Presudom Apelacionog suda u Kragujevcu Gž 2087/13 od 13.11.2013. godine, odbijena je kao neosnovana žalba tužilje i potvrđena je navedena prvostepena presuda u stavu prvom izreke (I). Istovremeno je ukinuto rešenje o troškovima postupka sadržano u stavu drugom izreke prvostepene presude i predmet je u tom delu vraćen na ponovno odlučivanje (II).

Protiv pravnosnažne drugostepene presude tužilja je blagovremeno izjavila reviziju zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava.

Tuženi je odgovorio na reviziju tužilje.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu presudu u smislu člana 399. Zakona o parničnom postupku – ZPP („Sl. glasnik RS“, broj 125/04 i 111/09), koji se primenjuje na osnovu člana 506. stav 1. sada važećeg ZPP („Sl. glasnik RS“, broj 72/11...55/14) i utvrdio da je revizija neosnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 361. stav 2. tačka 9. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti. Revizijom se neosnovano ukazuje na bitnu povredu odredaba parničnog postupka iz člana 361. stav 1. u vezi člana 382. stav 1. ZPP, učinjenu u drugostepenom postupku. Suprotno revizijskim navodima drugostepeni sud je u pobijanoj presudi obrazložio ocenu žalbenih navoda tužilje i razloge koje je uzeo u obzir po službenoj dužnosti. Ukazivanje na pogrešnu ocenu dokaza i pogrešno utvrđeno činjenično stanje nije dozvoljen revizijski navod u smislu člana 398. stav 2. ZPP.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju stranke su bile u braku od .... godine do razvoda ... godine. Pravnosnažnom presudom o razvodu braka zajednička deca stranaka K., rođena ... godine, A. rođena … godine i J. rođena ... godine, poverene su na vršenje roditeljskog prava majci – tužilji uz obavezu tuženog da plaća doprinos za njihovo izdržavanje po 500 evra za svako dete u dinarskoj protivvrednosti i određenog održavanje ličnih odnosa oca i dece. Pre razvoda braka stranke su pred sudijom prvostepenog suda zaključile i overile bračni ugovor pod R br.115/09 dana 24.07.2009. godine, kojim su izvršile deobu zajedničke imovine, uz konstataciju da je tim ugovorom isključen zakonski režim zajedničke bračne imovine. Uz ovaj ugovor su naknadno 03.08.2009. godine zaključili i njegov aneks, kojim je tuženi dodatno obavezan da kompletno finansira adaptaciju i opremanje pokućstvom i nameštajem tri stana u T., koji su predmet njegove obaveze iz bračnog ugovora. Ugovorom je tuženi u tački 5. bio obavezan da kupi i prenese pravo svojine na tačno određena i opisana tri stana u T., ukupne površine 149,57 m2, na zajedničku decu i ustanovi pravo doživotnog uživanja tužilje, te im omogući useljenje do 01.09.2009. godine. Bračnim ugovorom, tačkom 6, tuženi je obavezan i da u roku od tri godine od zaključenja i overe tog ugovora kupi na ime zajedničke dece sa suvlasničkim udelima od po 1/3 odgovarjući stan u B., površine oko 70 m2, na tačno određenim lokacijama i da na njemu konstituiše pravo ličnog doživotnog uživanja tužilje, uz uknjižbu tih prava u javne knjige. Tužilja je prethodno 28.02.2012. godine i 13.07.2012. godine, uputila tuženom pisano upozorenje – opomene za postupanje po ovoj obavezi iz njihovog bračnog ugovora. Tuženi u predviđenom roku iz ugovora nije kupio stan koji je bio predmet obaveze iako je zaključio predugovor ali je u međuvremenu došlo do njegovog raskida. Nakon toga tužilja ga je podneskom od 12.09.2012. godine obavestila da raskida ugovor. Tuženi je svoju obavezu iz bračnog ugovora u pogledu kupovine u B. ispunio zaključenjem i overom kupoprodajnog ugovora 20.11.2012. godine sa prodavcem stana A.Đ. uz označenje zajedničke dece stranaka kao kupaca, s tim što se za maloletne A. i J. pojavio kao otac i zakonski zastupnik. Kupljeni stan ima površinu 68 m2 i nalazi se u ulici …, na … spratu i upisan je u LN … KO Z.. Poseduje jedno parking mesto na uređenom parking prostoru u dvorištu zgrade sa nadstrešnicom, kompletno opremljenu kuhinju sa svim kuhinjskim elementima i električnim uređajima. Uz ugovoreno pravo susvojine dece stranaka sa po 1/3 dela ustanovljeno je i pravo doživotnog plodouživanja tužilje, sa ovlašćenjem za uknjižbu svih prava u javnim knjigama. U ugovoru o kupoprodaji tog stana je naznačeno da se radi o ispunjenju obaveze iz ugovora stranaka o deobi imovine od 24.07.2009. godine. U tom stanu živi najstarija ćerka stranaka.

Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja nižestepeni sudovi su primenom materijalnog prava iz člana 188. stav 2. Porodičnog zakona u vezi člana 126. i 127. Zakona o obligacionim odnosima zaključili da je tuženi ispunio u celini svoje obaveze iz ugovora, čime je isključen zakonski režim zajedničke bračne imovine. Zbog toga su odbili tužbeni zahtev usmeren na utvrđenje prava susvojine tužilje i tuženog na vlasničkim udelima u privrednim društvima i na nepokretnostima u KO T.s., KO B., sa pravom na uknjižbu tog prava u traženom obimu.

Neosnovani su razlozi i navodi revizije tužilje kojima se ukazuje na pogrešnu primenu materijalnog prava. Nižestepeni sudovi su svoju odluku obrazložili jasnim, dovoljnim i valjanim razlozima koje prihvata i Vrhovni kasacioni sud. Drugostepeni sud je posebno cenio žalbene navode i u razlozima je detaljno izložio njihovu ocenu pri razmatranju osnovanosti izjavljene žalbe.

Tužilja je tužbom 10.05.2012. godine pokrenula ovu parnicu radi utvrđenja i deobe bračne tekovine primenom zakonskog režima o sticanju zajedničke imovine supružnika za vreme trajanja punovažno zaključenog bračnog ugovora stranaka, kojim je takva mogućnost isključena, pre nego što je tuženog pisanim putem – podneskom od 12.09.2012. godine obavestila da raskida taj ugovor jer on u ugovorenom roku nije izvršio jednu od obaveza koja se odnosi na kupovinu stana u B..

Parnica je pokrenuta za vreme trajanja bračnog ugovora i pre isteka ugovorenog roka za izvršenje poslednje obaveze tuženog, a svakako pre nego što je raspravljeno pitanje pravne sudbine i dejstva tog ugovora. Ugovor stranaka je po svojoj formi i sadržini punovažno zaključen u smislu člana 188. Porodičnog zakona.

Pre razvoda braka stranke su kao supružnici svoje imovinske odnose na postojećoj imovini uredili bračnim ugovorom zaključenim u pisanom obliku i overenim od sudije koji ih je prethodno upozorio a zatim na ugovoru konstatovao da se njima isključuje zakonski režim zajedničke imovine. Ugovorom je predviđeno više obaveza tuženog u pogledu kupovine nepokretne i pokretne imovine, kao i regulisanja drugih odnosa stranaka kao roditelja i njihove dece. Tuženi je sve ostale obaveze ispunio u predviđenom roku i na predviđeni način, dok je sporno da li je i kada izvršio i poslednju obavezu koja se odnosi na kupovinu i predaju stana u B., te da li je njegovo zakašnjenje u tom pogledu imalo uticaja na opstanak i dejstvo tog ugovora, odnosno na njegov raskid, automatski po jednostranoj izjavi tužilje.

Bračni ugovor je zaključen i overen 24.07.2009. godine. Obaveza tuženog (predviđena tačkom 6) da kupi stan određene površine i lokacije u B. sa prenosom prava svojine na decu kao kupce a prava plodouživanja na tužilju, određena je u roku od tri godine u odnosu na zaključenje i overu ugovora. Prema tome, tuženi je kupovinu stana u B. trebalo da izvrši do 24.07.2012. godine kao dana isteka trogodišnjeg roka odnosno do isteka naknadno datog primerenog roka, u smislu odredaba člana 126. st.1. i 3. ZPP. Zbog toga pismena tužilje upućena tuženom 28.02.2012. godine i 13.07.2012. godine u toku trajanja ugovorenog roka za ispunjenje poslednje ugovorne obaveze tuženog, pa ni njena posebna pisana izjava data posle isteka tog roka 12.09.2012. godine u toku parnice za novu i zakonsku deobu bračne tekovine ne mogu proizvesti dejstvo raskida bračnog ugovora. U vezi sa pokrenutom parnicom pisana izjava tužilje o raskidu bračnog ugovora ima značaj podneska i sračunata je na budući uspeh postavljenog tužbenog zahteva.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju tuženi je svoju ozbiljnost i nameru da ispuni i poslednju obavezu iz bračnog ugovora manifestovao zaključenjem, kasnije raskinutog, predugovora o kupovini drugog stana u B.. Tužilja nije bila oslobođena svoje obaveza da sačeka istek ugovorenog roka za ispunjenje obaveze. Bračni ugovor stranaka po svojoj ukupnoj sadržini u pogledu prava i obaveza stranaka i njegovog pravnog dejstva, nije zaključen s obzirom na rok kao bitan sastojak ugovora od kojeg bi zavisio njegov opstanak u smislu člana 125. Zakona o obligacionim odnosima. Po oceni Vrhovnog kasacionog suda, pravilno je u tom pogledu zaključivanje nižestepenih sudova. Zato su pravilno pobijanim presudama primenjene odredbe o ispunjenju ugovorne obaveze kada rok nije bitan sastojak ugovora u smislu člana 126. ZOO i u vezi sa tom odredbom primenjene dalje odredbe člana 127. i 128. istog zakona. Ukupnim svojim držanjem tuženi nije dao nikakvog povoda za eventualni zaključak da neće ispuniti svoju poslednju obavezu iz bračnog ugovora stranaka koja se odnosi na kupovinu i predaju stana u B.. On je ovu svoju obavezu izvršio 20.11.2012. godine, sa nešto više od tri meseca zakašnjenja ali u skladu sa ostalim ugovorenim uslovima. Kupljeni stan preuzet je u državinu i u njemu stanuje najstarija ćerka stranaka.

Ispunjenjem i poslednje ugovorne obaveze tuženog u pogledu kupovine i predaje stana u B., bračni ugovor stranaka ispunjen je u celini. Odredbom člana 295. ZOO propisano je da obaveza prestaje kada se ispuni. Tuženi je ispunio i ovu poslednju ugovornu obavezu, a punoletna ćerka stranaka kao jedna ugovorna strana i tužilja kao zakonski zastupnik maloletne dece u čiju korist je obaveza ispunjena, a drugi ugovorač iz bračnog ugovora je primila ovakvo ispunjenje. Izvršenjem svih, pa i poslednje obaveze tuženog ispunjen je i osnov zaključenog bračnog ugovora stranaka, te je ugovor proizveo svoje pravno dejstvo u pogledu prenosa stvarnih prava i faktičke predaje pokretnih i nepokretnih stvari. Time je prestala i pravna mogućnost i pravo tužilje kao poverioca na raskid bračnog ugovora stranaka. Prema odredbi člana 131. ZOO to pravo poverilac ugovorne obaveze gubi izvršenjem pretežnog dela ugovora.

Pogrešno je tumačenje tužilje da je ugovor automatski raskinut istekom ugovorenog roka jer sadržina odredbe tačke 9. i celokupnog teksta bračnog ugovora ne dopušta takvo tumačenje.

Pisane izjave tužilje o upozorenju i raskidu ugovora ne proizvode dejstvo na opstanak ugovora. Bračni ugovor, zaključen i overen kod sudije, izvršen u pretežnom delu do 24.07.2012. godine, a u celini 20.11.2012. godine nije se mogao raskinuti pisanom izjavom i jednostranom voljom jednog ugovorača. Odredba člana 68. ZOO ne dopušta raskid formalnog ugovora neformalnom jednostranom izjavom volje jednog ugovorača već neformalnim sporazumom oba ugovorača i to samo ako zakon za određeni slučaj ne propisuje nešto drugo ili ako cilj zbog kojeg je propisana forma za zaključenje ugovora ne zahteva da raskid bude obavljen u istoj formi. U konkretnom slučaju nije bilo neformalnog sporazuma stranaka o raskidu bračnog ugovora, niti povraćaja date imovine, ali ni parnice pokrenute zahtevom za raskid ugovora.

Ni okolnost što se predmet tužbenog traženja u ovoj parnici razlikuje od predmeta bračnog ugovora ne utiče na drukčije presuđenje ovog spora. Nastupanjem pravnog dejstva izvršenog bračnog ugovora stranaka nastupila je kao pravna posledica isključenje mogućnosti i prava na novu ili dopunsku deobu bračne tekovine primenom zakonskog režima o sticanju zajedničke imovine, u smislu člana 188. stav 2. Porodičnog zakona.

Nezavisno od rečenog, zahtev tužilje u pogledu utvrđenja suvlasničkih prava na nepokretnostima kao osnivačkom udelu u privrednim društvima ne uživa sudsku zaštitu kako su to pravilno ocenili nižestepeni sudovi. Imovina privrednog društva ili društava čiji je osnivač tuženi je odvojena od imovine osnivača. Vlasnička i upravljačka prava na osnivačkom ulogu pripadaju registrovanom osnivaču društva sa ograničenom odgovornošću. Eventualno zajednički stečena imovina supružnika uneta u privredno društvo kao osnivački ulog jednog supružnika (ovde tuženog) postala je imovina, odnosno vlasništvo privrednog društva. Tužilja bi i da nema punovažnog bračnog ugovora koji isključuje primenu zakonskog režima zajedničke imovine supružnika mogla imati samo obligacioni zahtev prema bivšem suprugu srazmerno svom učešću u sticanju imovine koja je uneta u imovinu privrednog društva.

Kako ne postoje razlozi zbog kojih je revizija izjavljena i razlozi na koje sud pazi po službenoj dužnosti, Vrhovni kasacioni sud je na osnovu člana 405. stav 1. ZPP, odlučeno je kao u stavu prvom izreke presude.

Odbijen je zahtev tuženog za naknadu troškova odgovora na reviziju jer takvi izdaci nisu bili potrebni u ovom revizijskom postupku.

Predsednik veća-sudija

Ljubica Milutinović,s.r.