Protiv pravnosnažne drugostepene presude, tuženi je blagovremeno izjavio reviziju zbog pogrešne primene materijalnog prava i bitnih povreda odredaba parničnog postupka.

Tužilac je dostavio odgovor na reviziju, a troškove sastava tog odgovora je tražio.

Ispitujući pobijanu presudu u smislu člana 408. u vezi člana 403. stav 2. tačka 2) i člana 441. Zakona o parničnom postupku ( ''Službeni glasnik RS'', br. 72/11 ... 18/20 i 10/23 - drugi zakon), – u daljem tekstu: ZPP, Vrhovni sud je našao da je revizija neosnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2) ZPP, na koju Vrhovni sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tuženi se bavi održavanjem aparata protivpožarne zaštite i hidrantske instalacije, a počev od 2016. godine je u obavezi da ima najmanje jedno zaposleno lice sa licencom A za izradu glavnih projekata zaštite od požara i dva kontrolora, radi dobijanja akreditacije za poslovanje. Kako je tužilac pored traženog profila obrazovanja posedovao navedenu licencu, tuženi je sa tužiocem zasnovao radni odnos na neodređeno vreme na osnovu ugovora o radu od 05.05.2016. godine, za obavljanje poslova glavnog projektanta zaštite od požara. Radni odnos je zasnovan sa punim radnim vremenom i zaradom u visini od 115,00 dinara neto po radnom času, koja se isplaćuje do 30-tog u mesecu za prethodni mesec. Dogovor je bio da tužilac nema obavezu da dolazi na posao, a tuženi će mu uplaćivati poreze i doprinose. Tužilac je bio raspoređen na radno mesto tehničkog rukovodioca i bio je prisutan kada je akreditaciono telo bilo kod tuženog radi dobijanja akreditacije, koju je tuženi i dobio. Kod tuženog nije bilo drugog zaposlenog sa istim kvalifikacijama, pa niko nije mogao da radi tužiočev posao. Tuženi nije izdao tužiocu nijedan radni nalog. Pobijano rešenje o otkazu ugovora o radu je doneto 26.02.2021. godine na osnovu pisanog sporazuma o prestanku radnog odnosa sa 28.02.2021. godine, kog dana je tuženi odjavio tužioca sa obaveznog socijalnog osiguranja. Navedeno rešenje je dostavljeno tužiocu, dok sporazum o prestanku radnog odnosa on nikada nije primio, niti ga je potpisao. Iz nalaza i mišljenja sudskog veštaka, utvrđeni su iznosi zarade za utuženi period, prema podacima iz isplatnih lista koje je sačinio tuženi, ali ih nije isplatio tužiocu. Tužbeni zahtev u ovom delu tužilac je opredelio u nižem iznosu od iznosa utvrđenog veštačenjem, zahtevajući za pojedine mesece isplatu zarade u nižem iznosu.

Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je delimično usvojio tužbeni zahtev tužioca, nalazeći da je pobijano rešenje o otkazu ugovora o radu od 26.02.2021. godine nezakonito, u smislu člana 175. stav 1. tačka 3), člana 177. i člana 185. Zakona o radu, jer je tuženi otkazao tužiocu ugovor o radu na osnovu pisanog sporazuma o prestanku radnog odnosa koji tužilac nije potpisao. U preostalom delu je odbio tužbeni zahtev, uz ocenu da ne postoji obaveza vraćanja tužioca na rad i isplate potraživane zarade za utuženi period, jer tužilac nije imao ostvarene radne sate kod tuženog, nije dolazio na posao, niti je obavljao rad za tuženog, s tim da je u delu za isplatu zarade za mesec februar 2018. godine našao da je prigovor zastarelosti potraživanja osnovan, u smislu člana 196. Zakona o radu.

Drugostepeni sud je prihvatio kao pravilno stanovište prvostepenog suda da u konkretnom slučaju nije bilo osnova za donošenje rešenja o otkazu ugovora o radu od 26.02.2021. godine primenom člana 175. stav 1. tačka 3) Zakona o radu, kod utvrđenog da između tužioca i tuženog nikada nije potpisan sporazum o prestanku radnog odnosa. U odnosu na zahtev za vraćanje tužioca na rad, zaključio je, međutim, da je tužbeni zahtev osnovan, primenom člana 191. stav 1. Zakona o radu, zbog prestanka radnog odnosa tužioca bez pravnog osnova. Ovo iz razloga što reintegracija, odnosno vraćanje zaposlenog na rad, predstavlja posledicu utvrđenja da je zaposlenom prestao radni odnos bez pravnog osnova, pa kako je tužilac, postavio zahtev za vraćanje na rad, ima pravo da bude vraćen, a tuženi obavezu da ga vrati na rad. Dalje je našao da tuženi nije postupio u skladu sa obavezom iz člana 16. tačka 4) Zakona o radu i tužiocu omogućio da radi u skladu sa zaključenim ugovorom, odnosno da je volja tuženog bila da tužilac ne dolazi na rad. Stoga, te kako je tuženi od marta 2020. godine isplaćivao tužiocu zaradu, iako je princip rada tužioca kod tuženog ostao nepromenjen i za čitav period trajanja ugovora o radu uplaćivao tužiocu poreze i doprinose, ocenio je da to što tužilac nije radio ne može ići na njegovu štetu i lišiti ga prava na isplatu ugovorene zarade saglasno odredbama čl. 104. i 105. Zakona o radu. Pošto je zahtev tužioca za isplatu mesečne zarade opredeljen u iznosu nižem od iznosa prema obračunu tuženog za utuženi period, drugostepeni sud je i u ovom delu preinačio prvostepenu presudu i usvojio tužbeni zahtev, osim za potraživanje za mesec februar 2018. godine zbog nastupanja zastarelosti.

Po oceni Vrhovnog suda, pravilno je drugostepeni sud primenio materijalno pravo.

Odredbom člana 177. stav 1. Zakona o radu („Službeni glasnik RS“, br. 24/05... 95/18), propisano je da radni odnos može da prestane na osnovu pisanog sporazuma poslodavca i zaposlenog. Prema članu 175. tačka 3) istog zakona, radni odnos prestaje sporazumom između zaposlenog i poslodavca.

Prema navedenom, radni odnos može da prestane na osnovu pisanog sporazuma poslodavca i zaposlenog. Sporazum je zaključen kada poslodavac i zaposleni o tome postignu saglasnost, koja se odnosi, kako na prestanak radnog odnosa, tako i na ostala pitanja u vezi sa tim (dan prestanka radnog odnosa, neisplaćene zarade i druga primanja, neiskorišćen godišnji odmor i slično) i proizvodi pravno dejstvo čim bude zaključen.

Kako između tužioca i tuženog nije potpisan sporazum o prestanku radnog odnosa, i po oceni Vrhovnog suda, nezakonito je tužiocu osporenim rešenjem tuženog od 26.02.2021. godine otkazan ugovor o radu, a posledično, zbog prestanka radnog odnosa bez pravnog osnova, tuženi je u obavezi da tužioca vrati na rad na osnovu člana 191. stav 1. Zakona o radu. Imajući u vidu da je posedovanje navedene licence A uz odgovarajuće kvalifikacije na strani tužioca, kao uslov za poslovanje tuženog, bio razlog zaključenja ugovora o radu u konkretnom slučaju, kao i da je dolazak, odnosno nedolazak tužioca na rad, zavisio od tuženog kao poslodavca u domen čije autonomije spada način organizacije rada, te posebno uvažavajući činjenicu da je tužiocu od marta meseca 2020. godine, tuženi isplaćivao zaradu, iako je princip rada tužioca kod tuženog ostao nepromenjen, tužiocu saglasno odredbama čl. 104. i 105. Zakona o radu, pripada pravo na isplatu ugovorene zarade za utuženi period, izuzev za mesec februar 2020. godine, zbog nastupanja zastarelosti u smislu člana 196. Zakona o radu.

Kod izloženog, neosnovani su navodi revizije o pogrešnoj primeni materijalnog prava. U odnosu na navode revizije, koji se odnose na ništavost ugovora o radu, sud posebno naglašava da je predmet ovog spora utvrđenje zakonitosti, odnosno poništaj rešenja o otkazu ugovora o radu i posledično tome vraćanje na rad i isplata zarade, a da je utvrđenje ništavosti ugovora o radu predmet drugog sudskog spora, koji se vodi pred Osnovnim sudom u Zrenjaninu pod sudskom oznakom P1 – 117/2022, za koji tuženi ne dostavlja dokaz da je pravnosnažno okončan u njegovu korist, pa su ti navodi bez uticaja na drugačije odlučivanje u ovoj predmetnoj stvari. Neosnovani su i ostali navodi revizije, budući da je nesporno da je saglasnost volja stranaka postojala i oko postojanja radnog odnosa i oko načina na koji će tužilac kao zaposleni ispunjavati radne obaveze koje je pred njega postavljao tuženi kao poslodavac, koji sa zaposlenim ima pravo da autonomno reguliše obavezu po osnovu radnog odnosa, a sve u okviru Zakona o radu. U predmetnom slučaju se ne dovodi u pitanje svrsishodnost radnog angažovanja odnosno zaposlenosti tužioca kod tuženog, koji je posmatrano sa stanovišta poslovne delatnosti tuženog kao poslodavca, imao važno i odgovorno radno mesto u sistematizaciji poslova kod tuženog, čija zakonitost poslovanja bi se dovela u pitanje, izostankom s rada lica sa kvalifikacijama koje poseduje tužilac. Tužilac je tuženom kao poslodavcu na osnovu svog zvanja i stručnosti omogućio da dobije akreditaciju da može da vrši kontrolu mobilnih uređaja za gašenje i kontrolu hidrantske mreže, a stepen iskorišćenosti rada svakog zaposlenog, pa i tužioca je unutrašnja i isključiva stvar tuženog. Zahtev tužioca za vraćanje na rad je osnovan, s obzirom da je akt poslodavca, kojim je prestao radni odnos tužiocu pravilno poništen kao nezakonit. Na to upućuje i činjenica da iz iskaza zakonskog zastupnika tuženog i drugih svedoka koji su saslušavani tokom glavne rasprave, proizlazi da je uporedo sa donošenjem rešenja o otkazu ugovora o radu tužiocu, bez odlaganja na njegovo radno mesto zaposlen drugi radnik, sa kvalifikacijama koje tuženom omogućavaju nastavak zakonite delatnosti, a što ukazuje na to da radno mesto tužioca postoji i nakon što je isti dobio otkaz. Uz to tužilac je po osnovu radnog odnosa i ugovora o radu, imao pravo i na zaradu po osnovu svog rada i doprinosa poslovanju tuženog kao poslodavca kojem je tužilac sa svojim kvalifikacijama obezbedio ispunjenost formalnih uslova i stručnu podršku koju je propisao zakonodavac. Bez toga tuženi ne bi ni mogao otpočeti, niti redovno vršiti svoju delatnost, a time ni ostvarivati dobit koju mu je, između ostalog, omogućio i tužilac po osnovu svog doprinosa poslovanju tuženog. Tuženi je, dakle, tužiocu dužan da isplati ugovorenu zaradu, koju mu je, uostalom u jednom periodu, za vreme trajanja radnog odnosa i isplaćivao, a koja mu usled nezakonitog prestanka radnog odnosa, uz vraćanja na rad i pripada. Imajući u vidu sve napred navedeno, tužilac kao zaposleni, suprotno navodima revizije, nije u obavezi da u konkretnom slučaju dokazuje ni postojanje radnog odnosa, ni stupanje na rad, niti sam efektivan rad, a ni prisustvo na radu. Ukoliko tužilac, nije dolazio na posao, ili kako se to u reviziji navodi, nije ostvario efektivan rad, tuženom su stajale na raspolaganju mere koje je mogao preduzeti na osnovu člana 179. i 179a Zakona o radu. Teret dokazivanja svojih navoda i po sebe afirmativnih činjenica u sporu je bio na tuženom kao poslodavcu, koji je angažovanjem tužioca sticao očiglednu korist, pa bi neisplaćivanjem zarade tužiocu došlo do njegovog iskorišćavanja i obespravljivanja od strane tuženog kao poslodavca. Pored toga, revizija ne može da se izjavi zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 12) ZPP, na koju povredu tuženi ukazuje.

Iz iznetih razloga, Vrhovni sud je primenom člana 414. stav 1. ZPP odlučio kao u stavu prvom izreke.

Kako tuženi nije uspeo u postupku po reviziji, a troškovi sastava odgovora na reviziju ne predstavljaju troškove koji su bili potrebni radi vođenja parnice, na osnovu člana 165. stav 1. u vezi člana 154. i člana 154. stav 1. ZPP je odlučeno kao u stavu drugom i trećem izreke.

Predsednik veća – sudija

Željko Škorić,s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković