Protiv pravnosnažne drugostepene presude tužilac je blagovremeno, preko punomoćnika advokata, uložio reviziju zbog povrede iz odredbe člana 374. stav 1. Zakona o parničnom postupku i zbog pogrešne primene materijalnog prava.

Ispitujući pobijanu presudu u granicama propisanim odredbom člana 408. Zakona o parničnom postupku, Vrhovni sud je našao da revizija nije osnovana.

U postupku donošenja pobijane presude nije učinjena apsolutno bitna povreda iz odredbe člana 374. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku na koju Vrhovni sud pazi po službenoj dužnosti.

Navodima revidenta da pobijana odluka protivreči datim razlozima ukazuje se na povredu iz odredbe člana 374. stav 2. tačka 12. Zakona o parničnom postupku, koja ne predstavlja dozvoljeni revizijski razlog. Revizijski razlozi su restriktivni i propisani odredbom člana 407. Zakona o parničnom postupku.

Prema činjeničnom utvrđenju prvostepenog suda, drugotuženi je, kao izvršni poverilac u izvršnom postupku protiv tužioca, kao izvršnog dužnika, radi prinudnog namirenja potraživanja iz izvršne isprve – presude Privrednog suda u Beogradu P 3495/18 od 17.01.2019. godine preinačene presudom Privrednog apelacionog suda Pž 205/19 od 13.02.2020. godine, a po rešenju o izvršenju Privrednog suda u Novom Sadu Ii 157/20 od 26.06.2020. godine, 28.09.2020. godine naplatio iznos od 339.125.518,96 dinara. Prvotuženi kao zajmoprimac i drugotuženi kao zajmodavac su narednog dana, 29.09.2020. godine, zaključili ugovor o kratkoročnoj pozajmici iznosa od 200.000.000,00 dinara sa rokom vraćanja do 31.12.2020. godine. Ugovor o zajmu, u skladu sa odredbom člana 4. bio je beskamatni. Drugotuženi je istog dana, 29.09.2020. godine, prvotuženom preneo iznos od 200.000.000,00 dinara, a taj iznos prvotuženi je vratio tužiocu u celosti zaključno sa danom 29.12.2020. godine. Dalje je utvrđeno da je presudom Vrhovnog kasacionog suda Prev 380/20 od 15.10.2020. godine preinačena odluka Privrednog apelacionog suda Pž 2050/19 od 13.02.2020. godine tako što je odbijena žalba tamo tužioca, ovde drugotuženog, i potvrđena presuda Privrednog suda u Beogradu P 3495/18 od 17.01.2019. godine u delu kojim je odbijen tužbeni zahtev ovde drugotuženog za isplatu iznosa od 250.251.708,34 dinara sa zateznom kamatom od 28.11.2017. godine pa do isplate. Presuda Vrhovnog kasacionog suda primljena je u prvostepeni sud 02.03.2021. godine. U daljem toku stvari, po predlogu ovde tužioca usvojen je predlog za protivizvršenje i obavezan je izvršni poverilac, ovde drugotuženi, da izvršnom dužniku, ovde tužiocu vrati iznos koji je primio po rešenju o izvršenju Privrednog suda u Novom Sadu Ii 157/20 od 26.06.2020. godine kao i troškove izvršnog i parničnog postupka.

Ocenom izvedenih dokaza nižestepeni sudovi zaključuju da je primarni tužbeni zahtev neosnovan, odnosno da nisu ispunjeni uslovi za pobijanje u smislu odredbe člana 280. st. 1. i 2. Zakona o obligacionim odnosima budući da je prvotuženi zajam vratio pre isteka ugovorenog roka, te se ne može smatrati da je ugovor o zajmu zaključen na štetu tužioca i da usled njegovog zaključenja nema dovoljno sredstava za ispunjenje poveriočevog potraživanja. Dalje zaključuju da ulaganje revizije protiv pravnosnažne drugostepene presude, samo po sebi, ne čini drugotuženog nesavesnim te da drugotuženi nije znao niti mogao znati da preduzetim raspolaganjem može naneti štetu tužiocu. Nalaze, dakle, da nije dokazana njegova nesavesnost. Stoga je irelevantno da li se sporna pozajmica može kvalifikovati kao teretni ili bezteretni posao jer uslova za pobijanje svakako nema. U pogledu pobijanja propuštanja ugovaranja kamate, kao u članu 4. ugovora o kratkoročnoj pozajmici, nižestepeni sudovi nalaze da nisu ispunjeni uslovi jer je neophodno postojanje nesavesnosti drugotuženog u momentu propuštanja, a da drugotuženi nije znao za potraživanje tužioca koje je nastalo tek donošenjem odluke Vrhovnog kasacionog suda Prev 380/20 od 15.10.2020. godine. Odlučujući o eventualnom tužbenom zahtevu prvostepeni sud nalazi da je isti delimično neosnovan, a delimično nedozvoljen odnosno da ne proizilazi da je posao zaključen nedopuštenom pobudom budući da je iznos u celosti vraćen, da nije ni fiktivan, niti zaključen suprotno prinudnim propisima, javnom poretku ili dobrim običajima. Otuda nije ništav. U delu kojim je traženo da se prvotuženi obaveže da drugotuženom isplati sredstva po osnovu ugovora o kratkoročnoj pozajmici nižestepeni sudovi smatraju da za takav zahtev nema pravni interes jer je usmeren u korist drugog lica pa da takvo raspolaganje u, smislu člana 3. Zakona o parničnom postupku, nije dozvoljeno.

Odredbom člana 280. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima propisano je da svaki poverilac čije je potraživanje dospelo za naplatu, bez obzira kada je nastalo, može pobijati pravnu radnju svog dužnika koja je preduzeta na štetu poverioca, u stavu 2. da se smatra da je pravna radnja preduzeta na štetu poverilaca ako usled njenog izvršenja dužnik nema dovoljno sredstava za ispunjenje poveriočevog potraživanja, a u stavu 3. da pod pravnom radnjom podrazumeva se i propuštanje zbog koga je dužnik izgubio kakvo materijalno pravo ili kojim je za njega nastala materijalna obaveza. Prema odredbi člana 281. stav 3. istog zakona, kod besplatnih raspolaganja i sa njima izjednačenih pravnih radnji smatra se da je dužnik znao da preduzetim raspolaganjem nanosi štetu poveriocima i za pobijanje tih radnji ne zahteva se da je trećem licu to bilo poznato ili moglo biti poznato.

Iz navedenih odredbi proizlazi da su opšte pretpostavke za pobijanje paulijanskom tužbom insolventnost dužnika, dužnikova pravna radnja ili propuštanje kojim je došlo do oštećenja poverioca, te da se pobijanjem te pravne radnje ili propuštanja namirenje poverioca omogućava. Otuda postojanje oštećenja poverilaca je uslov za pobijanje, a teret dokazivanja njenog postojanja je na poveriocu koji je pobijanjem nameran da postigne namirenje.

Iz činjeničnog utvrđenja proizilazi da opšti uslovi nisu ispunjeni budući da radnja koja je preduzeta - zaključenje ugovora o kratkoročnom zajmu, nije na štetu poverilaca niti je njeno izvršenje dovelo do nedovoljnosti sredstava za ispunjenje potraživanja tužioca. Ovo kod činjenice da je prvotuženi zajam vratio i to pre isteka roka. Drugim rečima, ispunjenjem ugovora nije došlo do umanjenja imovine drugotuženog budući da je njegova imovinska masa konsolidovana vraćanjem zajma. Stoga, svi navodi revizije usmereni na to da je dužnik znao da se ugovorom o zajmu nanosi šteta poveriocima odnosno posebne uslove za besplatna raspolaganja, kako pravilno nižestepeni sudovi konstatuju, irelevantni su jer sam radnja – ugovor o zajmu - nije podobna pobijanju.

Tužilac je, pobijao i propuštanje da se ugovori kamata smatrajući da se radi o situaciji iz stava 3. člana 280. Zakona o obligacionim odnosima odnosno odricanju od prava. Tvrdio je, zapravo, da je drugotuženi imao pravo na kamatu ali da se tog prava odrekao u korist povezanog lica u cilju oštećenja poverilaca.

Vrhovni sud ne prihvata ovakav zaključak revidenta. Iako Zakon o obligacionim odnosima propisuje da ugovorima o privredi zajmoprimac duguje kamatu iako ona nije ugovorena (odredba člana 558. stav 2.), ugovorne strane imaju pravo da u skladu sa načelom autonomije volje definisanom u članu 10. istog propisa, ugovore beskamatni zajam. To ne bi bilo suprotno javnom poretku niti dobrim običajima. Odredba člana 558. stav 2. Zakona o obligacionim odnosima dispozitivne je prirode što znači da se primenjuje samo ako ugovorne strane pitanje nisu rešila drugačije. To praktično znači da za razliku od građanskopravnog zajma koji se pretpostavlja besplatnim, u privrednom pravu važi pretpostavka teretnosti zbog same lukrativne prirode privrednih subjekata. Međutim, kao norma člana 558. stav 2. Zakona o obligacionim odnosima nije prinudna, dozvoljava se strankama da svojom izričitom voljom isključe ovu zakonsku pretpostavku. To je u konkretnom slučaju učinjeno.

S tim u vezi nema mesta primeni odredbi člana 280. stav 3. Zakona o obligacionim odnosima budući da dužnik, drugotuženi, nije izgubio bilo kakvo materijalno pravo jer ono nije ni stečeno ugovorom, niti je za njega nastala kakva materijalna obaveza propuštanjem (odricanje od nasledstva, odricanje od zarađenog). Zato je pravilan zaključak nižestepenih sudova da nisu ispunjeni uslovi iz odredbe člana 280. i 281. Zakona o obligacionih odnosa za pobijanje ovog pravnog posla.

Nasuprot navodima revizije ne radi se o prividnom poslu budući da je on u celini ispunjen, zajmodavac je prebacio sredstva zajmoprimcu a ovaj je u ugovorenom roku ista sredstva vratio. Neosnovano se ukazuje i na odsustvo kauze. Osnov ili kauza je pravni razlog, objektivni i neposredni, zbog kog se stranke obavezuju i on je uvek isti za istu vrstu ugovora. U konkretnom slučaju on je jasan i dopušten budući da je dopušteno da jedno pravno lice drugom pravnom licu preda određenu količinu novca na zajam.

Ne može se prihvatiti ni navod revizije da su navedeni poslovi ništavi zbog nedopuštene pobude. Prema odredbi člana 53. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima pobude iz kojih je ugovor zaključen ne utiču na njegovu punovažnost, dok prema odredbi stava 2. ako je nedopuštena pobuda bitno uticala na odluku jednog ugovarača da zaključi ugovor i ako je to drugi ugovarač znao ili morao znati, ugovor će biti bez dejstva. Dakle, pobuda postaje pravno bitna ako je kao nedopuštena (protivna prinudnim propisima, javnom poretku i dobrim običajima) bitno uticala na odluku jednog ugovarača a drugi ugovarač je za nju znao ili morao znati. U konkretnom slučaju nije dokazano da je takva pobuda bitno uticala na zaključenje ugovora, pri čemu Vrhovni sud nalazi da činjenica da je tužilac podneo reviziju protiv drugostepene presude ne ukazuje, sama po sebi, na nedopuštenu pobudu. Pri svemu navedenom zajam je bio vraćen u momentu kada je revizijska odluka stigla u prvostepeni sud od kog momenta je drugotuženi mogao da zna da će biti u obavezi da vrati novčana sredstva.

Sledom rečenog proizlazi da je odluka pravilna, pa je Vrhovni sud primenom odredbe člana 414. ZPP odlučio kao u izreci.

Predsednik veća – sudija

Tatjana Matković Stefanović, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković