirati na zastarelost ako se dužnik nije na nju pozvao.

Sledom iznetog, obaveza tužene da u svoje ime, a za račun tužioca uplati doprinose za obavezno osiguranje za slučaj nezaposlenosti nastala je istovremeno sa njenom obavezom da tužiocu isplati zaradu, odnosno platu u periodu od juna 2013. godine zaključno sa aprilom 2020. godine i mesečne bonuse za period od juna 2013. godine zaključno sa septembrom 2014. godine. Tužilac je u parnici koju je pokrenuo radi isplate zarada, odnosno plata i bonusa za označene vremenske periode i koja je okončana pravnosnažnom presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž1 5324/21 od 14.01.2022. godine, propustio da traži i uplatu doprinosa za obavezno osiguranje za slučaj nezaposlenosti na tražene i dosuđene iznose zarada i bonusa. Zato je od tada pa do podnošenja ove tužbe 05.12.2024. godine protekao rok od tri godine iz člana 196. Zakona o radu i usled nastupanja zastarelosti prestalo pravo tužioca da zahteva od tužene ispunjenje obaveze uplate doprinosa za obavezno osiguranje za slučaj nezaposlenosti za navedeni period.

Iz navedenih razloga, Vrhovni sud je na osnovu člana 416. stav 1. ZPP, odlučio kao u drugom stavu izreke.

Tužena je u konačnom ishodu parnice uspela u postupku, pa joj na osnovu članova 153. stav 1., 154. i 163. stav 2. ZPP pripadaju troškovi celog postupka prema ostvarenom uspehu u neprocenjivom sporu. Visina je odmerena na ime traženih i troškova za sastav odgovora na tužbu 24.750,00 dinar, za sastav žalbe 49.500,00 dinara i revizije 55.000,00 prema Tarifi o nagradama i naknada troškova za rad advokata važećoj u vreme preduzimanja ovihg parničnih radnji („Službeni glasnik RS“ br. 43/2023) u vezi sa članom 162. ZPP.

Na osnovu člana 165. stav 2. ZPP, Vrhovni sud je odlučio kao u stavu trećem izreke.

Troškovi odgovora na reviziju, po oceni Vrhovnog suda, nisu bili potrebni tužiocu za vođenje ove parnice, te je primenom članova 154. stav 1. u vezi člana 165. stav 1. ZPP, Vrhovni sud odlučio kao u stavu četvrtom izreke.

Predsednik veća - sudija

Mirjana Andrijašević, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković