Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužena je rođena sestra vanbračnog partnera tužilje VV. Parnične stranke žive na istoj adresi, ali svako u svojoj nekretnini. Do svojih nekretnina dolaze zajedničkim prilazom koji se sastoji od dve betonske staze (širine po 80 cm) između kojih je zelena površina (širine 70 cm), sa leve strane leve betonske staze gledano od ulice, prilaz je do žičane ograde (u širini 87 cm) posut tucanikom, dok sa desne strane desne betonske staze, do komšijske kuće je travnati deo (širine 54 cm), sve ukupno taj prilaz ima širinu od 371 cm. Dana 30.05.2024. godine, oko 8:25 časova, parnične stranke su se srele na ovom prilazu, tužilja je automobilom krenula na posao, dok se tužena peške vraćala iz prodavnice. Automobil kojim je upravljala tužilja, kretao se betonskim stazama, dok se tužena kretala uz desnu stranu desne betonske staze i mobilnim telefonom snimala kako joj prilazi automobil, koji se u jednom trenutku zaustavio ispred tužene, zatim je tužena prošla pored automobila, bez bilo kakvog obraćanja tužilji koja je bila u automobilu. Zbog opisanog događaja tužilja je prijavila tuženu policiji, koja je po izlasku na lice mesta opomenula tuženu, ali o predmetnom događaju nije sačinjen zapisnik. U vreme navedenog događaja bila je na snazi zabrana uznemiravanja tužilje koja je izrečena tuženoj kao mera zaštite od nasilja u porodici presudom Osnovnog suda u Inđiji P2 491/23, a zbog vređanja tužilje. Tužilja smatra da je zbog ovog događaja žrtva nasilja u porodici, jer se uplašila i osećala ugroženom zbog toga što je mislila da će se tužena baciti pod njen automobil.

Polazeći od utvrđenog činjeničnog stanja i odredaba članova 197. i 198. Porodičnog zakona, nižestepeni sudovi su zaključili da u radnjama tužene dana 30.05.2024. godine nema akata nasilja prema tužilji, drskog i bezobzirnog ponašanja kojim je ugrozila tužilju odnosno da se tužilja ne može smatrati žrtvom u smislu odredaba Porodičnog zakona, zbog čega nisu ispunjeni uslovi za izricanje mere zaštite od nasilja u porodici. Stranke su se srele na zajedničkom prilazu, tužilja se nalazila u automobilu posmatrajući tuženu koja prolazi pored automobila i snima je mobilnim telefonom, ali bez obraćanja tužilji, pa u takvoj situaciji tužilja se nije uplašila za svoj telesni integritet, niti za svoje duševno zdravlje ili spokojstvo, a a odsustvo ovih činjenica ukazuje da nema mesta primeni odredaba Porodičnog zakona kojima se štiti žrtva nasilja od ispoljenog nasilja u porodici. Ocenjeni su kao neprihvatljivi navodi tužilje o postojanju straha da će se tužena baciti pod njen automobil, kao i da nije mogla bezbedno da prođe betonskim stazama i izađe na ulicu zbog čega je morala da zaustavi automobil 5-6 minuta. Drugostepeni sud je prihvatio kao pravilno utvrđenje prvostepenog suda da, imajući u vidu utvrđene dimenzije zajedničkog dvorišnog prilaza, kao i položaj tužiljinog vozila u momentu zaustavljanja u odnosu na kretanje tužene kao pešaka, tužiljino vozilo je imalo dovoljno prostora za bezbedan nastavak kretanja, a kod takvog utvrđenja je irelevantna činjenica da li je tužilja zaustavljenim automobilom stajala 5-6 minuta.

Vrhovni sud smatra da tužilja u reviziji neosnovano ukazuje da su nižestepeni sudovi pogrešno primenili materijalno pravo.

Nasilje u porodici definisano je članom 197. Porodičnog zakona, tako što je u stavu 1. propisano da se pod nasiljem u porodici podrazumeva ponašanje kojim jedan član porodice ugrožava telesni integritet, duševno zdravlje ili spokojstvo drugog člana porodice, dok su u stavu 2. navedeni karakteristični vidovi nasilja u porodici koji se u praksi najčešće ispoljavaju, uz određenje da se nasiljem u porodici smatra svako drsko, bezobzirno i zlonamerno ponašanje koje jedan član porodice ispoljava prema drugom članu porodice. Drskost, bezobzirnost i zlonamernost su upravo komponente nasilja u porodici i njegova suštinska obeležja koja ga jasno razlikuju od dozvoljenog ponašanja, pri čemu se radi o pravnim standardima čiju sadržinu sud utvrđuje svojim sudom vrednosti imajući u vidu sve objektivne i subjektivne, kao i specifične okolnosti svakog konkretnog slučaja.

U konkretnom slučaju, imajući u vidu utvrđeno činjenično stanje, po oceni Vrhovnog suda nižestepeni sudovi su pravilno ocenili da ispoljeno ponašanje tužene prema tužilji dana 30.05.2024. godine prilikom slučajnog susreta na zajedničkom dvorišnom prilazu, ne može se podvesti pod drsko, bezobzirno i zlonamerno ponašanje upereno prema članu porodice sa ciljem da izazove da se tužilja oseća ugroženo, te se ne može podvesti pod ponašanje kojim jedan član porodice ugrožava telesni integritet, duševno zdravlje ili spokojstvo drugog člana porodice u smislu člana 197. stav 1. Porodičnog zakona, i tužilja se ne može smatrati žrtvom nasilja u porodici. Zbog toga je pravilan zaključak nižestepenih sudova da nisu ispunjeni uslovi za izricanje mere zaštite od nasilja u porodici tuženoj u cilju zaštite tužilje kao žrtve nasilja.

Ni ostali navodi revizije kojima se ponavljaju navodi iz žalbe, nisu doveli u sumnju pravilnost primene materijalnog prava, dok osporavanje pravilnosti utvrđenog činjeničnog stanja nije razlog za izjavljivanje revizije u smislu odredbe člana 407. stav 2. ZPP.

Na osnovu člana 414. stav 1. ZPP odlučeno je kao u izreci.

Predsednik veća - sudija

Branislav Bosiljković, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković