U IME NARODA

Vrhovni sud, u veću sastavljenom od sudija: Branke Dražić, predsednika veća, Marine Milanović i Vladislave Milićević, članova veća, u parnici tužioca AA iz ..., čiji je punomoćnik Branko Ivković, advokat iz ..., protiv tuženog „Kovački centar“, doo Valjevo, čiji je punomoćnik Dušan Despotović, advokat iz ..., radi utvrđenja i vraćanja na rad, odlučujući o reviziji tuženog, izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž1 3804/22 od 11.05.2023. godine, u sednici održanoj 19.08.2026. godine, doneo je

P R E S U D U

PREINAČUJE SE presuda Apelacionog suda u Beogradu Gž1 3804/22 od 11.05.2023. godine i presuda Osnovnog suda u Valjevu P1 193/22 od 07.06.2022. godine, tako što se ODBIJA kao neosnovan tužbeni zahtev da se utvrdi da je tužilac AA iz ..., u radnom odnosu na neodređeno vreme kod tuženog „Kovački centar“ doo Valjevo, počev od 31.03.2021. godine, i da se obaveže tuženi da tužioca vrati na rad i naknadi mu troškove parničnog postupka od 80.250,00 dinara.

OBAVEZUJE SE tužilac da tuženom naknadi troškove revizijskog postupka u iznosu od 161.250,00 dinara, u roku od osam dana od dana prijema prepisa presude pod pretnjom izvršenja.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž1 3804/22 od 11.05.2023. godine, stavom prvim izreke, odbijena je kao neosnovana žalba tuženog i potvrđena presuda Osnovnog suda u Valjevu P1 193/22 od 07.06.2022. godine, kojom je usvojen tužbeni zahtev i utvrđeno da je tužilac u radnom odnosu na neodređeno vreme kod tuženog počev od 31.03.2021. godine, na radnom mestu ... i obavezan tuženi da tužioca vrati na rad i da tužiocu naknadi troškove postupka u iznosu od 80.250,00 dinara. Stavom drugim izreke, odbijen je zahtev tuženog za naknadu troškova drugostepenog postupka.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tuženi je blagovremeno izjavio reviziju, zbog pogrešne primene materijalnog prava i pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja.

Ispitujući pobijanu presudu u smislu odredbe člana 408. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 72/2011….10/2023, u daljem tekstu: ZPP), Vrhovni sud je ocenio da je revizija tuženog osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je bio zaposlen kod tuženog na određeno vreme, po osnovu više sukcesivno zaključenih ugovora o radu na određeno vreme u periodu od 30.09.2017. – 31.03.2021. godine, odnosno najdalje do završetka projekta, radi obavljanja poslova na radnom mestu „...“. Sve vreme je u kontinuitetu radio na poslovima radnog mesta ..., u istom pogonu tuženog. Tužilac je u radnom odnosu kod tuženog bio do 31.03.2021. godine, bez prekida duže od 24 meseca. Rešenjem tuženog broj ... od 30.03.2021. godine, tužiocu je prestao radni odnos dana 31.03.2021. godine, zbog isteka roka na koji je zaposleni zasnovao radni odnos.

Na ovako utvrđeno činjenično stanje nižestepeni sudovi su primenom materijalnog prava iz odredbi Zakona o radu, citiranih u obrazloženju nižestepenih presuda ocenili da je tužbeni zahtev osnovan. Prema datim razlozima, tuženi je ugovor o radu na određeno vreme sa tužiocem zaključio suprotno odredbi člana 33. Zakona o radu, pa je time ostvarena fikcija da je zaključen ugovor o radu na neodređeno vreme, kako je propisano odredbom člana 37. stav 6. Zakona o radu. Pri tome, drugostepeni sud je ocenio da je bez uticaja pozivanje tuženog na zabranu zapošljavanja na osnovu člana 27e stav 34. Zakona o budžetskom sisitemu, jer nije dokazao da je pokušao da pribavi saglasnost za tužioca ili bilo kog drugog zaposlenog, a poslovao je kao privredno društvo, iako je primao sredstva iz budžeta.

Po oceni Vrhovnog suda, osnovano se revizijom tuženog osporava pravilnost primene materijalnog prava i izloženo pravno stanovište nižestepenih sudova.

Prema odredbama Zakona o radu, radni odnos se zasniva ugovorom o radu, koji zaključuju zaposleni i poslodavac pre stupanja zaposlenog na rad, u pisanom obliku. Takođe, propisano je šta ugovor o radu sadrži, u smislu člana 33. Zakona o radu. Ugovor o radu može da se zaključi na određeno vreme, za zasnivanje rednog odnosa čije je trajanje unapred određeno objektivnim razlozima koji su opravdani rokom ili izvršenjem određenog posla ili nastupanjem određenog događaja, za vreme trajanja tih potreba. Poslodavac može da zaključi jedan ili više ugovora o radu na osnovu kojih se radni odnos sa istim zaposlenim zasniva za period koji sa prekidima ili bez prekida ne može biti duži od 24 meseca, s tim što se pod prekidom ne smatra prekid rada kraći od 30 dana, a izuzetno ugovor o radu na određeno vreme može se zaključiti za rad na projektu čije je vreme unapred određeno, najduže do završetka projekta. Radni odnos zasnovan na određeno vreme postaje radni odnos na neodređeno vreme, ako zaposleni nastavi da radi najmanje pet radnih dana po isteku roka za koji je zasnovao radni odnos (član 37. Zakona o radu).

Međutim, tuženi je korisnik javnih sredstava, što je isticao i u toku postupka, a što proizlazi i iz evidencije korisnika javnih sredstava koja se vodi u Ministarstvu finansija –Upravi za trezor. Naime, tuženi spada u ostale korisnike javnih sredstava, a nalazi se pod kontrolom rada Ministarstva odbrane koja je, inače direktni budžetski korisnik. S obzirom da je tuženi korisnik javnih sredstava u odnosu na njega se primenjuje i Zakon o budžetskom sistemu („Službeni glasnik RS", broj 54/09... 62/13 i 63/13 - ispravka), koji je lex specialis u odnosu na odredbe Zakona o radu.

Zakonom o budžetskom sistemu, čije su norme obavezujuće i za tuženog, kao i Zakonom o izmenama i dopunama Zakona o budžetskom sistemu („Službeni glasnik RS“ br. 108/13 koji je stupio na snagu 07.12.2013. godine) i kasnijim izmenama i dopunama, članom 27e stav 34. propisano je da korisnici javnih sredstava ne mogu zasnivati radni odnos sa novim licima radi popunjavanja slobodnih, odnosno upražnjenih radnih mesta do 31.12.2020. godine. Izuzetno od stava 34. ovog člana radni odnos sa ovim licima može se zasnovati uz saglasnost tela Vlade, na predlog nadležnog ministarstva, odnosno drugog nadležnog organa uz prethodno pribavljeno mišljenje ministarstva. Članom 105. istog zakona propisano je da ako su odredbe drugih zakona, odnosno propisa u suprotnosti sa ovim zakonom primnjuju se odredbe ovog zakona.

Kako je tužilac kod tuženog radio po osnovu ugovora zaključenih u periodu od 30.09.2017. – 31.03.2021. godine, kada je Zakonom o izmenama i dopunama Zakona o budžetskom sisitemu, koji je bio u primeni od 07.12.2013. godine, bilo zabranjeno zapošljavanje novih lica u javnom sektoru radi popunjavanja slobodnih odnosno upražnjenih radnih mesta, osim u izuzetnim slučajevima, uz saglasnost nadležnog organa Vlade, tužbeni zahtev nije osnovan. Zato je Vrhovni sud, primenom člana 416. stav 1. ZPP, preinačio obe nižestepene presude i odlučio kao u stavu prvom izreke.

Vrhovni sud je imao u vidu odredbe Zakona o izmenama i dopunama Zakona o budžetskom sistemu („Službeni glasnik RS“ br. 149/2020 od 11.12.2020. godine), koji je počeo sa primenom od 01.01.2021. godine i trebalo je da traje do 31.12.2023. godine, ali je Zakonom o izmenama i dopunama Zakona o budžetskom sisitemu („Službeni glasnik RS“ br. 92/23 od 27.10.2023. godine) produžena primena ovog člana do 31.12.2026. godine. Članom 3. ovog Zakona dodat je posle člana 27j naziv iznad člana i član 27k koji glasi: „Novo zapošljavanje i dodatno radno angažovanje kod korisnika javnih sredstava, koji je počeo sa primenom od 01.01.2021. godine, a kojim je propisano da je u periodu od 01.01.2021. godine do 31.12.2026. godine korisnicima javnih sredstava dozvoljeno da bez posebnih dozvola i saglasnosti u tekućoj kalendarskoj godini prime u radni odnos na neodređeno vreme i radni odnos na određeno vreme u svojstvu pripravnika do 70% ukupnog broja lica kojima je prestao radni odnos na neodređeno vreme po bilo kom osnovu po prethodnoj kalendarskoj godini, umanjen za broj novozaposlenih na neodređeno vreme i određeno vreme u svojstvu pripravnika u toj kalendarskoj godini), dok o prijemu novozaposlenih na neodređeno vreme i određeno vreme u svojstvu pripravnika iznad tog procenta odlučuje telo Vlade, na predlog nadležnog organa, uz prethodno pribavljeno mišljenje ministarstva.

Tužilac u toku postupka nije isticao činjenicu da su u periodu od 01.01.2021. godine do 01.03.2021. godine, kada mu je prestao radni odnos, bili ispunjeni uslovi da ga tuženi primi u radni odnos na neodređeno vreme, bez posebnih dozvoli i saglasnosti, u smislu člana 27k Zakona o budžetskom sistemu, pa činjenica da je radni odnos tužiocu prestao nakon što je u određenom stepenu ublažena zabrana zapošljavanja u odnosu na ranije važeći član 27e Zakona o budžetskom sistemu, nije od uticaja na drugačiju odluku u ovoj pravnoj stvari.

Tuženom, prema uspehu u sporu, primenom odredbi čl. 153, 154. i 163. ZPP priznati su troškovi postupka i to za pristup na jednom neodržanom ročištu 9.750,00 dinara, za pristup na dva održana ročišta po 18.000,00 dinara svako, sastav dve žalbe po 33.000,00 dinara, sastav revizije 49.500,00 dinara, prema Tarifi o nagradama i naknadama troškova za rad advokata. Tuženom nisu na teret tužioca dosuđeni troškovi sudskih taksi na reviziju i na odluku o reviziji, jer prema Tarifnom broju 1. tačka 10. i Tarifnom broju 2. tačka 12. Zakona o sudskim taksama u sporovima iz radnog odnosa zaposleni ili bivši zaposleni plaća taksu po ovim tarifnim brojevima (na podneske i na odluke) samo ako se zahtev odnosi na novčano potraživanje, što nije situacija u konkretnom slučaju.

Iz navedenih razloga, primenom člana 165. ZPP odlučeno je kao u stavu drugom izreke.

Predsednik veća – sudija

Branka Dražić,s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković