U IME NARODA

Vrhovni sud, u veću sastavljenom od sudija: Mirjane Andriješević, predsednika veća, Ivane Rađenović i Vladislave Milićević, članova veća, u parnici tužilje AA iz ..., čiji je punomoćnik Ankica Miškov, advokat iz ..., protiv tuženog „Zechmeister Sokol Corporation“ DOO Bačka Topola, čiji je punomoćnik u postupku po reviziji Ahmet Hodžić, advokat iz ..., radi poništaja rešenja o otkazu ugovora o radu i vraćanja na rad, odlučujući o reviziji tuženog izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1 2104/23 od 15.11.2023. godine, u sednici održanoj 08.05.2025. godine, doneo je

P R E S U D U

ODBIJA SE, kao neosnovana, revizija tužene izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1 2104/23 od 15.11.2023. godine.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Osnovnog suda u Somboru P1 136/21 od 26.04.2023. godine, stavom prvim izreke, usvojen je tužbeni zahtev. Stavom drugim izreke, poništeno je rešenje o otkazu ugovora o radu direktora tuženog br. .../... od 21.01.2021. godine zbog prestanka potrebe za radom tužilje sa danom 21.01.2021. godine. Stavom trećim izreke, obavezan je tuženi da tužilju vrati na rad i rasporedi na odgovarajuće poslove. Stavom četvrtim izreke, obavezan je tuženi da tužilji naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 88.500,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom od dana izvršnosti presude do isplate.

Presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1 2104/23 od 15.11.2023. godine, odbijena je žalba tuženog i potvrđena prvostepena presuda.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tuženi je blagovremeno izjavio reviziju zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava.

Ispitujući pobijanu odluku u smislu člana 408. Zakona o parničnom postupku – ZPP („Službeni glasnik RS“, br. 72/11 ... 10/23), Vrhovni sud je našao da revizija nije osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilja je bila zaposlena kod tuženog na određeno vreme od 01.01.2020. godine, da bi anaksom ugovora o radu od 13.08.2020. godine zasnovala radni odnos na neodređeno vreme, bez naznačenja radnog mesta i opisa poslova za koje zasniva radni odnos. Tužilja je sve vreme radnog odnosa kod tuženog obavljala poslove ... (mesto rada ...), jer se tuženi bavi prodajom naftnih derivata. Rešenjem tuženog od 02.12.2020. godine, tužilji je odobreno korišćenje godišnjeg odmora u periodu od 16. - 17.12.2020. godine (dva radna dana) i od 13.01.2021. do 21.01.2021. godine (7 radnih dana). Tuženi je 01.01.2021. godine doneo Pravilnik o unutrašnjoj organizaciji i sistematizaciji poslova, kojim su utvrđeni vrsta radnih mesta i broj izvršilaca, uslovi potrebni za rad na svim radnim mestima, opis poslova i zadatak radnih mesta, među kojima su: „blagajnik 1/ovlašćeno lice“ (jedan izvršilac); „blagajnik 1“ (4 izvršilaca) i „blagajnik 2“ (4 izvršioca), za koja su predviđeni opšti uslovi: III ili IV stepen stručne spreme, radno iskustvo na sličnim ili istim poslovima je prednost i posebni uslovi: poznavanje rada na računaru – MC Office, izdržljivost na opterećenje, položen osnovni ispit zaštite od požara, položen ADR, položen BZR i dr. Opis poslova radnog mesta „blagajnik 2“ je, između ostalog: prodaja i naplata naftnih derivata (i ostalih proizvoda u asortimanu benzinske stanice), održavanje čistoće i higijene aparata za točenje goriva, obaveštavanje pretpostavljenog benzinske stanice o svim nepravilnostima u radu točionog aparata, održavanje čistoće prostora za istakanje i skladištenje goriva, kontrolisanje popunjenosti i ispravnosti priručnih sredstava za čišćenje na točionim ostrvima i održavanje higijene u i oko prodajnog objekta, u slučaju potrebe postavljanje dodatnih pitanja kupcu (vrsta goriva, maziva, cena i dr.), kontrolisanje da li je natočeno gorivo u vozilu plaćeno praćenjem kontrolne lampe ili traženjem od kupca da pokaže račun na uvid i drugo.

Tužilja je 17.12.2020. godine trebalo da počne da radi kada je pozvao zakonski zastupnik i direktor tuženog BB rekavši joj da ne dolazi na posao i da vrati službena odela koja je zadužila, što je ona i učinila. Rešenjem tuženog od 21.01.2021. godine tužilji, zaposlenoj na poslovima ..., otkazan je ugovor o radu zbog prestanka potrebe za njenim radom usled tehnoloških, ekonomskih i organizacionih promena, s pozivom na članove 179. tačka 9. i 192. u vezi članova 158. i 159 Zakona o radu, uz prestanak radnog odnosa sa istim datumom i isplatu otpremnine u iznosu od 15.131,91 dinar. Tuženi je tužilju odjavio sa socijalnog osiguranja sa danom 21.01.2021. Osnivač i zakonski zastupnik tuženog je tužilji lično uručio rešenje o otkazu ugovora o radu (u njenoj kući). Na dan 16.12.2020. godine, postojale su registrovane prijave na obavezno socijalno osiguranje za 19 zaposlenih kod tuženog, među kojima je bila i tužilja, a na dan 21.01.2021. godine za 15 zaposlenih, među kojima je i tužilja (iako je sa tim datumom odjavljena sa obaveznog socijalnog osiguranja). Među prijavljenim osiguranicima bila su dva zaposlena koja su u januaru 2021. godine prijavljena na obavezno socijalno osiguranje (VV od ...01.2021. godine i GG od ....01.2021. godine). Tuženi je nakon otkaza ugovora o radu tužilje primio na radno mesto „blagajnik 2“ nove radnike iz razloga što je, prema iskazu zakonskog zastupnika tuženog, novim Pravilnikom o organizaciji ukinuto radno mesto „...“.

Nakon uručenja predmetnog rešenja o otkazu ugovora o radu zakonski zastupnik tuženog je usmeno ponudio tužilji da pređe na isto radno mesto kod tuženog na radnom mestu „... u ...“, s obzirom je da u trenutku otkaza ugovora o radu tužilji vodio dve benzinske pumpe u ... i u ..., a na ime putnih troškova joj ponuio 7.000,00 dinara. Kako tužilja nije imala redovnu autobusku liniju od mesta prebivališta do mesta rada u ... nije prihvatila tu ponudu. Pitala je da li može da se vrati u ... na svoje radno mesto ali je odgovor bio da je isto već popunjeno. Tuženi nije pismeno ponudio tužilji izmenu ugovorenih uslova rada (aneks ugovora) radi premeštaja na druge odgovarajuće poslove zbog potreba procesa i organizacije rada, niti premeštaj na drugo mesto rada kod njega.

Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja, nižestepeni sudovi su usvojili tužbeni zahtev, nalazeći da je predmetno rešenje o otkazu ugovora o radu nezakonito. Iz utvrđenog činjeničnog stanja proizlazi da je tužilji otkazan ugovor o radu na poslovima „...“ zbog prestanka potrebe za njenim radom dana 21.01.2021. godine, formalno pravo s pozivom na član 179. stav 5. tačka 1. Zakona o radu (tehnološke, ekonomske ili organizacione promene), a u suštini zloupotrebom instituta tzv. „tehnološkog viška“. Ovo stoga što se u predmetnom rešenju o otkazu ugovora o radu ne navodi u čemu se sastoje organizacione, ekonomske i tehnološke promene kod tuženog, koje su uslovile prestanak potrebe za radom tužilje, već je to navedeno samo paušalno, a iz iskaza zakonskog zastupnika tuženog nejasno je da li je tuženoj prestao radni odnos jer nema kvalifikacije ili zbog smanjenog obima posla ili zbog loše finansijske situacije ili zbog ukidanja radnog mesta „...“ (našta se pozivao u svom iskazu). Dodatno, Pravilnik o organizaciji i sistematizaciji poslova kod tuženog od 01.01.2021. godine ne predviđa više radno mesto „...“, već radno mesto „blagajnik 2“ (za koje je predviđeno 4 izvršilaca) koje u opisu poslova obuhvata „poslove točenja goriva“. Pri tome, poslovi točenja goriva, pored tužilje, obavljali su i drugi zaposleni. Posle otkaza ugovora o radu tužilji, tuženi je primio u radni odnos radnike na poslovima blagajnik 2, koji su točili i gorivo.

Po oceni Vrhovnog suda nižestepene odluke su zasnovane na pravilnoj primeni materijalnog prava.

Članom 153. stav 1. Zakona o radu („Službeni glasnik RS“, br. 24/05... 95/18- Autentično tumačenje), propisano je da je poslodavac dužan da donese program rešavanja viška zaposlenih, ako utvrdi da će zbog tehnoloških, ekonomskih ili organizacionih promena u okviru perioda od 30 dana doći do prestanka potrebe za radom zaposlenih na neodređeno vreme, i to za najmanje: 1) 10 zaposlenih kod poslodavca koji ima u radnom odnosu više od 20, a manje od 100 zaposlenih na neodređeno vreme; 2) 10% zaposlenih kod poslodavca koji ima u radnom odnosu najmanje 100, a najviše 300 zaposlenih na neodređeno vreme; 3) 30 zaposlenih kod poslodavca koji ima u radnom odnosu preko 300 zaposlenih na neodređeno vreme. Prema stavu 2. istog člana, program je dužan da donese i poslodavac koji utvrdi da će doći do prestanka potrebe za radom najmanje 20 zaposlenih u okviru perioda od 90 dana, iz razloga navedenih u stavu 1. ovog člana, bez obzira na ukupan broj zaposlenih kod poslodavca. Članom 179. stav 5. tačka 1. Zakona o radu, propisano je da zaposlenom može da prestane radni odnos ako za to postoji opravdani razlog koji se odnosi na potrebe poslodavca i to ako usled tehnoloških, ekonomskih ili organizacionih promena prestane potreba za obavljanjem određenog posla ili dođe do smanjenja obima posla.

Poslodavci, u slučaju kada usled tehnoloških, ekonomskih ili organizacionih promenama prestaje potreba za radom zaposlenih na neodređeno vreme, a čiji je broj manji od minimuma propisanog odredbama člana 153. Zakona o radu, nemaju obavezu da donesu program za rešavanje viška zaposlenih pre nego što zaposlenima otkažu ugovor o radu. U konkretnom slučaju, tuženi je na dan 16.12.2020. godine, ima manje od 20 zaposlenih (postojale su registrovane prijave na obavezno socijalno osiguranje za 19 zaposlenih). U takvoj situaciji, tuženi nije imao obavezu da donese program za rešavanje viška zaposlenih. Ovo opet, s druge strane, ne znači da odluka o otkazu ugovora o radu zaposlenom može biti posledica voluntarizma, već poslodavac u situaciji kada zbog ekonomskih promena prestane potreba za obavljanjem određenog posla mora primeniti odgovarajuće kriterijume koji će dati odgovor na pitanje ko od zaposlenih predstavlja tzv. “tehnološki višak“, što nije neophodno kada je aktom o sistematizaciji ukinuto radno mesto na kome je zasposleni radio.

Kod iznetog, uslov za otkaz od strane poslodavca je da je došlo do tehnoloških, ekonomskih ili organizacionih promena zbog kojih je prestala potreba za obavljanjem nekog posla, kada se isti ukidaju ili pak dolazi do smanjenja obima posla u kom slučaju se smanjuje broj izvršilaca na tom radnom mestu. Navedene promene kod poslodavca u pogledu sitematizovanih radnih mesta i broja potrebnih izvršilaca moraju biti izražene u Pravilniku o organizaciji i sistematizaciji poslova kod poslodavca ili nekom drugom aktu kojim poslodavac utvrđuje organizacione delove i vrste poslove koji se obavljaju, vrstu i stepen stručne spreme, kao i druge uslove koji moraju biti ispunjeni za rad na tim poslovima.

Institut „zloupotrebe prava“ štiti zaposlenog kao opštevažeći princip ugovornog prava (član 13. ZOO) koji se imajući u vidu poreklo ugovora o radu, supsidijerno primenjuje u oblasti rada. Zloupotreba prava postoji kada poslodavac u postupku davanja otkaza ispoštuje formu, ali ne i suštinu (razloge) instituta tzv. tehnološkog viška zaposlenog, odnosno ako vređa njegov cilj ili svrhu. Iz člana 179. stav 5. tačka 1. Zakona o radu i pravila koja su sadržana u članovima 150. i 153. ovog zakona proizlazi da je svrha tehnoškog viška otpuštanje radnika zbog bolje organizacije, tehnoloških promena i zbog ekonomskih promena. Čak i u situaciji kada poslodavac nije u obavezi da donese program rešavanja viška zaposlenih, kao što je to u konkretnom slučaju, razlog za prestanak potrebe za radom zaposlenog moraju biti objektivni i opravdani. Osnovni uslov za otkaz ugovora o radu zaposlenom kao višku je da poslodavac nema mogućnost da ga rasporedi na druge poslove koji odgovaraju njegovoj stručnoj spremi.

U konkretnom slučaju, novim aktom o sistematizaciji tuženog nije predviđeno radno mesto „...“, na kojem je tužilja radila pre donošenja predmetnog rešenja o otkazu ugovora o radu, što bi impliciralo da je to radno mesto ukinuto, na koju argumenatciju se pozivao tuženi. Međutim, i po stavu revizijskog suda u konkretnom slučaju je samo formalno pravo ukinuto radno mesto „...“, ali ne i poslovi tog radnog mesta, što ukazuje da se zapravo radi samo o izmei naziva radnog mesta tužilje, te da je tzv. ukidanje tog radnog mesta, na šta se tuženi poziva, posledica zloupotrebe instituta tzv. „tehnološkog viška“. Ovo zbog toga što se najpre u rešenju o otkazu ugovora o radu ne navodi u čemu se sastoje organizacione, ekonomske i tehnološke promene kod tuženog, koje su uslovile prestanak potrebe za radom tužilje, već je to navedeno samo paušalno. Iz iskaza zakonskog zastupnika tuženog nejasno je da li je tuženoj prestao radni odnos jer nema kvalifikacije ili zbog smanjenog obima posla ili zbog loše finansijske situacije ili zbog ukidanja radnog mesta „...“ (našta se pozivao u svom iskazu). Činjenica je da Pravilnik o organizaciji i sistematizaciji poslova kod tuženog od 01.01.2021. godine ne predviđa više radno mesto „...“, ali postoji radno mesto „blagajnik 2“, za koje je predivđeno 4 izvršilaca, koji u opisu poslova obuhvata „poslove točenja goriva“. Pri tome, poslovi točenja goriva, pored tužilje, obavljali su i drugi zaposleni. Posle otkaza ugovora o radu tužilji, tuženi je primio u radni odnos radnike na poslovima blagajnik 2, koji su točili i gorivo.

U ovkvoj situaciji kada je samo izmenjen naziv radnog mesta tužilje („blagajnik 2“), a za koje radno mesto je predviđeno 4 izvršilaca, tuženi je bio dužan da primeni kreterijume za utvrđivanje viška zaposlenih i mesta za zapošljavanje: premeštaj na druge poslove, rad kod drugog poslodavca, prekvalifikaciju ili dokvalifikaciju, nepuno radno vreme, ali ne kraće od polovine punog radnog vremena i druge mere, što nije učinio. Nižestepeni sudovi su pravilno ocenili da navodi zakonskog zastupnika tuženog da tužilja nije imalo potrebne kvalifikacije za radno mesto „blagajnik 2“, te da nije imala potrebne kavalifikacije ni kada je primljena u stalni radni odnos nisu od uticaja na drugačiju odluku, iz razloga što je u skladu sa odredbama člana 155. Zakona o radu tuženi bio dužan da tužilji obezbedi prekvalifikaciju ili dokvalifikaciju.

Stoga su nižestepni sudovi pravilno zaključili da je tužilji nezakonito prestao radni odnos kod tuženog i u smislu člana 191. Zakona o radu poništili rešenje o prestanku radnog odnosa i obavezali tuženog da tužilju vrati na rad, da mu se isplati naknada štete i uplati pripadajući doprinosi za obavezno socijalno osiguranje za period u kome zaposleni nije radio, obavezao tuženog da tužilju vrati na rad

Revizijski navodi su ocenjeni kao neosnovani jer se njima ponavljaju svi oni navodi koji su isticani u postupku po žalbi, a koji su bili predmet pravilne ocene od strane drugostepenog suda.

Iz navedenih razloga, odlučeno je kao u izreci primenom člana 414. ZPP.

Predsednik veća – sudija

Mirjana Andrijašević, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković