U IME NARODA

Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudija: Predraga Trifunovića, predsednika veća, Zvezdane Lutovac i Jelene Borovac, članova veća, u parnici tužioca M.T. iz P., čiji je punomoćnik LJ.K., advokat iz Ć., protiv tuženog AD P. P., čiji je punomoćnik I.M., advokat iz P., radi poništaja otkaza ugovora o radu, odlučujući o reviziji tuženog izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Kragujevcu Gž1 3846/13 od 13.01.2015. godine, u sednici održanoj 16.06.2016. godine, doneo je

P R E S U D U

ODBIJA SE kao neosnovana revizija tuženog izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Kragujevcu Gž1 br.3846/13 od 13.01.2015. godine.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Osnovnog suda u Paraćinu P1 631/13 od 03.10.2013. godine, usvojen je tužbeni zahtev tužioca pa je poništeno kao nezakonito rešenje generalnog direktora tuženog br.666 od 20.01.2012. godine na osnovu koga mu je otkazan ugovor o radu zbog tehnološkog viška nastalog uvođenjem organizacionih i ekonomskih promena i bitnog smanjenja obima poslovanja, a radni odnos mu prestao sa 24.01.2012. godine. Tuženi je obavezan da tužiocu na ime troškova parničnog postupka isplati 202.250,00 dinara. Ova presuda je potvrđena presudom Apelacionog suda u Kragujevcu Gž1 3846/13 od 13.01.2015. godine kojom je odbijena kao neosnovana žalba tuženog.

Protiv navedene pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tuženi je blagovremeno izjavio reviziju zbog pogrešne primene materijalnog prava.

Tužilac je odgovorio na reviziju, predlažući da se ista odbije.

Ispitujući pravilnost pobijane presude u smislu člana 408. ZPP („Sl. glasnik RS“, broj 72/11 i 55/14) Vrhovni kasacioni sud je našao da revizija nije osnovana. Donošenjem pobijane presude nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je bio u radnom odnosu kod tuženog na neodređeno vreme, počev od 29.07.1985. godine na različitim poslovima, a poslednjim aneksom od 30.10.2011. godine je raspoređen na poslove tehnologa počev od 01.11.2011. godine. Pravilnikom o organizaciji i sistematizaciji poslova proizvodno-tehničkog sektora kod tuženog od 14.10.2011. godine, važećim u to vreme, na poslovima tehnologa su bila utvrđena 2 izvršioca sa VSS, pa je osim tužioca koji je diplomirani inženjer poljoprivrede za tehnologiju ratarskih proizvoda, drugi izvršilac na tom radnom mestu bio i B.S., diplomirani inženjer prehrambene tehnologije biljnih proizvoda, koji je u isto vreme premešten na isto radno mesto. Odlukom o izmeni navedenog Pravilnika od 12.01.2012. godine, kod tuženog je smanjen broj izvršilaca na poslovima tehnologa sa 2 na 1 izvršioca. Tuženi je 16.01.2012. godine doneo odluku o utvrđivanju viška zaposlenih sa spiskom zaposlenih za čijim radom je prestala potreba, kojom je utvrđen višak za 11 zaposlenih, među kojima je i tužilac na radnom mestu tehnologa. Tuženi nije donosio program rešavanja viška zaposlenih jer je na dan donošenja navedene odluke kod tuženog bilo 234 zaposlena, a utvrđen je višak od 11 zaposlenih. Pobijanim rešenjem tuženog od 21.12.2012. godine, tužiocu je otkazan ugovor o radu na osnovu člana 179. stav 1. tačka 9. Zakona o radu, kao tehnološkom višku zaposlenih usled organizacionih, ekonomskih promena kod tuženog i bitnog smanjenja obima poslovanja, sa 24.01.2012. godine, a tuženi je tužiocu isplatio otpremninu. Odredbom člana 92. Posebnog kolektivnog ugovora za delatnost poljoprivrede, prehrambene, duvanske industrije i vodoprivrede od 09.02.2011. godine, propisano je da se određivanje zaposlenih za čijim radom je prestala potreba vrši primenom sledećih kriterijuma po redosledu utvrđenom ovim kolektivnim ugovorom: 1. osnovni kriterijum: rezultati rada zaposlenog, 2. dopunski kriterijum: socijalno-ekonomski položaj zaposlenog. Odredbom člana 93. je propisano da se rezultati rada utvrđuju na osnovu standardnog učinka prema utvrđenim normativima i standardima rada u periodu od šest meseci pre donošenja programa, odnosno odluke o rešavanju viška zaposlenih.

Kako su tužilac i drugi izvršilac na radnom mestu tehnologa B.S. bili raspoređeni na taj posao 01.11.2011. godine, a odluka kojom je tužilac oglašen tehnološkim viškom je doneta 16.01.2012. godine, nešto više od dva meseca nakon njihovog raspoređivanja, to kriterijum ocene rezultata rada na tom radnom mestu nije mogao biti primenjen jer prilikom ocenjivanja nije mogao biti obuhvaćen period od šest meseci propisan citiranom odredbom Posebnog kolektivnog ugovora. Takođe je utvrđeno da rezultati rada tužioca na ovom radnom mestu tehnologa nisu cenjeni zbog kratkog vremena obavljanja tog posla i da je ocena rezultata rada vršena u odnosu na obavljanje drugih različitih poslova na kojima su ovde tužilac i B.S. ranije bili raspoređeni i da propisani dopunski kriterijum za utvrđivanje viška zaposlenih, nisu primenjeni.

Polazeći od utvrđenog činjeničnog stanja, pravilno su nižestepeni sudovi primenili materijalno pravo zaključivši da je pobijano rešenje o otkazu ugovora o radu doneto na osnovu člana 179. stav 1. tačka 9. Zakona o radu, nezakonito doneto, bez obzira što tuženi kao poslodavac nije bio u obavezi da donosi program rešavanja viška zaposlenih jer tuženi prilikom donošenja odluke o tome ko će od 2 izvršioca sa VSS na radnom mestu tehnologa biti oglašen za tehnološki višak, nije primenio članove 92. i 93. Posebnog kolektivnog ugovora za delatnost poljoprivrede, prehrambene i duvanske industrije i vodoprivrede Srbije od 09.02.2011. godine, odnosno propisane kriterijume.

Nisu osnovani revizijski navodi tuženog o pogrešnoj primeni materijalnog prava koji se svode na argumentaciju da tuženi, odnosno generalni direktor koji je doneo pobijano rešenje, nije ni mogao da da ocenu rezultata rada tužioca i njegovog kolege B.S. na poslovima tehnologa u prethodnih šest meseci, pre donošenja pobijanog rešenja jer su oni pre toga radili na drugim radnim mestima, zbog čega je on svoju ocenu o njihovim rezultatima rada zasnovao na osnovu rezultata rada na njihovim prethodnim poslovima i radnim zadacima, smatrajući da su zato pravilno primenjeni članovi 92. i 93. citiranog Posebnog kolektivnog ugovora. Ističući da je primena dopunskog kriterijuma po odredbi ovog opšteg akta bila predviđena samo za situacije kad zaposleni ostvaruju jednake rezultate rada, što nije bio konkretni slučaj i da iz tog razloga dopunski kriterijum nije primenjen. Ovi revizijski navodi nisu osnovani jer su i po nalaženju Vrhovnog kasacionog suda nižestepeni sudovi pravilno zaključili da je pobijano rešenje o otkazu ugovora o radu nezakonito doneto u situaciji kada tuženi nije primenio kriterijume propisane članovima 92. i 93. citiranog posebnog kolektivnog ugovora prilikom određivanja zaposlenog za čijim radom prestaje potreba, u konkretnom slučaju ocene rada 2 izvršioca na radnom mestu tehnologa.

Pravilna je doneta i odluka o troškovima postupka na osnovu članova 153. stav 1. i 154. stav 2. ZPP.

Iz izloženih razloga, Vrhovni kasacioni sud je na osnovu člana 414. stav 1. ZPP, odlučio kao u izreci presude.

Predsednik veća-sudija

Predrag Trifunović,s.r.