Presudom Višeg suda u Vranju Kž1 21/26 od 05.05.2026. godine odbijena je kao neosnovana žalba branioca okrivljenog AA – advokata Miroslava Nešića, a presuda Osnovnog suda u Vranju K 151/24 od 20.10.2025. godine, potvrđena.

Protiv navedenih pravnosnažnih presuda zahtev za zaštitu zakonitosti blagovremeno je podnelo branilac okrivljenog AA – advokat Miroslav Nešić, zbog povrede zakona iz člana 485. stav 1. tačka 1) ZKP, konkretno zbog povrede krivičnog zakona iz člana 439. tačka 1. ZKP), s tim da iz obrazloženja proizilazi da ukazuje i na povredu krivičnog zakona iz člana 439. tačka 2. ZKP) sa predlogom da Vrhovni sud preinači pobijane presude tako što će okrivljenog osloboditi od optužbe i privatnog tužioca obavezati da snosi sve troškove postupka ili da pobijane presude ukine i predmet vrati prvostepenom sudu na ponovno suđenje.

Vrhovni sud je dostavio primerak zahteva za zaštitu zakonitosti Vrhovnom javnom tužiocu shodno odredbi člana 488. stav 1. ZKP, pa je u sednici veća koju je održao u smislu člana 490. ZKP, bez obaveštavanja Vrhovnog javnog tužioca i branioca okrivljenog, smatrajući da njihovo prisustvo nije od značaja za donošenje odluke (član 488. stav 2. ZKP), razmotrio spise predmeta i pravnosnažne presude protiv kojih je zahtev za zaštitu zakonitosti podnet, te je, nakon ocene navoda iznetih u zahtevu, našao:

Zahtev je neosnovan.

Ukazujući na povrede krivičnog zakona iz člana 439. tačka 1) i 2) ZKP, branilac okrivljenog u podnetom zahtevu navodi da okrivljeni nije imao nameru da vređa ii omalovažava privatnog tužioca i da izjava koju je objavio na “Facebook“ stranici izrečena radi odbrane njegovih prava i zaštite njegovih opravdanih interesa, pa kako nema namere omalovažavanja na strani okrivljenog, to je prema stavu odbrane sud trebao da primeni član 170. stav 4. KZ u konkretnom slučaju. Branilac u zahtevu navodi i da privatni „Facebook“ nalog nije štampa, ni radio, niti televizija, a ni sredstvo javnog informisanja, pa u radnjama okrivljenog nema bitnog elementa predmetnog krivičnog dela zbog kog je nižestepenim presudama oglašen krivim.

Izneti navodi zahteva za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog se, po oceni Vrhovnog suda, ne mogu prihvatiti kao osnovani, iz sledećih razloga:

Pre svega, osnovni oblik krivičnog dela uvreda iz člana 170. stav 1. Krivičnog zakonika čini onaj ko uvredi drugog, dok kvalifikovani oblik iz stava 2. istog člana postoji ako je delo iz stava 1. ovog člana učinjeno putem štampe, radija, televizije ili sličnih sredstava ili na javnom skupu.

Zaštitni objekat krivičnog dela uvrede je čast, kao i skup svih vrednosti nekog lica (intelektualnih, karakternih, moralnih, fizičkih i drugih osobina i vrednosti) i ugled, kao odraz tih vrednosti u društvu, pa shodno tome radnju izvršenja krivičnog dela u pitanju predstavlja svako postupanje kojim se napada bilo koja od tih vrednosti, a kojima se u suštini izražava nepoštovanje ili poniženje dostojanstva ličnosti. Pri tome, karakter tih radnji kao uvredljivih, ceni se sa stanovišta opšte usvojenih društvenih stavova i merila, kao i okolnosti pod kojima se događaj odigrao.

Odredbom člana 170. stav 4. Krivičnog zakonika propisano je da se neće kazniti za delo iz stava 1. do 3. ovog člana učinilac, ako je izlaganje dato u okviru ozbiljne kritike u naučnom, književnom ili umetničkom delu, u vršenju službene dužnosti, novinarskog poziva, političke delatnosti, u odbrani nekog prava ili zaštiti opravdanih interesa, ako se iz načina izražavanja ili iz drugih okolnosti vidi da to nije učinio u nameri omalovažavanja.

Dakle, odredbom člana 170. stav 4. Krivičnog zakonika predviđen je osnov isključenja postojanja navedenog krivičnog dela. Krivično delo uvreda neće postojati, ukoliko su kumulativno ostvareni objektivni i subjektivni uslov. Objektivni uslov jeste da je uvredljiva izjava data u okviru jedne od delatnosti i to ozbiljne kritike u naučnom, književnom ili umetničkom delu, u vršenju službene dužnosti, novinarskog poziva ili političke delatnosti, u odbrani nekog prava ili zaštiti opravdanih interesa. Subjektivni uslov jeste da kod onog čija bi izjava objektivno predstavljala uvredu nekog lica, odnosno povredu njegove časti, nije postojala namera omalovažavanja.

Shodno navedenom, za postojanje krivičnog dela uvreda iz člana 170. stav 2. Krivičnog zakonika, nije potrebno da postoji namera omalovažavanja, već svest i volja da se izrazi nepoštovanje ili poniženje dostojanstva ličnosti. Suprotna situacija, postoji kada je reč o slučajevima iz člana 170. stav 4. Krivičnog zakonika, kada namera omalovažavanja, iako nije izričito sadržana u biću krivičnog dela uvrede iz stava 1. do 3. ovog člana, prema nalaženju ovog suda, ulazi u njen pojam i kao takva mora biti obuhvaćena i izrekom presude.

Prema stanju u spisima predmeta, okrivljeni je dana 15.04.2024. godine, sa umišljajem i u stanju uračunljivosti, uvredio privatnog tužioca BB, tako što je na svom „Facebook“ nalogu, na društvenoj mreži „Facebook“ za privatnog tužioca izneo reči uvrede: „huligan, prevarant i nasilnik iz ...a“, „BB legenda ... ponovo na stranicama „...“ ..., a sve u nameri omalovažavanja privatnog tužioca, pri čemu je bio svestan zabranjenosti svoga dela i hteo njegovo izvršenje.

Opisane radnje, po oceni ovog suda, sadrže sve subjektivne i objektivne elemente krivičnog dela uvreda iz člana 170. stav 2. u vezi stava 1. Krivičnog zakonika, kako su to pravilno zaključili i nižestepeni sudovi.

Ovo stoga što radnja izvršenja krivičnog dela iz člana 170. stav 2. u vezi stava 1. KZ predstavlja izjavu ili drugu radnju kojom se po objektivnoj oceni izražava omalovažavanje određenog lica, i shodno odredbi člana 170. stav 2. KZ može se izvršiti i putem štampe, radija, televizije ili sličnih sredstava ili na javnom skupu.

Pored toga, po oceni ovoga suda, „Facebook“ stranica kao deo društvenih mreža, upravo zbog dostupnosti iste korisnicima ovih mreža na internetu, predstavlja sredstvo slično sredstvima štampe, radija ili televizije i shodno tome putem „Facebook“ stranice se može uputiti uvredljiva izjava i samim tim izvršiti krivično delo uvreda.

Kako, dakle, iz izreke pravnosnažne presude jasno proizilazi da je okrivljeni kritičnom prilikom uvredio privatnog tužioca u nameri omalovažavanja na taj način što je na svojoj „Facebook“ sranici napisao i objavio reči navedene u izreci pravnosnažne presude, to se u radnjama okrivljenog stiču svi elementi krivičnog dela uvreda iz člana 170. stav 2. u vezi stava 1. KZ zbog kog je pravnosnažnom presudom oglašen krivim, pa su navodi zahteva kojima se ukazuje da je u konkretnom slučaju trebalo primeniti član 170. stav 4. KZ i da su nižestepenim presudama učinjene povrede krivičnog zakona iz člana 439. tačka 1. i 2.) ZKP, ocenjeni neosnovanim.

Sa svega izloženog, a na osnovu odredbe člana 491. stav 1. ZKP, doneta je odluka kao u izreci presude.

Zapisničar-savetnik                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                               Predsednik veća-sudija

Snežana Medenica, s.r.                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                     Milena Rašić, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković