Protiv pravnosnažnog dela drugostepene presude, tuženi je izjavio blagovremenu reviziju zbog bitnih povreda odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava.

Tužilac je blagovremeno dostavio odgovor na reviziju u kome je osporio revizijske navode i predložio da se revizija tuženog odbije. Troškove revizijskog postupka opredeljeno je tražio.

Vrhovni sud je ispitao pravnosnažnu presudu primenom odredbe člana 408. Zakona o parničnom postupku (''Službeni glasnik RS'', br. 72/11 ... 10/23), pa je utvrdio da revizija nije osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda iz člana 374. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku na koju Vrhovni sud pazi po službenoj dužnosti. Bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 12. ZPP na koju se ukazuje revizijom posredno ukazuje ne predstavlja dozvoljen revizijski razlog u smislu odredbe člana 407. ZPP.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, presudom Vrhovnog kasacionog suda Prev 263/20 od 25.02.2021. godine, usvojena je revizija tužioca, pa je preinačena presuda Privrednog apelacionog suda Pž 2112/19 od 02.03.2020. godine i presuđeno da se odbija kao neosnovana žalba tuženog i potvrđuje presuda Privrednog suda u Beogradu P 1515/18 od 30.01.2019. godine u stavu drugom, trećem i četvrtom izreke. Presudom Privrednog suda u Beogradu P 1515/18 od 30.01.2019. godine koja je doneta po tužbi AVIA INTERNATIONAL, Cirih, Švajcarska protiv tuženog EKO SERBIA AD Beograd, stavom prvim izreke, odbijen je predlog tuženog za prekid postupka u ovoj pravnoj stvari, stavom drugim izreke, utvrđeno je da je tuženi izvršio povredu žigova reg. broj 125112, reg. broj 399249 i per. broj 635641, time što je neovlašćeno koristio znak „Diesel Avio“ u izgledu koji je sličan navedenim žigovima tužioca i to za obeležavanje robe koju nudi, reklamira i prodaje, stavom trećim izreke, obavezan je tuženi da prestane sa korišćenjem u prometu oznake „Diesel Avio“ i da ukloni sa svih materijala oznake „Diesel Avio“ y izgledu kojima se vrši povreda tužiočevih žigova reg. br. 1125112, reg. br. 399249 i reg. br. 635641, a stavom četvrtim izreke, obavezan je tuženi da tužiocu naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 267.300.00 dinara.

Iz nalaza i mišljenja Gradskog zavoda za veštačenje utvrđeno je da neto dobit tuženog ostvarena prodajom goriva Disel Avio Double Filtered u periodu od 01.01.2015. godine do 27.07.2021. godine iznosi 821.661.000,00 dinara, a da neto dobit tuženog ostvarena prodajom navedenog goriva u periodu od 01.02.2020. do 15.07.2021. godine iznosi 147.586.000,00 dinara.

Na osnovu ovako utvrđenog činjeničnog stanja, nižestepeni sudovi su stanovišta da je pravnosnažnom presudom utvrđeno da je tuženi izvršio povredu žigova tužioca tako što je koristio oznaku „Diesel Avio“ radi obeležavanja robe koju je prodavao i nudio u prometu, što je prethodno pitanje za odluku o osnovanosti potraživanja koje iz povrede za nosioca prava nastaje. Stoga, prema iznetim argumentima, tužilac ima pravo na naknadu štete prema članu 92. Zakona o žigovima ("Sl. glasnik RS" br. 6/2020), koji pored prava na naknadu štete uređuje i pravila za utvrđivanje visine štete, a u slučaju najblaže povrede prava, koja nije učinjena namerno ili krajnjom nepažnjom, propisuje mogućnost dosuđenja tužiocu naknade u visini dobiti koju je tuženi ostvario povredom prava, što je upravo predmet tužbenog zahteva. Visina štete se, prema odredbama Zakona o žigovima, može utvrditi primenom merila iz člana 92. stav 5. Zakona o žigovima ili primenom merila iz člana 92. stav 7. Zakona o žigovima, ukoliko povreda nije učinjena namerno ili krajnjom nepažnjom. Tužilac u konkretnom slučaju tužbenim zahtevom traži naknadu za najblaži oblik povrede, odnosno traži da mu se naknada dosudi u visini dobiti koju je tuženi ostvario povredom prava primenom merila iz člana 92. stav 7. Zakona o žigovima. Na osnovu ovog merila, veštačenjem je utvrđeno da je povredom žigova tužioca u periodu od 01.02.2020. godine do 15.07.2021. godine tuženi ostvario dobit u iznosu od 147.586.000,00 dinara, za koji iznos je usvojen tužbeni zahtev.

Revizijom tuženog osporava se izneto stanovište nižestepenih sudova. Revident smatra da drugostepeni sud pogrešno tumači član 92. stav 7. Zakona o žigovima, izjednačavajući naknadu u visini dobiti ostvarene povredom žiga sa posebnim oblicima naknade odnosno nezavisnim od opštih pravila o naknadi štete prema Zakonu o obligacionim odnosima. Posebno se ukazuje da nalazom i mišljenjem veštaka nije utvrđena dobit ostvarena povredom žiga, već ukupna bruto marža od prodaje predmetnog goriva.

Revizija nije osnovana.

Neosnovano se revizijom ukazuje na pogrešnu primenu materijalnog prava u pogledu primene člana 92. stav 7. Zakona o žigovima, uz tvrdnju da je tužilac bio dužan da, u skladu sa opštim pravilima Zakona o obligacionim odnosima, dokaže postojanje i visinu sopstvene štete, kao i uzročno-posledičnu vezu između te štete i povrede prava.

Pravilno drugostepeni sud zaključije da je navedena odredba lex specialis u odnosu na opšta pravila Zakona o obligacionim odnosima o utvrđivanju obima i visine naknade materijalne štete i da predstavlja posebno merilo za odmeravanje naknade i to dobit ostvarenu povredom prava, a ne isključivo imovinsku razliku na strani oštećenog, odnosno dobit koju bi oštećeni osnovano mogao očekivati da do povrede nije došlo. Suprotno stanovište revidenta, kojim se primena navedene odredbe uslovljava dokazivanjem štete tužioca prema opštim pravilima obligacionog prava, dovelo bi do toga da posebno zakonom propisano merilo naknade izgubi samostalan značaj. Pri tome, dosuđivanje naknade u visini dobiti ostvarene povredom prava ne predstavlja kaznenu, već zakonom predviđenu meru građanskopravne zaštite, čija je primena uslovljena ispunjenjem pretpostavki iz člana 92. stav 7. Zakona o žigovima.

U konkretnom slučaju, postojanje povrede žigova tužioca pravnosnažno je utvrđeno presudom Vrhovnog kasacionog suda Prev 263/20 od 25.02.2021. godine. Stoga se u ovoj parnici nije moglo ponovo raspravljati o postojanju povrede prava, već o činjenicama od značaja za odluku o traženoj naknadi, uključujući visinu dobiti ostvarene povredom prava. Pravilno je drugostepeni sud zaključio da stvarni nastanak zabune kod konkretnih potrošača nije uslov za ponovno utvrđivanje povrede koja je već pravnosnažno utvrđena.

Neosnovani su i navodi revizije da tuženi nije ostvario dobit povredom prava tužioca, odnosno da nalaz i mišljenje veštaka ne pružaju osnov za utvrđivanje njene visine. Nižestepenim odluka su cenjene primedbe tuženog koje se odnose na metod obračuna, strukturu prodaje, programe lojalnosti i ugovorne odnose sa kupcima. Drugostepeni sud je prihvatio zaključak prvostepenog suda da je, imajući u vidu da tuženi nije vodio evidenciju prihoda i rashoda po pojedinim vrstama goriva, primenjeni metod proporcionalnog obračuna bio podoban za utvrđivanje dobiti. Ovim revizijskim navodima se u suštini osporavaju ocena nalaza i mišljenja veštaka i zaključci nižestepenih sudova o činjenicama od značaja za utvrđivanje visine naknade, čime se ne dovodi u pitanje pravilnost primene materijalnog prava.

Bez uticaja su na pravilnost pobijane presude i navodi o retroaktivnoj primeni Zakona o žigovima. Potvrđenim delom prvostepene presude tužiocu je dosuđena naknada za period od 01.02.2020. godine do 15.07.2021. godine, dakle za period nakon stupanja na snagu Zakona o žigovima („Službeni glasnik RS“, br. 6/2020). Pitanje naknade za raniji period nije predmet potvrđenog dela odluke, pa navodi revizije o vremenskom važenju zakona u tom delu ne mogu dovesti do drugačije odluke o dosuđenom iznosu.

Navode revizije kojima se ponavljaju razlozi isticani u žalbi, a koji se odnose na ocenu dokaza, metodologiju veštačenja, strukturu prodaje i potrebu utvrđivanja stvarne zabune potrošača, drugostepeni sud je pravilno cenio i za njihovo odbijanje dao jasne i dovoljne razloge. Vrhovni sud te razloge prihvata i radi izbegavanja nepotrebnog ponavljanja, neće ih ponovo izlagati.

Pozivanje tuženog na tumačenja odredaba Direktive 2004/48/EZ i mišljenja koja je priložio u postupku ne dovodi do drugačijeg zaključka. Opšti navod da naknada ne sme imati kazneni karakter ne dovodi u pitanje primenu izričite odredbe domaćeg zakona kojom je predviđeno da se, pod zakonom propisanim uslovima, naknada može odrediti u visini dobiti ostvarene povredom prava. U konkretnom slučaju, naknada nije dosuđena kao kazna, već primenom zakonskog merila za utvrđivanje njene visine.

Sledom navedenog, kako je povreda prava tužioca pravnosnažno utvrđena, a na osnovu nalaza i mišljenja veštaka utvrđena i dobit koju je tuženi ostvario prodajom goriva obeleženog znakom tužioca u spornom periodu, nižestepeni sudovi su pravilno primenili materijalno pravo kada su visinu naknade odmerili prema tako utvrđenoj dobiti tuženog.

Vrhovni sud je primenom člana 414. ZPP, odlučio kao u stavu prvom izreke presude.

Na osnovu člana 165. stav 1. ZPP odbijen je zahtev tužioca za naknadu troškova revizijskog postupka, jer sastav odgovora na reviziju nije potreban radi vođenja parnice u smislu člana 154. ZPP, pa je odlučeno kao u stavu drugom izreke presude.

Predsednik veća – sudija

Tatjana Matković Stefanović, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković