U IME NARODA

Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudija: Branka Stanića, predsednika veća, Branislave Apostolović i Gordane Ajnšpiler-Popović, članova veća, u parnici po tužbi tužioca „AA“ iz ..., koga zastupa punomoćnik Veljko Čeleketić, advokat iz ..., protiv tuženog JKP „Vodovod i kanalizacija“ iz ..., koga zastupa punomoćnik Miljan Pernat, advokat iz ..., radi naknade štete, odlučujući o reviziji tužioca izjavljenoj protiv presude Privrednog apelacionog suda Pž br. 8139/15 od 13.01.2016.godine, u sednici veća održanoj dana 03.11.2016.godine, doneo je

P R E S U D U

ODBIJA SE kao neosnovana revizija tužioca izjavljena protiv presude Privrednog apelacionog suda Pž br. 8139/15 od 13.01.2016.godine.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Privrednog suda u Zrenjaninu P br. 311/13 od 01.10.2015. godine, u stavu prvom izreke dozvoljeno je preinačenje tužbe izvršeno u podnesku tužioca od 13.05.2010.godine. Stavom drugim izreke obavezan je tuženi da tužiocu isplati dinarsku protivvrednost iznosa od 39.389 evra na dan isplate sa pripadajućom kamatom. Stavom trećim izreke odbijen je tužbeni zahtev za obavezivanje tuženog da tužiocu isplati iznos od 308.601,15 evra sa pripadajućom kamatom od 09.06.2014.godine do isplate, a sve u dinarskoj protivvrednosti. Stavom četvrtim izreke obavezan je tužilac da tuženom naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 212.981,63 dinara.

Privredni apelacioni sud je presudom Pž br. 8139/15 od 13.01.2016.godine u stavu prvom izreke odbio žalbu tuženog kao neosnovanu i potvrdio prvostepenu presudu Privrednog suda u Zrenjaninu u prvom stavu izreke. Stavom drugim izreke drugostepene presude delimično je odbijena žalba tužioca kao neosnovana i potvrđena je prvostepena presuda Privrednog suda u Zrenjaninu u stavu trećem izreke. Stavom trećim izreke drugostepene presude preinačena je odluka o troškovima postupka sadržana u stavu četvrtom izreke prvostepene presude tako što je obavezan tužilac da tuženom plati troškove parničnog postupka u iznosu od 86.479,54 dinara. Stavom četvrtim izreke odbijeni su zahtevi tužioca i tuženog za naknadu troškova drugostepenog postupka.

Protiv drugostepene presude tužilac je izjavio reviziju zbog bitnih povreda odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava. Revizijom se pobija pravnosnažna presuda doneta u drugom stepenu u delu odbijenog tužbenog zahteva, a samim tim i odluke o troškovima postupka.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu presudu u granicama propisanim odredbom člana 399. ZPP („Službeni glasnik RS“ br. 125/04 i 111/09) koji se u konkretnom slučaju primenjuje na osnovu člana 506. stav 1. ZPP („Službeni glasnik RS“ br. 72/11) osim u pogledu revizijskog cenzusa koji je propisan odredbom člana 23. stav 3. Zakona o izmenama i dopunama ZPP („Službeni glasnik RS“ br. 55/14) i odlučio da revizija tužioca nije osnovana.

Pobijana presuda nije zahvaćena bitnom povredom odredaba parničnog postupka iz člana 361. stav 2. tačka 9. ZPP na koju se u revizijskom postupku pazi po službenoj dužnosti. Osim pozivanja na bitne povrede iz člana 374. stav 1. ZPP učinjene u postupku pred drugostepenim sudom revident konkretno ne ukazuje na postojanje bitnih povreda odredaba parničnog postupka koje bi mogle biti revizijski razlog i koje bi uticale na pravilnost i zakonitost pobijane presude.

Prema utvrđenim činjenicama tužilac i tuženi su na osnovu ponude tužioca od 03.03.2008.godine, dana 15.04.2008.godine zaključili Ugovor o dodeljivalju javne nabavke u kome se tužilac obavezao da tuženom isporuči asfaltnu bazu bliže opisanu u ugovoru u roku od 180 dana od dana potpisivanja ugovora najkasnije do 15.10.2008.godine. Tuženi se obavezao da tužiocu obezbedi sve neophodne uslove i dovoljan broj radnika za montažu postrojenja. Aneksom ugovora od 06.05.2008.godine ugovorena je cena asfaltne baze od 113.988.000,00 dinara što je odgovaralo iznosu od 1.405.477,25 evra. U realizaciji ugovora tužilac je sa ino dobavljačem zaključio ugovor 07.05.2008.godine o kupovini asfaltne baze po ceni od 787.780 evra uz avansnu uplatu od 39.380 evra koju je tužilac uplatio dobavljaču iz ... Tužilac je 29.10.2008.godine obavestio tuženog da je asfaltna baza spremna za isporuku ali tuženi nije preduzeo ni jednu radnju u cilju prijema isporuke, pa je prodavac asfaltne baze iz ... sa tužiocem raskinuo ugovor zaključno sa 31.05.2009.godine.

Predmet tužbenog zahteva u ovom sporu je naknada stvarne štete u iznosu od 39.389 evra za koji iznos je usvojen tužbeni zahtev i isti nije predmet revizijskog postupka. Predmet tužbenog zahteva je i naknada izgubljene dobiti od 308.601,15 evra na ime razlike nabavne i prodajne vrednosti asfaltne baze na koje okolnosti je tužilac priložio ugovor sa tuženim, ugovor sa dobavljačem iz ..., obaveštenje o raskidu ugovora i sopstvenu kalkulaciju nabavne cene na osnovu koje je veštačenjem utvrđena izmakla dobit u visini tužbenog zahteva.

Kod ovako utvrđenih činjenica i postavljenog tužbenog zahteva, pravilno su nižestepeni sudovi primenili odredbu člana 189. stav 3. ZOO u vezi sa članom 266. istog zakona, a u vezi sa primenom pravila o teretu dokazivanja kada su odbili tužbeni zahtev za naknadu izgubljene dobiti, jer tužilac nije dostavio relevantne dokaze da bi ostvario dobit u utuženom iznosu, te da se ista mogla očekivati prema redovnom toku stvari ili prema posebnim okolnostima.

Odredbom člana 189. stav 3. ZOO propisano je da će pri oceni visine izmakle koristi uzeti se u obzir dobitak koji se osnovano mogao očekivati prema redovnom toku stvari ili prema posebnim okolnostima, a čije ostvarenje je sprečeno štetnikovom radnjom ili propuštanjem. U konkretnom slučaju tužilac izgubljenu dobit zasniva na povredi ugovora od strane tuženog. Pravo na naknadu za izmaklu korist zbog povrede ugovora poveriocu se može priznati ako su ispunjeni određeni uslovi, a to je da je šteta u vidu izmakle koristi izvesna i da postoje elementi na osnovu kojih se može odrediti visina izmakle koristi, te da očekivana izmakla korist nije suprotna važećim propisima i dobrim poslovnim običajima. Dakle, potrebno je u pogledu izgubljene dobiti da postoji razumna verovatnoća o ostvarenju koristi uzimajući u obzir situaciju na tržištu, vrstu ugovora i ko su ugovorne strane. Takođe je nužno da je tuženi u momentu zaključenja ugovora imao saznanje da u slučaju neispunjenja ugovora odnosno raskida će biti dužan tužiocu da nadoknadi štetu u vidu izgubljene dobiti zbog povrede ugovora.

Neosnovano revident ukazuje da je na osnovu cena i zaključenih ugovora i nalaza veštaka nesumnjivo dokazao postojanje izgubljene dobiti u utuženom iznosu. Naime, iz dokaza koje je tužilac priložio proizilazi da su ugovorom o isporuci asfaltne baze i aneksom istog stranke ugovorile cenu od 113.988.000,00 dinara što predstavlja dinarsku protivvrednost od 1.405.477,25 evra. Prema ugovoru sa ino dobavljačem ugovorena cena nabavke asfaltne baze je 787.780 evra. Na osnovu tužiočevih kalkulacija troškova prema ponudama iz 2009.godine kako proizilazi iz nalaza veštaka nabavna vrednosti iznosi 882.481,27 evra, a prodajna vrednost 1.191.082,42 evra, te je utuženi iznos razlika između prodajne i nabavne vrednosti. Kako se i visina izmakle koristi određuje na osnovu novčane vrednosti dobitka koji bi tužilac osnovano ostvario prema svom uobičajenom načinu poslovanja da nije bilo štetne radnje ili propuštanja tuženog, te odredba člana 266. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima podrazumeva da je poverilac ovlašćen da traži i dokazuje štetu iz svog redovnog poslovanja, jer to su činjenice i okolnosti koje su dužniku u vreme zaključenja ugovora morale biti poznate i iz kojih je mogao predvideti kao moguće posledice povredu ugovora i štetu u vidu izmakle dobiti, to se iz priloženih dokaza nisu mogle utvrditi sve ove okolnosti, pa ni oceniti postojanje izmakle dobiti u utuženom iznosu, a u cilju da se tužiocu pruži realno obeštećenje. Naime visina štete obračunata samo prema tužiočevoj kalkulaciji troškova ne može biti relevantna u konkretnom slučaju, pri čemu se istom kalkulacijom dolazi do očigledne nesrazmere jer tužiočeva izgubljena dobit prema takvom obračunu predstavlja više od 1/3 nabavne cene prema tužiočevoj kalkulaciji što bi bilo suprotno načelu iz člana 12. ZOO.

Odredbom člana 223. stav 2. relevantnog ZPP propisano je da stranka koja tvrdi da ima neko pravo snosi teret dokazivanja činjenice koja je bitna za nastanak ili ostvarivanje prava ako zakonom nije drugačije određeno. Kako tužilac u konkretnom slučaju nije dokazao sve relevantne činjenice za postojanje i visinu izmakle koristi primenom pravila o teretu dokazivanja iz člana 223. stav 1. relevatnog ZPP pravilno su nižestepeni sudovi tužbeni zahtev odbili kao neosnovan u ovom delu.

Na osnovu izloženog Vrhovni kasacioni sud je reviziju tužioca odbio kao neosnovanu i odlučio kao u izreci revizijske presude.

Predsednik veća-sudija

Branko Stanić,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić