Vrhovni sud je ispitao pobijanu presudu na osnovu odredbe člana 408. Zakona o parničnom postupku - ZPP („Službeni glasnik Republike Srbije“, broj 72/11...10/23) i ocenio da revizija tužilje nije osnovana.

U sprovedenom postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP na koju Vrhovni sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilja je počev od 1975. godine u bračnoj zajednici sa VV, koja još uvek traje. U izvršnom postupku, na predlog izvršnog poverioca (u ovoj parnici tuženog) a protiv izvršnog dužnika VV, Osnovni sud u Prijepolju je doneo rešenje o izvršenju II 459/19 od 02.07.2019. godine radi naplate novčanog potraživanja izvršnog poverioca na osnovu izvršne isprave - presude Višeg suda u Užicu P 16/16 od 16.04.2018. godine, kojim je određeno predloženo izvršenje na celokupnoj imovini izvršnog dužnika. Javni izvršitelj Đorđe Doganović iz ... je zaključkom II 513/19 od 17.09.2020. godine, na drugoj javnoj prodaji, tuženom kao jedinom zainteresovanom kupcu dodelio nepokretnosti, koje su ovde predmet tužbenog zahteva, a zaključkom od 09.11.2020. godine nepokretnosti su predate tuženom. Dana 10.03.2021. godine prinudnim izvršenjem tuženom su predate u posed sporne nepokretnosti, oslobođene od lica i stvari. U izvršnom postupku tužilja je podnosila prigovor trećeg lica, ističući da je sporna imovina koja je predmet izvršenja bračna tekovina na koju ona ima pravo svojine sa udelom od ½, koji prigovor je odbijen kao neosnovan. Dana 23.09.2020. godine tužilja je podnela tužbu Višem sudu u Užicu, protiv svog supruga VV, radi utvrđenja bračne tekovine, koji postupak je okončan zaključenjem sudskog poravnanja od 07.04.2021. godine u predmetu P-195/20, kojim je utvrđeno da je tužilja po osnovu bračne tekovine ima pravo svojine u idealnom delu od po ½ na predmetnim nepokretnostima.

Kod ovako utvrđenog činjeničnog stanja, pravilno su nižestepeni sudovi primenili materijalno pravo kada su odbili tužbeni zahtev da se utvrdi prema tuženom da je tužilja po osnovu sticanja u braku sa VV stekla pravo svojine sa udelom od ½ idealnih delova na predmetnim nepokretnostima i za to dali razloge koje kao pravilne i potpune prihvata i ovaj sud, zbog čega nisu osnovani navodi u reviziji o pogrešnoj primeni materijalnog prava.

Prema odredbi člana 20. stav 1. Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa pravo svojine se stiče po samom zakonu, na osnovu pravnog posla i nasleđivanjem (stav 1). Pravo svojine stiče se i odlukom državnog organa, na način i pod uslovima određenim zakonom (stav 2).

Zakonom o izvršenju i obezbeđenju („Službeni glasnik RS“ broj 106/15...9/20), u daljem tekstu ZIO, propisano je da se nepokretnost prodaje na usmenom javnom nadmetanju ili neposrednom pogodbom (član 171. stav 1), da se zaključak o prodaji nepokretnosti na javnom nadmetanju donosi odmah posle pravnosnažnosti rešenja o izvršenju (član 172.) i da se održavaju najviše dva javna nadmetanja (član 177. stav 1.). Kada zaključi javno nadmetanje javni izvršitelj, objavljuje ko je najpovoljniji ponudilac i posle mogućeg izjašnjenja o korišćenju prava preče kupovine donosi zaključak o dodeljivanju nepokretnosti. (član 180. stav 1.) Zaključak o predaji nepokretnosti kupcu donosi se odmah posle isplate prodajne cene i dostavlja svima kojima i zaključak o prodaji nepokretnosti na javnom nadmetanju, odnosno neposrednom pogodbom, kao i poreskoj upravi i jedinici lokalne samouprave, prema mestu nalaženja nepokretnosti. (član 193. stav 1.); kupac stiče pravo svojine na nepokretnosti danom donošenja zaključka o predaji (stav 2.); zaključak o predaji nepokretnosti sadrži nalog neposrednom držaocu nepokretnosti da u određenom roku preda kupcu državinu nepokretnosti, vreme kada kupac stiče državinu na nepokretnosti, utvrđenje da su se ugasila založna prava, stvarne službenosti i stvarni tereti koji se gase prodajom nepokretnosti, nalog da se sticanje svojine kupca na nepokretnosti upiše u katastar nepokretnosti, kao i nalog da se iz katastra nepokretnosti brišu prava i tereti koji su se ugasili kupovinom ili koje kupac nije preuzeo (stav 3.).

Po oceni Vrhovnog suda pravilno su nižestepeni sudovi zaključili da je tuženi stekao pravo svojine na nepokretnostima koje su predmet tužbenog zahteva u skladu sa citiranim odredbama Zakona o izvršenju i obezbeđenju, odnosno da je tuženi pravo svojine na predmetnim nepokretnostima stekao odlukom državnog organa na način i pod uslovima određenim zakonom u smislu člana 20. stav 2. Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa. Kupovina nepokretnosti na javnom nadmetanju predstavlja originarni (izvorni) način sticanja svojine. To znači da kupac ne postaje vlasnik prenosom prava od prethodnog vlasnika (kao kod klasične kupovine), već pravo svojine stiče po osnovu odluke nadležnog organa. Kupovinom nepokretnosti na javnoj prodaji, kao u konkretnom slučaju, javni izvršitelj nakon uplate izlicitiranog iznosa u zakonskom roku donosi zaključak o predaji nepokretnosti kupcu, a ovaj dokument je pravnosnažni akt državnog organa koji služi kao dokaz o sticanju vlasništva, s obzirom da kupac stiče pravo svojine na nepokretnosti danom donošenja zaključka o predaji. Dakle, tuženi ne izvodi svoje pravo iz prava ranijeg vlasnika nego iz odluke državnog organa, zbog čega se ne radi o derivativnom već originarnom načinu sticanja prava svojine. S`toga je pravilan zaključak nižestepenih sudova da tuženi ne može izgubiti svoje pravo svojine na predmetnim nepokretnostima, s obzirom da je iste stekao u zakonitom postupku izvršenja.

Neosnovano se u reviziji ukazuje na sudsko poravnanje zaključeno između tužilje i njenog supruga kojim je utvrđeno da je tužilja po osnovu bračne tekovine suvlasnik sa udelom od ½ na predmetnim nepokretnostima, jer to poravnanje ne proizvodi dejstvo prema tuženom kao savesnom sticaocu, s obzirom da je izvršenje u konkretnom slučaju sprovedeno pre zaključenog poravnanja. S toga se neosnovano ukazuje na nesavesnost tuženog kao kupca nepokretnosti na javnom nadmetanju jer su u momentu javne prodaje predmetne nepokretnosti bile u isključivoj svojini izvršnog dužnika sa udelom 1/1, te je tuženi kao kupac sa javnog nadmetanja u potpunosti zaštićen načelom pouzdanja u javne knjige.

Tužilja ako je smatrala da ima prava na nepokretnostima koje su bili predmet izvršenja je imala mogućnost da uloži prigovor trećeg lica shodno članu 108. ZIO (što je ista i učinila, ali je prigovor odbijen) ili da podnese tužbu radi utvrđenja nedopustivosti izvršenja prema članu 111. ZIO. Dakle, treće zainteresovano lice, ima pravo na podnošenje tužbe za nedopustivost izvršenja tj. izlučna tužba, kojom se traži da se izvršenje na toj nepokretnosti proglasi nedozvoljenim i izuzme iz izvršnog postupka, jer na njoj ima pravo svojine koje sprečava izvršenje (član 111. Zakona o izvršenju i obezbeđenju). Navodi revizije da tužilja nije mogla u toku izvršnog postupka podneti izlučnu tužbu jer nije imala pravnosnažnu odluku o pravu svojine na predmetnim nepokretnostima, upravo govore u prilog savesnosti tuženog s obzirom da je izvršni dužnik tj. suprug tužilje bio jedini vlasnik spornih nepokretnosti do okončanja izvršnog postupka.

Kako se ostalim navodima revizije kroz ukazivanje na pogrešnu primenu materijalnog prava zapravo osporava pravilnost utvrđenog činjeničnog stanja, sa kojih razloga se revizija ne može izjaviti, isti su ocenjeni ka neosnovani i bez uticaja na drugačije odlučivanje u ovoj pravnoj stvari.

Na osnovu člana 414. Zakona o parničnom postupku odlučeno je kao u stavu prvom izreke presude.

Vrhovni sud je odbio zahtev tuženog za naknadu troškova za sastav odgovora na reviziju s obzirom da nisu bili potrebni za vođenje ove parnice u smislu člana 154. stav 1. ZPP zbog čega je u smislu odredbe člana 165. stav 1. ZPP odlučio kao u stavu drugom izreke.

Predsednik veća - sudija

Branka Dražić, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković