U IME NARODA

Vrhovni sud, u veću sastavljenom od sudija: Tatjane Matković Stefanović, predsednika veća, Tatjane Đurica i Jasminke Obućina, članova veća, u parnici tužioca AA iz ..., koga zastupa Dragan Šaponjić, advokat iz ..., protiv tužene Republike Srbije, Ministarstvo pravde, koju zastupa Državno pravobranilaštvo iz Beograda, radi naknade štete, odlučujući o reviziji tužioca i reviziji tužene izjavljenim protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž 1794/24 od 26.12.2024. godine, u sednici održanoj 18.06.2026. godine, doneo je

P R E S U D U

ODBIJAJU SE, kao neosnovane, revizija tužioca i revizija tužene izjavljene protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž 1794/24 od 26.12.2024. godine.

ODBIJAJU SE zahtevi tužioca i tužene za naknadu troškova revizijskog postupka.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Višeg suda u Beogradu P 2717/2021 od 06.12.2023. godine, u stavu I delimično je usvojen tužbeni zahtev pa je obavezana tužena da tužiocu na ime naknade štete u vidu izgubljene zarade za vreme trajanja pritvora od 25.11.2003. godine do 18.02.2005. godine isplati:

-za novembar 2003. godine iznos od 2.769,00 CHF,

-za decembar 2003. godine iznos od 12.342,00 CHF

-za januar 2004. godine iznos od 12.342,00 CHF

-za februar 2004. godine iznos od 12.342,00 CHF

-za mart 2004. godine iznos od 12.342,00 CHF

-za april 2004. godine iznos od 12.342,00 CHF

-za maj 2004. godine iznos od 12.342,00 CHF

-za jun 2004. godine iznos od 12.342,00 CHF

-za juli 2004. godine iznos od 12.342,00 CHF

-za avgust 2004. godine iznos od 12.342,00 CHF

-za septembar 2004. godine iznos od 12.342,00 CHF

-za oktobar 2004. godine iznos od 12.342,00 CHF

-za novembar 2004. godine iznos od 12.342,00 CHF

-za decembar 2004. godine iznos od 12.342,00 CHF

-za januar 2005. godine iznos od 12.342,00 CHF

-za februar 2005. godine iznos od 12.342,00 CHF

sve sa domicilnom kamatom počev od prvog radnog dana narednog meseca za koji je naknada dosuđena pa do 25.12.2012. godine, a od 25.12.2012. godine pa do konačne isplate zakonskom zateznom kamatom koja se utvrđuje na godišnjem nivou u visini referentne kamatne stope koju propisuje i/ili primenjuje prilikom sprovođenja glavnih operacija Centralna banka Švajcarske, uvećanu za 8% poena, sve u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu NBS na dan isplate, u roku od 15 dana po prijemu presude.

Odlukom iz stava II odbijen je tužbeni zahtev u delu u kome je traženo da se obaveže tužena da tužiocu isplati na ime naknade štete u vidu izgubljene zarade za vreme trajanja pritvora od 25.11.2003. godine do 18.02.2005. godine

-za novembar 2003. godine iznos od 2.769,00 CHF,

-za decembar 2003. godine preko dosuđenih 12.342,00 CHF do traženih 13.845,00 CHF

-za januar 2004. godine preko dosuđenih 12.342,00 CHF do traženih 13.845,00 CHF,

-za februar 2004. godine preko dosuđenih 12.342,00 CHF do traženih 13.845,00 CHF,

-za mart 2004. godine preko dosuđenih 12.342,00 CHF do traženih 13.845,00 CHF,

-za april 2004. godine preko dosuđenih 12.342,00 CHF do traženih 13.845,00 CHF,

-za maj 2004. godine preko dosuđenih 12.342,00 CHF do traženih 13.845,00 CHF,

-za jun 2004. godine preko dosuđenih 12.342,00 CHF do traženih 13.845,00 CHF,

-za juli 2004. godine preko dosuđenih 12.342,00 CHF do traženih 13.845,00 CHF,

-za avgust 2004. godine preko dosuđenih 12.342,00 CHF do traženih 13.845,00 CHF,

-za septembar 2004. godine preko dosuđenih 12.342,00 CHF do traženih 13.845,00 CHF,

-za oktobar 2004. godine preko dosuđenih 12.342,00 CHF do traženih 13.845,00 CHF,

-za novembar 2004. godine preko dosuđenih 12.342,00 CHF do traženih 13.845,00 CHF,

-za decembar 2004. godine preko dosuđenih 12.342,00 CHF do traženih 13.845,00 CHF,

-za januar 2005. godine preko dosuđenih 12.342,00 CHF do traženih 13.845,00 CHF,

-za februar 2005. godine preko dosuđenih 12.342,00 CHF do traženih 13.845,00 CHF,

sve sa domicilnom kamatom na ovaj iznos, počev od prvog dana narednog meseca do 25.12.2012. godine, a od 25.12.2012. godine pa do konačne isplate zakonsku zateznu kamatu koja se utvrđuje na godišnjem nivou u visini referentne kamatne stope koju propisuje i/ili primenjuje prilikom sprovođenja glavnih operacija Centralna banka Švajcarske, uvećanu za 8% poena, sve u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu NBS na dan isplate, kao neosnovan.

Odlukom iz stava III odbijen je zahtev da se obaveže tužena da tužiocu isplati na ime naknade štete u vidu izgubljene zarade zbog zabrane ulaza u Švajcarsku od izlaska iz pritvora do brisanja iz registra preduzeća „BB“ ... i to:

-iznos od 138.845,00 CHF za 2005. godinu sa domicilnom kamatom počev od 01.01.2006. godine do 25.12.2012. godine a od 25.12.2012. godine pa do konačne isplate, zakonsku zateznu kamatu koja se utvrđuje na godišnjem nivou u visini referentne kamatne stope koju propisuje i/ili primenjuje prilikom sprovođenja glavnih operacija Centralna banka Švajcarske, uvećanu za 8% poena,

-iznos od 166.140,00 CHF za 2006. godinu sa domicilnom kamatom počev od 01.01.2007. godine do 25.12.2012. godine a od 25.12.2012. godine pa do konačne isplate zakonsku zateznu kamatu koja se utvrđuje na godišnjem nivou u visini referentne kamatne stope koju propisuje i/ili primenjuje prilikom sprovođenja glavnih operacija Centralna banka Švajcarske, uvećanu za 8% poena,

-iznos od 166.140,00 CHF za 2007. godinu sa domicilnom kamatom počev od 01.01.2008. godine do 25.12.2012. godine a od 25.12.2012. godine pa do konačne isplate zakonsku zateznu kamatu koja se utvrđuje na godišnjem nivou u visini referentne kamatne stope koju propisuje i/ili primenjuje prilikom sprovođenja glavnih operacija Centralna banka Švajcarske uvećanu za 8% poena,

-iznos od 166.140,00 CHF za 2008. godinu sa domicilnom kamatom počev od 01.01.2009. godine do 25.12.2012. godine a od 25.12.2012. godine pa do konačne isplate zakonsku zateznu kamatu koja se utvrđuje na godišnjem nivou u visini referentne kamatne stope koju propisuje i/ili primenjuje prilikom sprovođenja glavnih operacija Centralna banka Švajcarske uvećanu za 8% poena,

-iznos od 166.140,00 CHF za 2009. godinu sa domicilnom kamatom počev od 01.01.2010. godine do 25.12.2012. godine a od 25.12.2012. godine pa do konačne isplate, zakonsku zateznu kamatu koja se utvrđuje na godišnjem nivou u visini referentne kamatne stope koju propisuje i/ili primenjuje prilikom sprovođenja glavnih operacija Centralna banka Švajcarske uvećanu za 8% poena,

-iznos od 166.140,00 CHF za 2010. godinu sa domicilnom kamatom počev od 01.01.2011. godine do 25.12.2012. godine a od 25.12.2012. godine pa do konačne isplate zakonsku zateznu kamatu koja se utvrđuje na godišnjem nivou u visini referentne kamatne stope koju propisuje i/ili primenjuje prilikom sprovođenja glavnih operacija Centralna banka Švajcarske uvećanu za 8% poena,

-iznos od 166.140,00 CHF za 2011. godinu sa domicilnom kamatom počev od 01.01.2012. godine do 25.12.2012. godine a od 25.12.2012. godine pa do konačne isplate, zakonsku zateznu kamatu koja se utvrđuje na godišnjem nivou u visini referentne kamatne stope koju propisuje i/ili primenjuje prilikom sprovođenja glavnih operacija Centralna banka Švajcarske uvećanu za 8% poena,

-iznos od 166.140,00 CHF za 2012. godinu sa domicilnom kamatom počev od 01.01.2013. godine do 25.12.2012. godine a od 25.12.2012. godine pa do konačne isplate, zakonsku zateznu kamatu koja se utvrđuje na godišnjem nivou u visini referentne kamatne stope koju propisuje i/ili primenjuje prilikom sprovođenja glavnih operacija Centralna banka Švajcarske uvećanu za 8% poena,

a sve u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu NBS na dan isplate, kao neosnovan.

Odlukom iz stava IV odbijen je tužbeni zahtev u delu u kojem je traženo da se obaveže tužena da tužiocu isplati na ime naknade štete u vidu izgubljene dobiti, za vreme trajanja pritvora tužioca u periodu od 25.11.2003. godine do 18.02.2005. godine, u preduzeću „ BB“ ... u iznosu od 103.464,65 CHF sa domicilnom kamatom počev od 01.01.2004. godine do 25.12.2012. godine a od 25.12.2012. godine pa do konačne isplate, zakonsku zateznu kamatu koja se utvrđuje na godišnjem nivou u visini referentne kamatne stope koju propisuje i/ili primenjuje prilikom sprovođenja glavnih operacija Centralna banka Švajcarske uvećanu za 8% poena, a sve u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu NBS na dan isplate, kao neosnovan.

Odlukom iz stava V odbijen je tužbeni zahtev tužioca kojim je tražio da se obaveže tuženi da mu naknadi štetu u vidu izgubljene dobiti zbog zabrane ulaska u Švajcarsku od izlaska iz pritvora do brisanja preduzeća „BB“ ... iz registra i to:

-za period od 18.02.2005. godine do 31.12.2005. godine 75.545,84 CHF sa domicilnom kamatom počev od 01.01.2005. godine do 25.12.2012. godine a od 25.12.2012. godine pa do konačne isplate zakonsku zateznu kamatu koja se utvrđuje na godišnjem nivou u visini referentne kamatne stope koju propisuje i/ili primenjuje prilikom sprovođenja glavnih operacija Centralna banka Švajcarske uvećanu za 8% poena, sve u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu NBS na dan isplate,

-za period od 01.01.2006. godine do 31.12.2006. godine 89.915,74 CHF sa domicilnom kamatom počev od 01.01.2007. godine do 25.12.2012. godine a od 25.12.2012. godine pa do konačne isplate, zakonsku zateznu kamatu koja se utvrđuje na godišnjem nivou u visini referentne kamatne stope koju propisuje i/ili primenjuje prilikom sprovođenja glavnih operacija Centralna banka Švajcarske, uvećanu za 8% poena, sve u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu NBS na dan isplate,

-za period od 01.01.2007. godine do 31.12.2007. godine 89.915,74 CHF sa domicilnom kamatom počev od 01.01.2008. godine do 25.12.2012. godine a od 25.12.2012. godine pa do konačne isplate zakonsku zateznu kamatu koja se utvrđuje na godišnjem nivou u visini referentne kamatne stope koju propisuje i/ili primenjuje prilikom sprovođenja glavnih operacija Centralna banka Švajcarske uvećanu za 8% poena, sve u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu NBS na dan isplate,

-za period od 01.01.2008. godine do 31.12.2008. godine 94.915,74 CHF sa domicilnom kamatom počev od 01.01.2009. godine do 25.12.2012. godine a od 25.12.2012. godine pa do konačne isplate zakonsku zateznu kamatu koja se utvrđuje na godišnjem nivou u visini referentne kamatne stope koju propisuje i/ili primenjuje prilikom sprovođenja glavnih operacija Centralna banka Švajcarske uvećanu za 8% poena, sve u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu NBS na dan isplate,

-za period od 01.01.2009. godine do 31.12.2009. godine 94.915,74 CHF sa domicilnom kamatom počev od 01.01.2010. godine do 25.12.2012. godine a od 25.12.2012. godine pa do konačne isplate zakonsku zateznu kamatu koja se utvrđuje na godišnjem nivou u visini referentne kamatne stope koju propisuje i/ili primenjuje prilikom sprovođenja glavnih operacija Centralna banka Švajcarske uvećanu za 8% poena, sve u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu NBS na dan isplate,

-za period od 01.01.2010. godine do 31.12.2010. godine iznos od 94.915,74 CHF sa domicilnom kamatom počev od 01.01.2011. godine do 25.12.2012. godine a od 25.12.2012. godine pa do konačne isplate zakonsku zateznu kamatu koja se utvrđuje na godišnjem nivou u visini referentne kamatne stope koju propisuje i/ili primenjuje prilikom sprovođenja glavnih operacija Centralna banka Švajcarske uvećanu za 8% poena sve u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu NBS na dan isplate,

-za period od 01.01.2011. godine do 31.12.2011. godine iznos od 94.915,74 CHF sa domicilnom kamatom počev od 01.01.2012. godine do 25.12.2012. godine a od 25.12.2012. godine pa do konačne isplate zakonsku zateznu kamatu koja se utvrđuje na godišnjem nivou u visini referentne kamatne stope koju propisuje i/ili primenjuje prilikom sprovođenja glavnih operacija Centralna banka Švajcarske uvećanu za 8% poena, sve u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu NBS na dan isplate,

-za period od 01.01.2012. godine do 31.12.2012. godine iznos od 94.915,74 CHF sa domicilnom kamatom počev od 01.01.2013. godine do 25.12.2012. godine a od 25.12.2012. godine pa do konačne isplate zakonsku zateznu kamatu koja se utvrđuje na godišnjem nivou u visini referentne kamatne stope koju propisuje i/ili primenjuje prilikom sprovođenja glavnih operacija Centralna banka Švajcarske uvećanu za 8% poena, sve u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu NBS na dan isplate, kao neosnovan.

Odlukom iz stava VI obavezana je tužena da tužiocu na ime naknade advokatskih troškova nastalih u postupku ekstradicije isplati iznos od 13.880,40 CHF sa domicilnom kamatom počev od 15.05.2008. godine do 25.12.2012. godine a od 25.12.2012. godine pa do isplate zakonsku zateznu kamatu koja se utvrđuje na godišnjem nivou u visini referentne kamatne stope koju propisuje i/ili primenjuje prilikom sprovođenja glavnih operacija Centralna banka Švajcarske, uvećanu za 8% poena, sve u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu NBS na dan isplate.

Odlukom iz stava VII obavezana je tužena da tužiocu naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 2.005.040,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od nastupanja uslova za izvršenje pa do isplate, sve u roku od 15 dana po prijemu pismenog otpravka presude.

Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž 1794/24 od 26.12.2024. godine, odbijene su kao neosnovane žalbe tužioca i tuženog i potvrđena presuda Višeg suda u Beogradu P 2717/21 od 06.12.2023. godine, te su odbijeni zahtevi tužioca i tužene za naknadu troškova drugostepenog postupka.

Protiv pravnosnažne drugostpene presude, dela kojim je tužbeni zahtev delimično odbijen, tužilac je blagovremeno, preko punomoćnika advokata uložio reviziju zbog bitne povrede iz odredbe člana 374. stav 1. Zakona o parničnom postupku učinjene pred drugostepenim sudom i zbog pogrešne primene materijalnog prava. U smislu obrazloženih navoda revizije predlaže da se, u pobijanom delu, odluka drugostepenog suda preinači.

Protiv pravnosnažne drugostepene presude, dela kojim je tužbeni zahtev delimično usvojen, blagovremenu reviziju ulaže tužena iz, kako navodi, svih zakonom predviđenih razloga. Predlaže da se drugostepena odluka preinači tako što će tužbeni zahtev biti odbijen u celini.

Tužilac je podneo odgovor na reviziju tužene kojom osporava osnovanost revizijskih razloga i tačnost revizijskih navoda te predlaže da se revizija tužene, kao neosnovana, odbije.

Ispitujući pobijanu presudu u granicama određenim odredbom člana 408. Zakona o parničnom postupku, Vrhovni sud je našao da su revizija tužioca i revizija tužene neosnovane.

U postupku donošenja pobijane presude nije učinjena apsolutno bitna povreda iz člana 374. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Tužilac u reviziji tvrdi da je presuda zahvaćena povredom iz člana 374. stav 1. Zakona o parničnom postupku, ali bez ikakvog bližeg obrazloženja koje zakonske odredbe drugostepeni sud nije primenio ili ih je nepravilno primenio, niti na koji način je to moglo uticati na donošenje zakonite i pravilne presude, te su ovakvi navodi paušalni, pa samim tim i neosnovani.

Prema činjeničnom utvrđenju prvostepenog suda, rešenjem istražnog sudije Četvrtog opštinskog suda u Beogradu Ki.br. 623/03 od 18.07.2003. godine, tužiocu je određen pritvor iz razloga predviđenih odredbom člana 142. stav 1. tačka 1. ZKP. Nakon lišenja slobode u ..., a po zahtevu Republike Srbije, tužilac je boravio u ekstradicionom pritvoru do 24.06.2004. godine kada je isporučen Republici Srbiji, a pritvor je produžavan sve do 18.02.2005. godine kada je pušten na slobodu. Presudom Apelacionog suda u Beogradu Kž1 3478/10 od 07.10.2010. godine usvojena je žalba okrivljenog, ovde tužioca, i njegovog branioca i preinačena presuda Prvog osnovnog suda u Beogradu K.br. 10585/10 od 10.03.2010. godine, tako što je okrivljeni (tužilac) oslobođen optužbe da je izvršio krivično delo prevara iz člana 171. stav 1. KZ RS. Pravnosnažnom presudom Višeg suda u Beogradu P 340/12 od 19.06.2013. godine, tužena je obavezana da tužiocu naknadi nematerijalnu štetu zbog pretrpljenih duševnih bolova usled neosnovanog lišenja slobode u iznosu od 1.680.000,00 dinara, sa pripadajućom kamatom. Tužilac je bio vlasnik, jedini, privrednog društva „BB1“ iz ..., odnosno vlasnik 100% svih akcija društva od 100.000 CHF. Počev od 01.04.2003. godine bio je generalni direktor istog društva sa bruto platom od 15.000 CHF mesečno. Prema bilansu stanja za period od 01.01.2002. godine do 31.12.2002. godine, privredno društvo je u tom periodu ostvarilo dobit od 94.915,74 CHF. Prestalo je da postoji usled likvidacije te je brisano iz registra 17.12.2012. godine. Tužiocu je odlukom Federalne kancelarije za migracije u Bernu od 24.11.2004. godine zabranjen ulazak u Švajcarsku na neodređeno vreme, a kao razlog je navedeno da je stranac čiji je povratak u Švajcarsku nepoželjan iz razloga njegovog ponašanja i razloga javne bezbednosti (prestupnik u Švajcarskoj). Veštačenjem preko veštaka ekonomsko- finansijske struke izvršen je obračun materijalne štete koju tužilac potražuje. Tužiocu je dodeljena mesečna penzija od 820 CHF, počev od 01.09.2012. godine, a po osnovu obične starosne penzije sa umanjenjem zbog prevremenog odlaska u penziju.

Na osnovu ovako utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud zaključuje da tuženi nije nedozvoljenim ponašanjem skrivio lišenje slobode, pa je primenom odredbe člana 155. i 172. Zakona o obligacionim odnosima usvojio tužbeni zahtev za naknadu materijalne štete po osnovu izgubljene zarade za vreme boravka u pritvoru, na način kao u stavu prvom izreke prvostepene presude, tako što je bruto zarada od 15.000 CHF mesečno umanjena po osnovu svih odbitaka, poreza, osiguranja i slično, te je tako umanjena u mesečnom iznosu od po 12.342 CHF dosuđena tužiocu. Tužbeni zahtev za naknadu materijalne štete po osnovu izgubljene zarade za period od marta 2005. godine pa do likvidacije preduzeća prvostepeni sud odbija nalazeći da tužilac nije dokazao da postoji uzročno-posledična veza između njegovog lišenja slobode po zahtevu tužene i odluke Švajcarske o zabrani ulaska, jer je utvrđeno da je tužiocu ulazak zabranjen iz razloga njegovog ponašanja, budući da je prestupnik u Švajcarskoj. Ovo kod činjenice da tužilac nije priložio dokaze o suprotnom pa ni da je podneo redovan pravni lek protiv navedene odluke. Prvostepeni sud je zaključio da tužiocu ne pripada ni pravo na naknadu štete na ime izmakle dobiti preduzeća za vreme trajanja pritvora, kao ni za period od izlaska iz pritvora pa do likvidacije preduzeća 17.12.2012. godine, nalazeći da je ono moglo da funkcioniše nezavisno od fizičkog prisustva tužioca, odnosno da tužilac nije dokazao da postoji direktna uzročno-posledična veza između njegovog fizičkog odsustva iz Švajcarske koja je dovela do izostanka dobiti preduzeća i likvidacije tokom 2012. godine. Ovo imajući u vidu da je dobit obračunata na osnovu podataka za 2002. godinu i da iz priloženih bilansa, ne postoji stavka troškova na ime isplaćenih zarada. Polazeći od opredeljene zarade tužioca, zaključak je suda da ako se ona kao trošak oduzme od dobiti, preduzeće bi poslovalo sa gubitkom. Najzad, odlučujući o zahtevu za naknadu štete na ime isplaćenih troškova advokatu, prvostepeni sud nalazi da je isti osnovan, te da je tužilac dokazao da je po ispostavljenom računu isplatio iznos od 13.880,40 CHF, da tužena nije dokazala da su ovi troškovi tužiocu isplaćeni u krivičnom postupku niti da je zahtev odbijen, pri čemu je tužilac dostavio dokaz da je zahtev podneo i u krivičnom postupku.

Drugostepeni sud prihvata materijalnopravni zaključak prvostepenog. Obrazlaže da pravo na naknadu štete zbog neosnovanog lišenja slobode svoj osnov ima u odredbi člana 560. stav 1. ZKP važećeg u vreme tužiočevog lišenja slobode, kojom je bilo propisano, između ostalog, da pravo na naknadu štete pripada licu koje je bilo u pritvoru a nije došlo do pokretanja krivičnog postupka ili je postupak obustavljen pravnosnažnim rešenjem ili je pravnosnažnom presudom oslobođen optužbe ili je optužba odbijena. Dakle, kako dalje obrazlaže, tužena odgovara bez obzira na krivicu, tako da samim nastupanjem zakonom propisanih uslova stiče se pravo na naknadu štete bez obzira da li je do neosnovanog lišenja došlo nezakonitim ili nepravilnim radom organa. Smatra da je pravilno prvostepeni sud zaključio da tužilac ima pravo na naknadu štete zbog izgubljene zarade usled boravka u pritvoru i boravka u ekstradicionom pritvoru, kao i da je visina pravilno utvrđena u iznosima koji su utvrđeni nalazom veštaka a s obzirom na obračune plata za april i maj 2003. godine, iz kojih proizilazi da mu je isplaćivana upravo po 12.342,00 CHF. Pravilnom nalazi drugostepeni sud i odluku da tužiocu ne pripada naknada na ime izmakle dobiti za vreme trajanja pritvora i periodu po izlasku pa do gašenja firme, jer nije pružio relevantne dokaze o tome da je njegovo odsustvo predstavljalo isključivi uzrok za neostvarivanje dobiti preduzeća u utuženom iznosu i likvidaciju firme. Pojašnjava da su tužiočeve tvrdnje o „propadanju“ određenih poslova zbog njegovog odsustva ostale nedokazane, pri čemu nije pouzdano utvrđena delatnost firme i uslovi tržišta u spornom periodu. Najzad, kada su u pitanju troškovi advokata, nalazi da je odluka prvostepenog suda takođe pravilna i utemeljena u odredbi člana 265. stav 1. i stav 6. ZKP, pa kako je tužilac dostavio dokaz o visini troškova koje je imao na ime angažovanja branioca pred švajcarskim pravosudnim organima i da je iste isplatio, a o istima nije odlučeno u krivičnom postupku, smatra da je zahtev pravilno usvojen.

Tužilac, kao revident smatra da je odluka da mu se odbije naknada izgubljene zarade do traženog punog iznosa od 15.000 CHF mesečno doneta pogrešnom primenom materijalnog prava jer je umanjenjem zarade za penzijsko i zdravstveno osiguranje njemu trajno umanjena penzija za iznos neuplaćenog penzionog doprinosa, te da je sud eventualno mogao prihvatiti umanjenje za porez od 7,70%. Smatra i da je odluka kojom je delom odbijen tužbeni zahtev posledica pogrešnog zaključka suda da nije dokazao uzročnu vezu između lišenja slobode i odluke o zabrani ulaska u Švajcarsku. Ukazuje da dokaz o izjavljenoj žalbi na odluku o zabrani nije mogao da pribavi zbog proteka vremena. Ukazuje da je pogrešan zaključak suda da mu je ulazak u Švajcarsku zabranjen zbog bilo kakve odgovornosti pred organima te zemlje jer, kako ističe, da je tako ne bi bio izručen Republici Srbiji. Naglašava da je osnovno pravo vlasnika preduzeća učešće u dobiti, te kako je bio jedini vlasnik to njema pripada celokupna dobit društva koja mogla očekivati.

Revizijom tužene osporava se drugostepena presuda navodima da iz izvedenih dokaza jasno proizilazi da je tužilac bio u bekstvu te da je za njim raspisana poternica, da je određivanje pritvora bila nužna mera što znači da je isključivo nedozvoljenim postupcima prouzrokovao lišenje slobode. Smatra da šteta nije dokazana, niti je dokazano da je pre lišenja slobode ostvarivao zaradu. Takođe, tužena osporava dokaznu snagu izvedenih dokaza, pre svega obračun plata. Smatra da troškovi advokatske kancelarije nisu jasno opredeljeni već da su paušalni, da se ne smatraju troškovima krivičnog postupka, te da stoga nisu mogli da budu dosuđeni.

Revizije tužioca i tužene nisu osnovane.

Odredbama Zakonika o krivičnom postupku („Službeni list SRJ“, br. 70/01 i 68/02) koji se primenjuju u konkretnom slučaju, bilo je propisano da lice koje je bez osnova osuđeno za krivično delo ili je bez osnova lišeno slobode ima pravo na rehabilitaciju, pravo na naknadu štete od države, kao i druga prava utvrđena zakonom (član 14); da pravo na naknadu štete pripada i licu koje je bilo u pritvoru a nije došlo do pokretanja krivičnog postupka, ili je postupak obustavljen pravnosnažnim rešenjem, ili je pravnosnažnom presudom oslobođeno od optužbe ili je optužba odbijena (član 560. stav 1. tačka 1); da naknada štete ne pripada licu koje je svojim nedozvoljenim postupcima prouzrokovalo lišenje slobode (član 560. stav 3); da će se u postupku za naknadu štete u slučajevima iz stava 1. i 2. ovog člana shodno primenjivati odredbe ove glave (član 560. stav 4).

Iz navedenih odredbi proizilazi da lice koje je bez osnova lišeno slobode ima pravo na naknadu štete od Republike Srbije. Sa druge strane, šta se smatra neosnovanim lišenjem slobode određeno je odredbama Zakonika o krivičnom postupku. Tužilac je bio u ekstradicionom pritvoru od 25.11.2003. godine do 24.06.2004. godine u Švajcarskoj kada je izručen u Republiku Srbiju, gde je u pritvoru bio do 18.02.2005. godine, a krivični postupak koji je protiv njega vođen, pravnosnažno je okončan presudom krivičnog suda kojom je oslobođen optužbe. Otuda se zaključuje da spada u zakonom definisanu kategoriju lica neosnovano lišenih slobode (odnosno neosnovano pritvorenih lica), te da mu pripada pravo na naknadu štete u smislu člana 14. i člana 560. stav 1. tačka 1. ZKP. Tačno je da je pravo na naknadu zbog neosnovanog lišenja slobode isključeno ukoliko je pritvoreno lice svojim postupcima takvo lišenje prouzrokovalo. Međutim iz činjeničnog utvrđenja to ne proizilazi a činjenica da je tužilac živeo u Švajcarskoj, iz kog razloga nije bio dostupan organima Republike Srbije, ne može se smatrati nedozvoljenim postupanjem koje je dovelo do lišenja slobode. Smatralo bi se nedozvoljenim postupkom samo ukoliko je praćeno aktivnim ili pasivnim izbegavanjem suda (prijema poziva, neodazivanja pozivu), skrivanje prebivališta, odnosno boravišta. Dokaza u prilog navedenom nije bilo. Stoga se ne mogu prihvatiti kao osnovani navodi revizije tužene da je tužilac isključivo svojim nedozvoljenim postupcima prouzrokovao lišenje slobode. Posledično, ispunjeni su uslovi za naknadu materijalne štete po osnovu objektivne odgovornosti Republike Srbije u smislu napred navedene odredbe člana 14. i 560. stav 1. tačka 1. ZKP.

Neosnovano tužilac revizijom ukazuje na navodnu pogrešnu primenu materijalnog prava, odnosno odredbe švajcarskog prava. Predmet ovog spora je naknada štete zbog neosnovanog lišenja slobode (pritvora), odnosno sprovedenog ekstradicionog postupka. Ove mere su prema tužiocu preduzeli nadležni pravosudni organi Republike Srbije, na njenoj teritoriji, u okviru vršenja suverene državne vlasti (iure imperii). Shodno osnovnim postulatima međunarodnog privatnog prava i principu teritorijalnog suvereniteta, za ocenu zakonitosti akta domaćih javnih organa i utvrđivanje odgovornosti države za štetu koju su ti organi pričinili, merodavno je isključivo pravo države čiji su organi štetu prouzrokovali. Primena stranog prava u ovom domenu bila bi u suprotnosti sa javnim poretkom Republike Srbije. Okolnost da je tužilac radio u Švajcarskoj uzima se u obzir isključivo kao relevantna činjenica za odmeravanje visine i obima stvarno pretrpljene štete, odnosno izgubljene dobiti, a ne kao pravni osnov za primenu stranog zakonodavstva. Sledom rečenog, kako je utvrđeno da je tužilac primao neto zaradu u iznosu od 12.342,00 CHF, to su pravilno nižestepeni sudovi zaključili da je osnovan tužbeni zahtev na ime naknade štete u vidu izgubljene zarade za vreme trajanja pritvora a kao u stavu I prvostepene presude koja je potvrđena pobijanom drugostepenom.

Netačno tužilac kao revident navodi da je tražio pun iznos izgubljene zarade od 15.000 CHF budući da prema konačno opredeljenom tužbenom zahtevu, a kao iz podneska od 11.04.2023. godine, zahtevao je 13.845,00 CHF. Stoga, držeći se granica zahteva nižestepeni sudovi nisu mogli da odlučuju preko navedenog iznosa od 13.845,00. Sa druge strane, pravilno je odbijen zahtev za iznos preko dosuđenih 12.342,00 CHF mesečno pa do traženog iznosa od 13.845,00 CHF mesečno. Nije osnovan navod revizije tužioca da se njegova izgubljena zarada ima obračunati kao bruto umanjena samo za iznos poreza od 7,70% (odnosno bez ostalih umanjenja) posebno ne iz razloga što je veštak ekonomsko-finansijske struke „kategorički tvrdio“ da se doprinosi po osnovu penzijskog i invalidskog osiguranja mogu smatrati gubitkom. Koja umanjenja u imovini se smatraju gubitkom je pravno pitanje, pa je otuda bez uticaja tvrdnja veštaka na kojoj se insistira u reviziji, kao što je bez uticaja i navod revizije da mu je trajno umanjena penzija za iznos neuplaćenog penzionog doprinosa budući da tužilac nije tužbenim zahtevom tražio štetu zbog umanjene penzije koja je posledica izostale upalate u penzioni fond. Posebno, tužilac nije dokazao da bi penzija bila uvećana upravo za iznos za koji je uskraćena uplata penzionog doprinosa, odnosno da su te dve kategorije ekvivalentne.

Pravilno su nižestepeni sudovi zaključili da tužilac nije dokazao uzročno- posledičnu vezu između određenog pritvora i zabrane ulaska u Švajcarsku, kod činjenice da je iz priloženih dokaza utvrđeno da je motiv za donošenje iste to što se radi o strancu čiji je povratak u Švajcarsku nepoželjan iz razloga njegovog ponašanja i motiva reda i javne bezbednosti (prestupnik u Švajcarskoj). Dakle, radi se o razlozima koji su izvan krivičnog postupka koji se prema tužiocu vodio u predmetu zbog kog mu je određen pritvor, pa i ekstradicioni pritvor, pri čemu tužilac nije dostavio dokaz o suprotnom, niti da je protiv navedene odluke uložio pravni lek. Navodi revizije da dokaz u tom pravcu nije mogao da pribavi zbog proteka vremena ne mogu se prihvatiti kao osnovani budući da je tužbu u ovoj pravnoj stvari podneo 29.11.2013. godine, nedugo nakon što je ostvario pravo na penziju, odnosno u periodu koji je blizak onom u kom je došlo do spornog događaja. Dokaz je tada mogao pribaviti ako je postojao.

Najzad, pravilan je zaključak nižestepenih sudova da tužilac nije dokazao da je nastala šteta u vidu izgubljene dobiti preduzeća za vreme trajanja pritvora pa do njegove likvidacije a na njemu je bio teret dokazivanja navedene činjenice, u smislu odredbe člana 231. stav 2. Zakona o parničnom postupku. U tom smislu tačan je navod revizije tužioca da je osnovno pravo vlasnika preduzeća pravo na učešće u dobiti ali je suština odluke u tome da tužilac nije dokazao da je izostanak dobiti preduzeća prouzrokovan njegovim pritvaranjem. Štaviše, nije dokazao ni da se radilo o osnovano očekivanoj dobiti prema redovnom toku stvari ili posebnim okolnostima, a ako se radi o ovom drugom o kojim se okolnostima, konkretno, radi. Paušalna tvrdnja da su propali određeni poslovi, bez ukazivanja na one koji su bili zaključeni ili u postupku pregovaranja, njihova izvesnost i parametri za utvrđivanje dobiti, ne čine zahtev tužioca u ovom delu osnovan. Član 189. stav 3. Zakona o obligacionim odnosima propisuje se pri ocenu visine izgubljene dobiti i uzima u obzir dobitak koji se mogao osnovano očekivati prema redovnom toku stvari ili prema posebnim okolnostima, a čije je ostvarenje sprečeno štetnikovom radnjom. Nasuprot tome, tužilac iznosi potpuno paušalne i apstraktne tvrdnje da su propali određeni poslovi, te da nije bilo nikog da vodi firmu, bez navođenja o kojim se poslovima radi, sa kojim ugovorenim stranama, o kojoj vrednosti i na osnovu kojih zaključenih ugovora ili predugovora. Teret dokazivanja isključivo je bio na njemu. Budući da nije ponudio u tom pravcu nijedan dokaz, finansijski izveštaj ili konkretan ugovoreni posao koji bi ukazao na izvesnost ostvarivanja dobiti, već se navodi svode na hipotetičke mogućnosti, tužbeni zahtev je i u ovom delu pravilno odbijen kao neosnovan.

Sledi da je revizija tužioca nije osnovana.

Revizijom tužene pretežno se osporava ocena dokaza i utvrđeno činjenično stanje, pre svega navodima o neadekvatnoj dokaznoj snazi dokaza na okolnost zarade tužioca, što nisu dozvoljeni revizijski razlozi. Revizijski razlozi propisani su u odredbi člana 407. Zakona o parničnom postupku i restriktivni su. Suprotno navodima revizije tužene, pravilno su nižestepeni sudovi doneli odluku u pogledu naknade štete za plaćene troškove advokatskoj kancelariji u Ženevi, budući da iz utvrđenih činjenica proizilazi visina istih, kao i činjenica da je tužilac iste snosio.

Sledom iznetog proizilazi da je nižestepena odluka pravilnom primenom materijalnog prava na utvrđeno činjenično stanje, pa je Vrhovni sud primenom odredbe člana 414. stav 1. ZPP, odlučeno je kao u stavu prvom izreke.

Budući da nijedna od parničnih stranaka nije uspela u revizijskom postupku, to im troškovi revizijskog postupka ne pripadaju, pa je odlučeno kao u stavu drugom.

Predsednik veća – sudija

Tatjana Matković Stefanović, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković