Ispitujući pobijanu presudu u smislu člana 408. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 72/11 ... 18/20 i 10/23 - dr. zakon), Vrhovni sud je ocenio da je revizija tuženog osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema činjeničnom stanju utvrđenom u prvostepenom postupku, tužilja je kod tuženog bila u radnom odnosu počev od 14.09.2016. godine, a ugovorom o radu br. ... od 14.09.2018. godine zasnovala je radni odnos na neodređeno vreme, na radnom mestu radnika u proizvodnji i ..., da bi potom bila premeštena na radno mesto ... u proizvodnji.

Odlukom tuženog del. br. 2334/1 od 03.09.2021. godine zatvoren je organizacioni deo društva - Sektor proizvodnje i instalacija, sa svim unutrašnjim organizacionim jedinicama i službama, a kao osnov za to navedeni su veliki poslovni gubitak i akumulirani deficit u vezi sa proizvodnjom autoinstalacija. Istog dana donet je novi Pravilnik o organizaciji i sistematizaciji poslova sa katalogom poslova i zaključen Sporazum o merama za rešavanje viška zaposlenih del. br. 2335/1 sa „Yura Corporation“ DOO Rača - ogranak Niš, kojim se to društvo obavezalo da sve zaposlene utvrđene kao višak kod tuženog primi u radni odnos na određeno vreme u trajanju od najmanje šest meseci, počev od 01.10.2021. godine. Na listi od 264 zaposlena, koja je sastavni deo tog sporazuma, tužilja je pod brojem 206.

Predlog programa rešavanja viška zaposlenih del. br. 2337/1 donet je 04.09.2021. godine, a kao jedini kriterijum za utvrđivanje viška uzeto je obavljanje poslova u službama sektora koji se gasi. Po pribavljenom mišljenju Nacionalne službe za zapošljavanje – Filijala Niš br. 0306/1046/7/2021 od 17.09.2021. godine, tuženi je 20.09.2021. godine doneo odluku o usvajanju programa rešavanja viška zaposlenih del. br. 2353/1.

Tužilji je 20.09.2021. godine dostavljena ponuda za zaključenje aneksa ugovora o radu br. ..., uz rok od osam dana za izjašnjenje, nakon čega je 21.09.2021. godine zaključen aneks ugovora o radu br. .... Rešenjem tuženog br. ... od 30.09.2021. godine tužilji je otkazan ugovor o radu zbog prestanka potrebe za njenim radom i ona je istog dana odjavljena sa obaveznog socijalnog osiguranja. Otpremnina tužilji nije isplaćena, niti je njena isplata programom bila predviđena.

Tužilja je 01.10.2021. godine kod „Yura Corporation“ DOO Rača - ogranak Niš zasnovala radni odnos na određeno vreme, na poslovima koje je obavljala kod tuženog, a taj radni odnos prestao je sporazumom o prestanku radnog odnosa br. ... od 07.10.2021. godine.

Odluku o zatvaranju organizacionog dela društva, Sporazum o merama, Predlog programa, Odluku o usvajanju programa, ponudu i aneks ugovora o radu potpisao je Kim Hyomin, koji je odlukom o osnivanju društva od 03.09.2019. godine (tačke 12.1 i 12.2) bio određen za ostalog zastupnika društva, sa istim ovlašćenjima kao i direktor, i kao takav registrovan u Agenciji za privredne registre. Rešenjem Agencije za privredne registre BD 78364/21 od 29.09.2021. godine izvršena je promena podataka o zastupnicima tuženog, tako što su brisani dotadašnji direktor Jonghwan Park i ostali zastupnik Kim Hyomin, a kao jedini zakonski zastupnik upisan je Jongwoo Nam.

Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je zaključio da je Kim Hyomin u vreme potpisivanja navedenih akata bio ovlašćeno lice u smislu člana 192. Zakona o radu, budući da je kao ostali zastupnik imao ista ovlašćenja kao i direktor društva i da je u registru bio upisan sve do rešenja Agencije za privredne registre od 29.09.2021. godine, zbog čega posebno ovlašćenje nije bilo potrebno, kao i da tužilji nije pripadalo pravo na otpremninu, jer je njen radnopravni status rešen merom upućivanja na rad kod drugog poslodavca, pa je tužbeni zahtev u celini odbio. Ko je potpisao rešenje o otkazu ugovora o radu prvostepeni sud nije utvrđivao.

Drugostepeni sud je ocenio da je prvostepeni sud činjenično stanje pravilno i potpuno utvrdio, ali da je iz njega izveo pogrešan zaključak o neosnovanosti tužbenog zahteva, pa je primenom člana 394. tačka 3. i 4. Zakona o parničnom postupku preinačio prvostepenu presudu i tužbeni zahtev usvojio u celini. Pri tom je našao da je Kim Hyomin sa funkcije ostalog zastupnika razrešen 15.09.2021. godine, prema, kako je naveo, neosporenim navodima iz podneska tužilje od 05.04.2023. godine, te da od tog dana radnje koje je preduzimao nisu mogle proizvoditi pravno dejstvo. Sledstveno tome, zaključio je da je odluku o usvajanju programa br. 2353/1 od 20.09.2021. godine, ponudu od 20.09.2021. godine i aneks od 21.09.2021. godine potpisalo neovlašćeno lice, da se iz sadržine rešenja o otkazu ugovora o radu ne može utvrditi da je doneto i potpisano od strane ovlašćenog lica, a da tuženi u tom pravcu nije pružio dokaze do zaključenja glavne rasprave, zbog čega nije postojao osnov za rešavanje viška zaposlenih primenom otkaznog razloga iz člana 179. stav 5. tačka 1. Zakona o radu.

Po oceni Vrhovnog suda, drugostepeni sud je pri donošenju pobijane presude učinio bitnu povredu odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 1. u vezi sa članom 383. stav 3. i 4. i članom 394. Zakona o parničnom postupku, na koju je tuženi u reviziji ukazao, a koja je bila od uticaja na zakonitost i pravilnost te presude.

Drugostepeni sud je pobijanu presudu doneo u sednici veća, pozivajući se na član 394. tačka 3. i 4. Zakona o parničnom postupku. Oba navedena osnova za preinačenje polaze od činjeničnog stanja utvrđenog prvostepenom presudom: tačka 3. podrazumeva da je iz činjenica koje je prvostepeni sud utvrdio izveden nepravilan zaključak o postojanju drugih činjenica, a tačka 4. da je činjenično stanje pravilno utvrđeno, a materijalno pravo pogrešno primenjeno. Utvrditi činjenično stanje drugačije od onog utvrđenog prvostepenom presudom drugostepeni sud može samo ako prethodno, u smislu člana 383. stav 3. i 4. istog zakona, održi raspravu i o žalbi odluči na osnovu nje. Drugostepeni sud je i sam ocenio da je prvostepeni sud činjenično stanje pravilno i potpuno utvrdio, a potom je, u pogledu dve odlučne činjenice, od tog činjeničnog stanja odstupio.

Prvo, prestanak svojstva ovlašćenog zastupnika Kim Hyomina drugostepeni sud je vezao za 15.09.2021. godine, nalazeći da od tog dana radnje koje je on preduzimao nisu mogle proizvoditi pravno dejstvo. Prvostepeni sud je, međutim, iz prečišćenog teksta odluke o osnivanju društva, rešenja Agencije za privredne registre od 29.09.2021. godine i iskaza svedoka BB utvrdio da je to lice bilo ovlašćeni zastupnik tuženog do donošenja navedenog rešenja Agencije. O istoj odlučnoj činjenici izvedena su, dakle, suprotna utvrđenja, a drugostepeni sud do svog utvrđenja nije došao ocenom izvedenih dokaza na održanoj raspravi, već tako što je tvrdnju iznetu u podnesku tužilje uzeo za neosporenu činjenicu.

Ta tvrdnja, međutim, nije ni bila neosporena. Izneta je u podnesku tužilje od 05.04.2023. godine, kojim se tužilja izjašnjavala na podnesak tuženog od 15.03.2023. godine, a u tom podnesku tuženi je o istoj činjenici zastupao upravo suprotno stanovište - da je Kim Hyomin u registru bio upisan kao zastupnik do 29.09.2021. godine. Od te tvrdnje tuženi do zaključenja glavne rasprave nije odstupio. Činjenica o kojoj su stranke iznele suprotne tvrdnje i o kojoj je prvostepeni sud, ocenom izvedenih dokaza, već zauzeo stav, ne može se uzeti kao nesporna.

Drugo, drugostepeni sud je našao da se iz sadržine rešenja o otkazu ugovora o radu ne može utvrditi da je ono doneto i potpisano od strane ovlašćenog lica i da tuženi u tom pravcu do zaključenja glavne rasprave nije pružio dokaze, pa je i na tom propustu zasnovao odluku o osnovanosti tužbenog zahteva. Ko je potpisao rešenje o otkazu ugovora o radu među strankama, međutim, nije bilo sporno. Tuženi je u podnesku od 15.03.2023. godine naveo da je to rešenje potpisao Jongwoo Nam, kao lice koje je od 29.09.2021. godine u registru Agencije za privredne registre upisano kao jedini zakonski zastupnik, a tužilja je u podnesku od 05.04.2023. godine navela to isto i to lice označila kao ovlašćeno na mestu direktora, izvodeći iz te okolnosti samo pitanje zbog čega rešenje o otkazu nije potpisao Kim Hyomin.

Drugostepeni sud je, dakle, o činjenici o kojoj su stranke dale istovetne tvrdnje, a koju prvostepeni sud nije utvrđivao, odlučio primenom pravila o teretu dokazivanja, i to na teret tuženog. Pri tome je iz istih podnesaka uzeo samo one navode koji idu u prilog tužilji. Naime, podnesak tužilje od 05.04.2023. godine poslužio mu je kao podloga utvrđenja o razrešenju Kim Hyomina, dok navode o potpisniku rešenja o otkazu, koje obe stranke u tim podnescima saglasno iznose, nije uzeo u obzir. Kako ta činjenica u prvostepenom postupku nije bila predmet utvrđivanja, nije bilo ni utvrđenih činjenica iz kojih bi se o njoj mogao izvesti drugačiji zaključak, pa je do tog utvrđenja drugostepeni sud mogao doći samo na osnovu održane rasprave.

Obe činjenice od kojih je drugostepeni sud na ovaj način odstupio bile su osnov za njegovu odluku. Na prvoj počiva zaključak o nezakonitosti odluke o usvajanju programa, ponude i aneksa, a na drugoj zaključak o nezakonitosti rešenja o otkazu ugovora o radu. Učinjena povreda je stoga bila od uticaja na zakonitost i pravilnost pobijane presude, zbog čega je ona morala biti ukinuta i predmet vraćen drugostepenom sudu na ponovno suđenje.

U ponovnom postupku drugostepeni sud će o žalbi tužilje odlučiti na osnovu činjeničnog stanja utvrđenog u prvostepenom postupku, a ako oceni da činjenično stanje treba utvrditi drugačije, održaće raspravu i o žalbi odlučiti na osnovu nje.

Pri tome će imati u vidu da akti doneti u postupku rešavanja viška zaposlenih nisu iste pravne prirode, pa se na sve njih ne mogu primeniti isti zahtevi u pogledu ovlašćenja potpisnika, niti se nedostatak koji se tiče jednog od njih može bez daljeg preneti na ostale.

Osnov za prestanak radnog odnosa tužilje u smislu člana 179. stav 5. tačka 1. Zakona o radu nije Program rešavanja viška zaposlenih, već je prestanak potrebe za radom tužilje nastao Odlukom tuženog o zatvaranju organizacionog dela društva od 03.09.2021. godine. Postojanje tog razloga jeste činjenično pitanje, a ocena opravdanosti samih organizacionih promena izlazi iz okvira sudske kontrole, jer je organizacija procesa rada u isključivom domenu poslodavca. Program rešavanja viška zaposlenih ne predstavlja osnov za sprovođenje organizacionih promena, već se donosi da bi se, u skladu sa članovima 153. do 155. Zakona o radu, uredile mere za rešavanje viška koji je tim promenama nastao. On nema značaj opšteg akta, ali ni pojedinačnog akta poslodavca. Njime se ne odlučuje o pravima određenog zaposlenog, nego se utvrđuju mere i aktivnosti na obezbeđivanju prava zaposlenih za čijim je radom prestala potreba. Merila iz člana 192. Zakona o radu na potpisnika programa se stoga i ne odnose. Da se odlučivanje iz člana 192. Zakona o radu odnosi na donošenje pojedinačnog akta poslodavca, pokazuje i član 193. istog zakona, prema kome se zaposlenom dostavlja rešenje o ostvarivanju prava, obaveza i odgovornosti, sa obrazloženjem i poukom o pravnom leku. Zato okolnost da je odluku o usvajanju programa potpisalo lice kome je u međuvremenu prestao status ovlašćenog lica ne vodi nezakonitosti postupka u celini, a ni ponuda za zaključenje aneksa iz člana 171. stav 1. tačka 4. Zakona o radu nije akt odlučivanja, već akt koji se zaposlenom dostavlja da se izjasni i koji dejstvo proizvodi tek njegovim prihvatanjem.

Aneks ugovora o radu se ne donosi, već se zaključuje, zbog čega se ni na njega zahtevi iz člana 192. Zakona o radu ne mogu primeniti na isti način kao na rešenje. Ugovor o radu u pogledu nastanka i punovažnosti ima obligacionopravnu prirodu, pa se na zaključenje aneksa supsidijarno primenjuju opšta pravila Zakona o obligacionim. Prema članu 88. tog zakona, ugovor zaključen od strane lica bez ovlašćenja obavezuje zastupanog ako ga on naknadno odobri. To pravilo propisano je radi zaštite zastupanog, pa se na nedostatak ovlašćenja potpisnika može pozivati lice u čije je ime ugovor zaključen, a tuženi punovažnost aneksa nije osporavao. Aneks je, uz to, zaključen 21.09.2021. godine, dok je Kim Hyomin u registru Agencije za privredne registre još bio upisan kao zastupnik tuženog sa ovlašćenjima direktora.

Aneks, međutim, nije samo naknadno odobren. On je i obostrano izvršen. Tužilja je 01.10.2021. godine, postupajući po izmenjenim uslovima rada, zasnovala radni odnos kod „Yura Corporation“ DOO Rača - ogranak Niš, na poslovima koje je obavljala kod tuženog, a tuženi je sa svoje strane izvršio obavezu iz sporazuma o merama i to zaposlenje joj obezbedio. Aneks čije je dejstvo u celosti nastupilo i po kome su obe strane postupile ne može se oceniti kao akt bez pravnog dejstva. Svojstvo potpisnika aneksa stoga i nije okolnost koja bi mogla voditi njegovoj nezakonitosti.

Radni odnos tužilje nije prestao aneksom ugovora o radu, već rešenjem o otkazu ugovora o radu od 30.09.2021. godine, kojim je postupak organizacionih promena kod tuženog završen. Aneks je bio samo način na koji je prema tužilji sprovedena mera iz programa, u vidu rada kod drugog poslodavca. Tužilja je ponuđeni aneks mogla da prihvati ili da odbije, ali bi joj radni odnos kod tuženog prestao u oba slučaja, jer je nepotpisivanje ponuđenog aneksa i samo po sebi otkazni razlog, na šta je u ponudi bila upozorena, a osnov bi u oba slučaja bio isti - prestanak potrebe za njenim radom usled zatvaranja sektora u kome je radila. Ko je rešenje o otkazu potpisao prvostepeni sud nije utvrđivao, iako je to odlučna činjenica. Pri tom se mora imati u vidu da je reč o činjenici o kojoj su obe stranke dale istovetne tvrdnje, te da se nesporne činjenice, prema odredbi člana 230 stav 1. ZPP, ne dokazuju. Ukoliko je to rešenje donelo ovlašćeno lice, prestanak radnog odnosa tužilji neće biti nezakonit, budući da je potreba za njenim radom prestala Odlukom o zatvaranju sektora, a mera koja je prema njoj primenjena zasnovana je na sporazumu koji su tuženi i „Yura Corporation“ DOO Rača - ogranak Niš prethodno zaključili i koju je tužilja prihvatila i sprovela.

Na osnovu svega napred iznetog, Vrhovni sud je odlučio kao u izreci primenom člana 416. stav 2. Zakona o parničnom postupku.

Predsednik veća – sudija

Dragana Marinković, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković