Protiv pravnosnažne drugostepene presude, tužioci su blagovremeno izjavili reviziju zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka, pogrešno utvrđenog činjeničnog stanja i pogrešne primene materijalnog prava.

Ispitujući pobijanu presudu na osnovu člana 408. u vezi člana 403. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 72/11...10/23) Vrhovni sud je našao da revizija nije osnovana.

U sprovedenom postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju Vrhovni sud pazi po službenoj dužnosti niti je učinjena neka druga bitna povreda postupka.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužioci su u radnom odnosu kod tužene. Stanuju u Loznici a mesto rada im je u Krupnju. Tužena nema organizovani sopstveni prevoz u spornom periodu na navedenoj relaciji već prevoz obavlja autoprevoznik „Banbus“ d.o.o. Obrenovac. Prema cenovniku navedenog prevoznika cena prevozne karte u jednom pravcu na relaciji Loznica – Krupanj – Loznica do 25.12.2018. godine iznosila je 150,00 dinara, nakon toga 170,00 dinara sve do 25.03.2021. godine dok je cena povratne karte iznosila 200,00 dinara od 01.02.2019. godine iznosila je 240,00 dinara. U periodu septembra 2017. godine do januara 2020. godine tužena je tužiocima isplaćivala naknadu troškova za dolazak i odlazak sa rada u visini cene povratne karte navedenog prevoznika. Prema nalazu veštaka ekonomske struke razlika između pojedinačne karte na relaciji Loznica – Krupanj – Loznica i cene mesečne karte na toj relaciji a koja visina je isplaćivana tužiocima je i to za tužilju 45.900,00 dinara a za tužioca 47.600,00 dinara.

Pri ovako utvrđenom činjeničnom stanju, prvostepeni sud je shodno odredbi člana 118. stav 1. tačka 1. Zakona o radu, člana 26. stav 1. stav 2. Posebnog kolektivnog ugovora za zaposlene u osnovnim i srednjim školama i domovima učenika kao i člana 22. Pravilnika o radu Srednje škole u Krupnju 14.05.2015. godine gde je propisano da zaposleni ima pravo na naknadu troškova za dolazak i odlazak sa rada u visini prevozne karte u javnom saobraćaju ako škola nije obezbedila sopstveni prevoz, usvojio tužbeni zahtev tužilaca nalazeći da tužiocima pripada naknada u visini dnevne prevozne karte na toj relaciji shodno broju dana provedenih na radu. Na osnovu člana 277. i 324. ZOO na dosuđene iznose tužiocima je dosudio zakonsku zateznu kamatu.

Drugostepeni sud nije prihvatio ovu pravnu argumentaciju prvostepenog suda. Ovo iz razloga što nalazi da pitanje načina na koji poslodavac obezbeđuje prevoz nije od uticaja na pravo koje tužioci imaju kao zaposleni. Tužiocima je isplaćivana visina prevozne mesečne karte. Znači, tužioci su imali obezbeđen prevoz a prevoz prevoznika „Banbus“ d.o.o. Obrenovac koji je vršio prevoz na toj relaciji je usaglašen sa redom vožnje i rasporedom da tužioci mogu stići na vreme koristeći autobus tog prevoznika. Tužena je uvažila zahtev da zaposleni koji putuju iz Loznice nemaju poslednji čas u drugoj smeni kako bi mogli da se vrate u Loznicu autobusom naznačenog prevoznika koji iz Krupnja polazi u 18 časova. Preinačio je prvostepenu presudu i odbio tužbeni zahtev tužilaca.

Po oceni Vrhovnog suda, drugostepeni sud je pravilno primenio materijalno pravo. Prema članu 118. stav 1. tačka 1. Zakona o radu propisano je da zaposleni ima pravo na naknadu troškova u skladu sa opštim aktom i ugovorom o radu i to: za dolazak i odlazak sa rada u visini cene prevozne karte u javnom saobraćaju, ako poslodavac nije obezbedio sopstveni prevoz. Prema članu 26. stav 1. stav 2. Posebnog kolektivnog ugovora za zaposlene u osnovnim i srednjim školama i domovima učenika („Službeni glasnik RS“ br. 21/2015) propisano je da zaposleni ima pravo za naknadu za dolazak i odlazak sa rada u visini cene prevozne karte u javnom saobraćaju (gradski, prigradski, međugradski) te da je na zahtev zaposlenog poslodavac dužan da zaposlenom obezbedi mesečnu kartu za dolazak i odlazak sa rada ukoliko nije obezbedio sopstveni prevoz. Prema članu 22. Pravilnika o radu Srednje škole u Krupnju od 14.05.2015. godine propisano je da zaposleni ima pravo na naknadu troškova za dolazak i odlazak sa rada u visini cene prevozne karte u javnom saobraćaju, ako škola nije obezbedila sopstveni prevoz.

U konkretnom slučaju evidentno je da je prevoz na spornoj relaciji vršio prevoznik „Banbus“ d.o.o. Obrenovac. Prevoz je bio tako usklađen da zaposleni koji putuju iz Loznice kao nastavnici u školu mogu da stignu na prvi čas a zaposleni nastavnici koji su radili u drugoj smeni po rasporedu nisu imali poslednji čas da bi mogli da stignu na prevoz iz Krupnja za Loznicu koji autobus polazi u 18 časova. Tužena je tužiocima isplaćivala visinu povratne prevozne karte za naznačeni period pa je pravilno zaključio drugostepeni sud da, shodno citiranim propisima, obzirom da je tužiocima bio obezbeđen prevoz na naznačenoj relaciji, oni nemaju pravo na isplatu razlike između cene mesečne karte i pojedinačne karte shodno danima provedenim na radu. Tužioci nisu dokazali da prevoz nije usklađen u skladu sa mogućnostima realnog dolaženja na posao i povratka sa posla. Stoga se navodi iz revizije tužilaca ne mogu prihvatiti kao osnovani.

Pravilna je i odluka o troškovima postupka.

Imajući u vidu napred izneto, na osnovu člana 414. stav 1. ZPP, odlučeno je kao u izreci.

Predsednik veća - sudija

Gordana Komnenić, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković