U IME NARODA

Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudija: Ljubice Milutinović, predsednika veća, Biljane Dragojević i Slađane Nakić- Momirović, članova veća, u parnici tužioca R.J. iz V.B., čiji je punomoćnik R.S., advokat iz K., protiv tuženog Privrednog društva za proizvodnju, promet i usluge T.S. d.o.o. iz V.B., koga zastupa R.K., advokat iz V.B., radi poništaja rešenja o otkazu ugovora o radu i naknadi štete, odlučujući o reviziji tuženog izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Kragujevcu Gž1 1606/14 od 17.04.2015. godine, u sednici održanoj 20.01.2016. godine, doneo je

P R E S U D U

ODBIJA SE kao neosnovana revizija tuženog izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Kragujevcu Gž1 1606/14 od 17.04.2015. godine.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Osnovnog suda u Kraljevu P1 540/13 od 26.11.2013. godine, stavom prvim izreke, usvojen je zahtev tužioca i poništeno kao nezakonito rešenje tuženog o otkazu ugovora o radu i prestanku radnog odnosa tužioca kod tuženog. Stavom drugim izreke, odbačen je kao neuredan tužbeni zahtev tužioca kojim je tražio da se obaveže tuženi da mu isplati naknadu štete u visini od 18 zarada, koju bi tužilac ostvario da radi kod istog poslodavca sa zakonskom zateznom kamatom od dana presuđenja. Stavom trećim izreke, odbijen je tužbeni zahtev tužioca kojim je tražio da sud obaveže tuženog da mu isplati iznos od po 8.000,00 dinara mesečno sa zakonskom zateznom kamatom na svaki mesec pojedinačno. Stavom četvrtim izreke, utvrđeno je da je tužba tužioca u delu zahteva kojim je tražio da se obaveže tuženi da vrati uredno popunjenu radnu knjižicu povučena. Stavom petim izreke, odbijen je zahtev tužioca kojim je tražio da se obaveže tuženi da mu isplati 54.778,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom počev od 11.08.2011. godine do isplate kao neosnovan. Stavom šestim izreke, odlučeno je o troškovima postupka.

Presudom Apelacionog suda u Kragujevcu Gž1 1606/14 od 17.04.2015. godine, odbijene su kao neosnovane žalbe parničnih stranaka i potvrđena prvostepena presuda u stavovima prvom, drugom, trećem i petom izreke. Ukinuto je rešenje o troškovima postupka sadržano u stavu šestom izreke i predmet vraćen prvostepenom sudu na ponovni postupak u ukinutom delu.

Protiv pravnosnažne presude donesene u drugom stepenu tuženi je izjavio reviziju zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava.

Ispitujući pravilnost pobijane presude u smislu člana 408. ZPP, Vrhovni kasacioni sud je našao da je revizija neosnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP na koju Vrhovni kasacioni sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je stupio na rad kod tuženog 01.09.2005. godine na poslovima na strugu, u skladu sa svojom stručnom spremom. Sve do 01.09.2009. godine radio je bez zaključenog pisanog ugovora. Tada je sa tuženim zaključio ugovor o radu. Tuženi je 14.07.2011. godine saopštio tužiocu usmeno da više ne dolazi na posao jer je dobio otkaz. Tužilac je podneo tužbu radi poništaja usmenog otkaza 11.08.2011. godine, ali je tuženi u toku postupka 31.08.2011. godine doneo i istog dana tužiocu uručio rešenje o otkazu ugovora o radu prema kom se radni odnos tužioca okončava 31.08.2011. godine. Istog dana tužiocu je uručena i uredno popunjena radna knjižica kao i primerak ugovora o radu u kome nije naveden iznos mesečne zarade. Prema potvrdi o zaradi tužilac je kod tuženog ostvario zaradu u periodu od marta 2011. do avgusta 2011. godine od 22.000,00 dinara mesečno, a prema nalazu i mišljenju veštaka ekonomske struke sud je utvrdio da je tuženo preduzeće isplaćivalo tužiocu bruto zaradu u skladu sa navedenom potvrdom u iznosu od 22.000,00 dinara za ceo sporni period, obračunavalo i isplaćivalo doprinose za PIO u visini utvrđenim važećim normativnim aktima za ceo sporni period obračunavajući neto zaradu za tužioca u iznosu od 16.208,48 dinara vršeći i obustave iz neto zarade tužioca za samodoprinose u visini od 3%. Prema izvodu iz APR tuženo preduzeće za 2010, 2011. i 2012. godinu je imalo pozitivan bilans poslovanja. Odnos između tužioca i tuženog su se poremetili zbog problema u radu i zbog toga što tuženi tužiocu nije isplatio otpremninu.

Kod ovako utvrđenog činjeničnog stanja, pravilno su nižestepeni sudovi primenili materijalno pravo kada su poništili kao nezakonito rešenje o otkazu ugovora o radu tužiocu.

Tužiocu je otkazan ugovor o radu na osnovu člana 179. stav 1. tačka 9 Zakona o radu. Da bi otkaz iz ovog razloga bio zakonit potrebno je da je kod poslodavca došlo do tehnoloških, ekonomskih ili organizacionih promena usled kojih je prestala potreba za obavljanjem određenog posla ili je došlo do smanjenja obima posla (član 179. stav 1. tačka 9. ZOR) i da je poslodavac pre otkaza ugovora o radu zaposlenom isplatio otpremninu (član 158. stav 1. Zakona o radu).

U postupku pred nižestepenim sudovima utvrđeno je da je tuženo preduzeće u toku 2010, 2011. i 2012. godine poslovalo sa pozitivnim bilansom i da nije došlo do smanjenja obima posla, zbog čega i nije bilo uslova da se tužiocu otkaže ugovor na osnovu citirane zakonske odredbe. Pored toga, utvrđeno je da tuženi nije isplatio tužiocu otpremninu, što je neophodan uslov pri donošenju rešenja o otkazu tužiocu kao tehnološkom višku. Iz ovih razloga, pravilno su nižestepeni sudovi zaključili da je rešenje o otkazu nezakonito.

Na osnovu člana 414. ZPP odlučeno je kao u izreci.

Predsednik veća sudija

Ljubica Milutinović,s.r.