Protiv pravosnažne presude donesene u drugom stepenu, tuženi je izjavio reviziju zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava.

Odlučujući o reviziji u smislu člana 399. ZPP-a („Službeni glasnik RS“ br. 125/04 i 111/09) koji se primenjuje na osnovu člana 506. stav 1. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ br. 72/11), Vrhovni kasacioni sud je našao da revizija nije osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredba parničnog postupka iz člana 361. stav 2. tačka 9. Zakona o parničnom postupku, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti, a ni bitna povreda iz tačke 12. navedenog člana, na koju se revizijom ukazuje, jer je pobijana presuda jasna, razumljiva, neprotivrečna izvedenim dokazima i može se sa sigurnošću ispitati. Drugostepeni sud je ocenio relevantne žalbene navode i pred tim sudom nije počinjena povreda postupka iz člana 372. ZPP.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je kod tuženog bio raspoređen na poslove savetnika direktora Centra za strategiju, razvoj i investicije za koje je propisana visoka stručna sprema. Rešenjem od 02.04.2002. godine i ugovorom o radu od 03.04.2002. godine (pod izmenjenim uslovima) tužiocu je ponuđeno raspoređivanje na poslove stručnog referenta za nabavku i magacinsko poslovanje. U vreme davanja ove ponude tužiocu, radno mesto savetnika direktora Centra za strategiju, razvoj i investicije nije bilo ukinuto. Tužilac ima završen Ekonomski fakultet i zvanje diplomiranog ekonomiste. Za poslove stručnog referenta za nabavku i magacinsko poslovanje propisana je visoka stručna sprema, a to su poslovi koje je obavljao zaposleni D.I. do 30.12.2001. godine, kada mu je prestao radni odnos zbog sticanja prava na starosnu penziju, dok u periodu od 01.01.2002. godine do 03.04.2002. godine nije bilo izvršioca na tim poslovima. Tužilac je 13.05.2002. godine odbio da primi rešenje od 02.04.2002. godine i ugovor o radu od 03.04.2002. godine po kojima bi od 01.05.2002. godine obavljao poslove stručnog referenta za nabavku i magacinsko poslovanje. Spornim rešenjem br. 2002-22432/4 od 17.05.2002. godine utvrđeno je da tužiocu prestaje radni odnos i otkazuje mu se ugovor o radu zbog odbijanja da zaključi ugovor o radu pod izmenjenim uslovima. Na osnovu zaključenog sporazuma o prestanku radnog odnosa od 10.11.2004. godine tužilac i tuženi su se sprazumeli da se raskine ugovor o radu od 14.03.2002. godine i aneks od 08.04.2004. godine, zaključno sa 14.11.2004. godine, što je poslednji dan rada.

Polazeći od utvrđenog činjeničnog stanja, pravilno su nižestepeni sudovi primenili odredbu člana 103. Zakona o radu („Službeni glasnik RS“ br. 70/01) kada su usvojili tužbeni zahtev za poništaj rešenja od 17.05.2002. godine i za naknadu materijalne štete za period od 15.05.2002. godine do 31.10.2002. godine.

Odredbom člana 103. Zakona o radu („Službeni glasnik RS“ br. 70/01), propisano je da poslodavac može da ponudi zaposlenom zaključivanje ugovora o radu pod izmenjenim uslovima (stav 1); poslodavac može da ponudi zaključivanje ugovora o radu u smislu stava 1. ovog člana, samo iz opravdanog razloga (stav 2); zaposlenom koji odbije da zaključi ugovor o radu u smislu stava 2. ovog člana poslodavac može da otkaže ugovor o radu (stav 3).

Vrhovni kasacioni sud je našao da je pravilan zaključak nižestepenih sudova da u konkretnom slučaju nije bilo mesta primeni člana 103. Zakona o radu, zbog čega je nezakonito sporno rešenje od 17.05.2002. godine. Naime, poslodavac je u smislu člana 103. Zakona o radu ovlašćen na izmenu ugovora o radu koji je zaključen sa zaposlenim, ali je ograničen u tome da ponuda za zaključenje izmenjenog ugovora o radu mora biti data samo iz opravdanih razloga. Ako tih razloga nema do izmene ugovora o radu ne može doći, a opravdanost razloga se ceni u svakom konkretnom slučaju. U ovom slučaju nižestepeni sudovi su pravilno zaključili da nije bila opravdana ponuda tuženog da sa tužiocem zaključi ugovor o radu pod izmenjenim uslovima na osnovu koga bi tužilac sa poslova savetnika direktora Centra za strategiju, razvoj i investicije bio raspoređen na poslove stručnog referenta za nabavku i magacinsko poslovanje, zato što nije bilo stvarne potrebe za tim raspoređivanjem tužioca u potrebi procesa i organizacije rada. Prema navodima tuženog tužiocu je data ponuda za raspoređivanje, jer je bilo u pripremi ukidanje Centra za strategiju, razvoj i investicije. Međutim, ovo nije opravdan razlog, naročito u situaciji da je samo tužiocu data ponuda za drugo radno mesto i pri utvrđenoj činjenici da su poslovi Centra ostali, a da je Centar promenio ime u Direkcija za strategiju i razvoj prema Pravilniku o izmenama i dopunama Pravilnika o organizaciji rada od 11.01.2003. godine, dakle, devet meseci posle ponude date tužiocu za zaključivanje ugovora o radu pod izmenjenim uslovima. Imajući ovo u vidu nisu osnovani navodi tuženog o pogrešnoj primeni materijalnog prava.

Kako je otkaz ugovora o radu dat tužiocu nezakonito, na osnovu člana 108. stav 2. Zakona o radu obavezan je tuženi da mu naknadi materijalnu štetu u vidu izgubljene zarade za period od 17.05.2002. godine do 31.10.2002. godine.

Na osnovu člana 405. stav 1. Zakona o parničnom postupku, odlučeno je kao u izreci presude.

Predsednik veća - sudija

Vesna Popović,s.r.