U IME NARODA

Vrhovni kasacioni sud u veću sastavljenom od sudija: Vesne Popović, predsednika veća, Božidara Vujičića i Lidije Đukić, članova veća, u pravnoj stvari tužilje S.B. iz P., čiji je punomoćnik D.S., advokat iz N.S., protiv tuženog M.G., preduzetnika M. Mesarsko-trgovinske i ugostiteljske radnje iz S., čiji je punomoćnik G.J., advokat iz N.S., radi naknade štete, odlučujući o reviziji tuženog izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1 2277/15 od 05.11.2015. godine, u sednici održanoj 16.06.2016. godine, doneo je

P R E S U D U

ODBIJA SE, kao neosnovana, revizija tuženog izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1 2277/15 od 05.11.2015. godine.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Osnovnog suda u Novom Sadu P1 1054/13 od 01.04.2015. godine, delimično je usvojen tužbeni zahtev, pa je obavezan tuženi da tužilji naknadi nematerijalnu štetu isplatom 808.000,00 dinara za pretrpljene duševne bolove zbog umanjenja životne aktivnosti, 320.000,00 dinara za pretrpljene fizičke bolove, 280.000,00 dinara za pretrpljeni strah i 160.000,00 dinara za duševne bolove zbog naruženosti, kao i da joj naknadi troškove parničnog postupka od 269.760,00 dinara, sve sa zakonskom kamatom počev od 01.04.2015. godine do isplate, dok je preko dosuđenih do traženih iznosa (bliže određenih prvostepenom odlukom), tužbeni zahtev odbijen, kao neosnovan.

Presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1 2277/15 od 05.11.2015. godine, stavom prvim izreke, preinačena je prvostepena presuda u delu kojim je odbijen tužbeni zahtev i u delu kojim je odlučeno o troškovima postupka, tako što je obavezan tuženi da tužilji pored iznosa dosuđenih prvostepenom odlukom plati još 326.000,00 dinara za pretrpljene duševne bolove zbog umanjenja životne aktivnosti, još 80.000,00 dinara za pretrpljene fizičke bolove, još 70.000,00 dinara za pretrpljeni strah i još 140.000,00 dinara za duševne bolove zbog naruženosti, kao i da joj na ime naknade troškova parničnog postupka plati još 114.180,00 dinara, a sve sa zakonskom kamatom od presuđenja do isplate, dok je u preostalom delu žalba tužilje odbijena, a žalba tuženog je odbijena u celosti, kao neosnovana i prvostepena presuda potvrđena u preostalom delu. Stavom drugim izreke, obavezan je tuženi da tužilji naknadi i troškove žalbenog postupka od 88.920,00 dinara.

Protiv pravnosnažne presude donesene u drugom stepenu, tuženi je izjavio reviziju zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu odluku, primenom člana 408. Zakona o parničnom postupku („Sl.glasnik RS“ br.72/11 i 55/14), pa je našao da je revizija neosnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti, a revizijom se ne ukazuje na druge povrede postupka zbog kojih se revizija može izjaviti, primenom člana 407. stav 1. ZPP.

Prema činjeničnom stanju na kome je zasnovana pobijana odluka, tužilja je bila zaposlena kod tuženog, na radnom mestu trgovac-mesar i to do 09.07.2012. godine u mesari tuženog u A., a od navedenog dana, kada je i povređena, u objektu tuženog u S.. Tužilja je povređena 09.07.2012. godine, oko 09,00 časova, na taj način što je u nameri da samelje komad mesa, na mašini za mlevenje proizvođača T. K., tip MM, stavila meso na tacnu na vrhu mašine, na kojoj se nalazi otvor kroz koji prolazi meso do puža mašine, a potom prstima desne šake potiskivala meso u otvor mašine, pri čemu joj je puž zahvatio šaku i odsekao joj sve prste. Utvrđeno je da je tom prilikom zaštitni prsten, koji sprečava da do ovakvih povreda dođe, bio pomeren u stranu i nije se nalazio iznad otvora mašine. Takođe je utvrđeno da se mašina za mlevenje mesa na kojoj je tužilja radila u A. i za koju je bila obučena za rad, razlikuje od mašine u objektu u S., na kojoj je došlo do povređivanja tužilje, da obuka za rad na mašini u A. nije osposobilo tužilju i za rad na mašini u S., jer prostor između puža i tacne na vrhu mašine u A. je takvih dimenzija da onemogućava da šaka i prsti ruke prođu kroz taj otvor, tako da je tužilja na toj mašini mogla prstima potiskivati meso u otvor bez opasnosti da joj prsti ili šaka budu zahvaćeni pužem mašine. Pored toga što tužilja nije obučena za rad na novoj mašini, ona nije bila upoznata ni sa radom i karakteristikama nove mašine. Utvrđeno je i da pre prelaska tužilje na rad u S., gde je trebalo da radi, između ostalog, i na mašini za melevenje mesa na kakvoj nikada pre toga nije radila, tuženi nije preduzeo ni jednu meru predviđenu Zakonom o bezbednosti i zdravlju na radu i Pravilnikom o merama i normativima zaštite na radu, imajući u vidu da tužilju nije osposobio za rad na novoj mašini, niti ju je upozorio sa svim vrstama rizika na poslovima koje joj je poverio i načinima otklanjanja rizika, posebno u vezi rukovanja mašinom za mlevenje mesa. Pri tom, mašina za mlevenje mesa na kojoj nije postavljen zaštitni prsten ili je smaknut, odnosno nije iznad otvora mašine, kako je to bilo u momentu povređivanja tužilje, predstavlja mašinu koja ne ispunjava propisane mere bezbednosti, odnosno predstavlja neispravnu mašinu, pa u skladu sa odredbama Pravilnika, tuženi kao poslodavac zaposlenima nije smeo dopustiti rad na takvoj mašini, ali je on propustio da postupi na ovaj način (nije zabranio rad na nebezbednoj mašini). Ocenom svih napred navedenih činjenica, kao i nalaza i mišljenja sudskog veštaka, pobijanom odlukom utvrđeno je da nema propusta i doprinosa tužilje nastanku povrede.

Povreda koju je tužilja zadobila 09.07.2012. godine - amputacija prstiju desne šake (kod palca i kažiprsta je preostalo manje od 1/3 članka, a preostala tri prsta amputirana do nivoa korena prsta), kvalifikuje se kao teška telesna povreda. U vreme povređivanja i nakon toga – u periodu lečenja i rehabilitacije, tužilja je trpela fizičke bolove i strah, u vremenskom trajanju i po intenzitetu kako je to utvrđeno ocenom nalaza i mišljenja sudskog veštaka, a kao trajna poseldica predmetnog povređivanja, došlo je i do naruženosti teškog stepena. Zbog pretrpljenog straha, ali i zaostalih fizičkih posledica povređivanja (nedostatak prstiju na desnoj šaci), kod tužilje je došlo i do trajne posledice u vidu posttraumatskog stresnog poremećaja, zbog čega je u jednom periodu i hospitalizovana na odeljenju za psihijatriju, pa imajući u vidu sve ove trajno zaostale posledice, kod tužilje je došlo do ukupnog umanjenja životne aktivnosti od 62%. U vezi ovog štetnog događaja, tužilji je Wiener stadtische osiguranje isplatilo 106.000,00 dinara za utvrđeni invaliditet od 53%, po osnovu osiguranja od nezgode.

Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja, pobijanom odlukom delimično je usvojen tužbeni zahtev, pa je obavezan tuženi da tužilji naknadi nematerijalnu štetu u dosuđenim iznosima.

Vrhovni kasacioni sud nalazi da se neosnovano revizijom tužene ukazuje na pogrešnu primenu materijalnog prava.

Naime, odredbom člana 119. stav 1. tačka 3. i člana 164. Zakona o radu («Sl.glasnik RS» br.24/05, 61/06 i 54/09), propisano je da ako zaposleni pretrpi povredu ili štetu na radu, ili u vezi sa radom, poslodavac je dužan da mu naknadi štetu. U konkretnom slučaju, tužilja je u momentu povređivanja obavljala poslove svog radnog mesta, na način kako je to činila u prethodnom objektu tuženog i na način na koji je radila na mašini za koju je bila obučena, pri čemu od strane tuženog kao poslodavca nije upoznata sa karakteristikama, načinom rada i rizicima u vezi rada na novoj mašini, niti je bila obučena za rad na njoj, pri čemu mašina nije ispunjavala ni neophodne bezbednosne mere, jer je zaštitni prsten bio pomeren sa otvora mašine. Imajući ovo u vidu, drugostepeni sud pravilno nalazi da u konkretnom slučaju nema mesta primeni pravila o podeljenoj odgovornosti, u skladu sa članom 192. ZOO, jer je tužilja povredu zadobila bez svoje krivice i bez svog doprinosa nastanku štetnog događaja ili povećanju štete, pa primenom odredbe člana 164. Zakona, ima pravo na naknadu od tuženog za štetu koju je pretrpela i koju trpi zbog povrede zadobijene na radu.

Utvrđeno činjenično stanje opravdava i dosuđivanje pravične novčane naknade za tražene vidove nematerijalne štete, u skladu sa odredbom člana 200. Zakona o obligacionim odnosima. Pri tom, kod odmeravanja visine štete, drugostepeni sud je adekvatno i pravilno utvrdio sve okolnosti ovog slučaja koje su od uticaja na odmeravanje visine štete i to: dužinu i intenzitet pretrpljenih fizičkih bolova i straha, karakter i vrstu zadobijene povrede i trajno zaostalih posledica na životnu aktivnost tužilje kao i na njen estetski izgled, ali i vreme proteklo od štetnog događaja. Uzimajući u obzir sve ove činjenice, kao i svrhu i cilj kome naknada nematerijalne štete služi (ublažavanje posledica duševnih bolova), po oceni Vrhovnog kasacionog suda, pobijanom odlukom je pravilno utvrđena visina iznosa koji predstavljaju pravičnu naknadu za svaki od traženih vidova nematerijalne štete, uz umanjenje štete za pretrpljene duševne bolove zbog umanjenja životne aktivnosti za visinu iznosa koji je tužilji po ovom osnovu već isplaćen od strane osiguravajuće organizacije.

Navodima u reviziji kojima se osporava ocena izvedenih dokaza, zapravo se osporava utvrđeno činjenično stanje, pa ih ovaj sud nije cenio, jer se revizija iz ovih razloga ne može izjaviti (član 407. stav 2. ZPP).

Na osnovu iznetog, primenom člana 414. stav 1. ZPP, Vrhovni kasacioni sud je odlučio kao u izreci.

Predsednik veća - sudija

Vesna Popović,s.r.